Kako su novinari postali krivi za sve

Slično je i s odnosom predsednika Srbije s medijima: od samih temelja – sve je pogrešno. Odnos institucija prema medijima, odnos medija prema predsedniku, odnos predsednika prema medijima…

Spirala grešaka počinje kod institucija koje ne odgovaraju na novinarska pitanja. Da nadležno tužilaštvo odgovara na pitanja, ne bi novinari za brojne stvari pitali nenadležnog predsednika Republike. Da se o sukobu interesa ministra unutrašnjih poslova izjasnila Agencija za borbu protiv korupcije – predsednik o tome ne bi imao, morao ili čak smeo bilo šta da kaže. Jednostavno – radile bi institucije – svaka svoj posao. Predsednik bi jednostavno odgovorio da to nije u opisu njegovog radnog mesta i niko ga dalje ne bi ni pitao. Tužilaštvo, Agencija, MUP, javna preduzeća… niko ne odgovora, i sva pitanja upućuju se jednoj osobi… predsedniku.

Pogrešno je da predsednik države svako malo, katkad i na ulici koja uopšte nije obezbeđena, daje izjave i, poput predsednika kakve mesne zajednice, stoji okružen novinarima dok pored njega šetaju građani…

Obraća se novinarima na ti, naziva ih „stručnjacima“, proziva medije, podiže glas, nipodaštava pojedine novinare, deli ih na plaćenike i one koji valjda nisu plaćeni… Umesto jasnih odgovora, odgovara pitanjima i optužbama. Na sličan način se ophode i ostali zvaničnici.

Novinare koji postavljaju pitanja proglašavaju političkim protivnicima uz obavezno ubacivanje „Đilasa“, kao da se podrazumeva da su novinari koji imaju šta da pitaju prethodno pozvali „Đilasa“ za instrukcije, ili da ga uopšte poznaju. Potreba svakog novinara da na takve insinuacije odgovori dovodi do utiska da je taj novinar nevaspitan jer upada predsedniku u reč, a samim tim rizikuje da već sutra u TV programu u cik zore počne hajka na njega, da bude proglašen političkim protivnikom ili neprijateljem ili čime još gorim.

Pogrešan je i ponekad i odnos novinara prema predsedniku – i često se razlikuje od onoga što možemo da vidimo u svetu. Ozbiljna pitanja na dostojanstven način u Srbiji često zvuče drugačije jer u nemoći da dođu do suvislih odgovora od bilo koje adrese ili institucije novinari pređu granicu pristojnosti. Svega toga ne bi bilo da su odgovore dobili od institucija koje su za to nadležne…

Jer posao novinara je da pita i insistira na odgovorima. Posao političara je da odgovara na pitanja novinara i to ne zato što su u pitanju novinari, već zato što to rade u ime građana. Upravo onih građana koji bi na sledećim izborima trebalo da glasaju. Oni imaju ustavno pravo da budu informisani i da odluku o svom izboru baziraju na relevantnim činjenicama do kojih dolaze posredstvom medija.

I tu je kvaka. Građanima su te informacije uskraćene, a oni biraju na osnovu onoga što im je servirano pre svega preko televizije što je i dalje najzastupljeniji način informisanja. Ti građani koji gledaju televizije s nacionalnom frekvencijom nisu ni čuli za aferu Krušik, ni za GIM, ni za oca ministra policije…

I zato su problem novinarska pitanja koja se provuku u direktne TV prenose uprkos želji da u njima samo cveta cveće i nižu se privredni uspesi. Zato novinari postaju krivci i dele se na „podobne“ i one etiketirane.

Takva situacija je slika društva u kome nema sistema i institucija. A za to novinari nisu krivi.