Lokalni mediji i novinari: Najviše ranjivi, prvi na udaru

Značaj lokalnih medija bezbroj puta je naglašavan i u raznim međunarodnim dokumentima, i u medijskim istraživanjima i analizama, ali i u društvenim teorijama. Smatra se da je stanje lokalnog informisanja „indikator zdravlja demokratije“ i da bez snažnih i nezavisnih medija ona „slabi na svom najosnovnijem nivou“. U zemljama poput Srbije, u kojima demokratija postoji samo u bajkama, lokalni mediji se nalaze u dramatično teškom položaju, ali se mora reći da se kriza lokalnog informisanja identifikuje i u najrazvijenim državama sveta, i to poodavno. I kada je reč o održivosti medija, i kada je reč o pritiscima na njih i bezbednosti njihovih uposlenika.

Odavno već u mnogim zemljama postoje podsticajne mere čiji je cilj opstanak i razvoj profesionalnih medija na lokalu. Kriza u kojoj su se našli ima više uzroka, ali je možda najvažniji taj što je tradicionalno oglašavanje doživelo kolaps, odnosno što se preselilo na velike digitalne platforme. Ono je ranije predstavljalo izuzetno važan izvor prihoda lokalnih javnih glasila. Osim toga, internet je stvorio naviku kod građana da se medijski sadržaj dobija besplatno, sve manje su spremni da kupuju medijske sadržaje ili da se preplaćuju na njih. Ne samo lokalni, ali lokalni mediji pogotovo postali su, tako, izuzetno zavisni od finansiranja iz javnih prihoda, a samim tim i mnogo ranjiviji i podložniji političkim pritiscima.

Kada je reč o pritiscima i bezbednosti, treba istaći da se, za razliku od velikih nacionalnih medija, lokalni nalaze u neposrednoj fizičkoj i društvenoj blizini centara moći. U manjim sredinama postoji ogromna mogućnost da su ljudi o kojima izveštavate deo istih društvenih mreža, što stvara prostor za direktne i personalizovane pritiske.

Lako prepoznati slabe tačke

I u istraživanju o pritiscima na lokalne medije u Srbiji koje je 2024. godine objavila Asocijacija „Lokal pres“ zaključuje se da su lokalni mediji i novinari posebno ranjivi kada su u pitanju politički pritisci i bezbednost. Pritisci su direktniji i manje vidljivi. Hoće se reći da novinarima u većim gradovima velika javnost predstavlja kakvu-takvu zaštitu. Činjenica je i da veliki gradovi ne podrazumevaju da ćeš nekoga o kome izveštavaš skoro svaki dan sretati na ulici ili gdegod, te da je manja šansa da imate zajedničke poznanike ili rođake. Mesni imaoci moći mogu lakše prepoznati slabe tačke lokalnih medija i novinara, ili njihovih porodica, i udarati po njima maljem ako misle da treba.

S tim u vezi je i ekonomska nesigurnost. Ako si profesionalac i imaš kritički otklon od vlasti, onda možeš da zaboraviš na bilo kakva javna sredstva, koja u ogromnim količinama odlaze medijima i novinarima bliskim vlastima, i to ne samo lokalnim nego i nacionalnim. Za lokalne medije, koji imaju suženo tržište, to bukvalno predstavlja pitanje opstanka.

Medijska istraživačica Tijana Blagojev, jedna od autorki pomenutog istraživanja, kaže za „Glas Šumadije“, ističe da su pritisci i napadi na lokalne medije manje vidljivi i vesti o njima vrlo često nisu u centru pažnje, odnosno prolaze “ispod radara”.

„Napadi i pritisci su često direktniji, jer se sve dešava u manjim sredinama gde se ljudi poznaju, a lokalni novinari i novinarke imaju osećaj da su više izloženi različitim oblicima zastrašivanja. Prema poslednjem istraživanju, među predstavnicama lokalnih medija ozbiljan problem predstavlja i nedostatak solidarnosti na lokalu, pa novinarke i novinari imaju utisak da nemaju potrebnu zaštitu u okviru svoje branše u lokalnoj sredini. Veoma je važno da se ovi problemi prepoznaju, da se više priča o njima i da se radi na razvoju solidarnosti i efikasnijeg sistema zaštite lokalnih novinara i medijskih radnika“, kaže ona.

Lokalci prvi na udaru

Predsednik Asocijacije nezavisnih medija (ANEM) i član Stalne grupe za bezbednost novinara Veran Matić u razgovoru za „Glas Šumadije“ podseća da su lokalni mediji među prvima iskusili ono što se danas sve jasnije prepoznaje kao sistemska strategija gušenja slobodnih glasova u Srbiji. Rezultat su „medijske pustinje“ – čitavi regioni bez slobodnih i profesionalnih medija.

„Upravo su lokalni mediji prvi bili izloženi tzv. hibridnim napadima: istovremeno pretnjama i nasilju, SLAPP tužbama, uskraćivanju sredstava iz projektnog sufinansiranja, gubitku prihoda od oglašavanja, kao i pritiscima lokalnih moćnika. Sve se to dešava uz veoma ograničene mogućnosti zaštite na lokalnom nivou, bez podrške institucija, organizacija ili solidarnih medija“, kaže Matić.

Po njemu, prva i najteža posledica takvog okruženja jeste samocenzura – odustajanje od tema koje mogu izazvati probleme. Zatim dolaze pokušaji „popravljanja odnosa“ sa lokalnim vlastima, kao i pritisci kroz različite oblike prikrivene korupcije, najčešće u vidu „ugovora o poslovnoj saradnji“.

„U svim ovim situacijama ugrožavanje bezbednosti ostaje zajednički imenitelj. Pretnje su često direktne i nedvosmislene: ’ako ovo ne uradite, neće vam biti dobro’, ili ’želimo da vam pomognemo, ali ako nećete – biće kako mora’. Takve poruke sve češće prate uznemiravanja sa anonimnih naloga na društvenim mrežama, ali se, u atmosferi gotovo potpune nekažnjivosti, počinioci sve ređe i kriju“, zaključuje Matić i kaže da je, prema dostupnim podacima, nekažnjivost za napade na novinare – gotovo potpuna.

U takvim okolnostima, država i lokalne samouprave deluju kao da vode kontinuirani rat protiv profesionalnih medija i novinara koji se drže principa i standarda novinarske profesije, smatra on.

Bliskost kao problem

Novinarka iz Šapca Isidora Kovačević jedna je od onih lokalnih novinarki koja prošla kroz dugovremenu organizovanu torturu iza koje je stajala lokalna vlast i kriminalne organizacije. Isidora se slaže sa prethodnim sagovornicima: novinari i mediji u lokalnim sredinama posebno su ranjivi, a autocenzura je najčešći odgovor na tu ranjiovst.

„U lokalnim sredinama, naročito u manjim, gotovo svi se međusobno poznaju. Upravo ta bliskost često postaje prepreka koja, najpre, vodi ka autocenzuri. Kroz lična poznanstva – direktna ili posredna – ne ugrožava se samo bezbednost novinara i novinarki, već i ljudi iz njihovog okruženja“, kaže Kovačević u razgovoru za „Glas Šumadije“.

Ona navodi da se u takvom ambijentu često javljaju „prijateljski“ saveti, molbe i opomene, zbog kojih medijski radnici i radnice neretko izbegavaju da prikažu potpunu sliku događaja i stanja na terenu.

„Ono što vidimo u lokalnim medijima, posebno tokom izbornih kampanja, često je tek fragment stvarnog stanja – dovoljan da javnosti nagovesti kako izgleda izborni proces u Srbiji, ali nedovoljan da ozbiljnije uznemiri lokalne funkcionere ili neformalne centre moći. Pritisci na novinare i novinarke ne svode se samo na fizičke i verbalne napade. Oni obuhvataju i čitav spektar psihološkog pritiska: diskreditaciju profesionalnog rada, stvaranje lažne slike u javnosti i iznošenje detalja iz privatnog života. Na taj način ne bivaju ugroženi samo novinari, već i njihove porodice i prijatelji“, kaže nam ona.

Dodaje da u takvim pritiscima ne učestvuju samo funkcioneri ili nasilnici, već i pojedinci koji ih podržavaju ili žele da im se dokažu, često zarad sitnih ličnih interesa: posledica svega toga je život i rad u stalnoj neizvesnosti, strepnji i strahu.

Cilj pritisaka – gašenje „nepoćudnih“ lokalnih medija

Urednica leskovačke Jugpressa Ljiljana Stojanović, u razgovoru za „Glas Šumadije“, kaže da su pritisci na nezavisne lokalne medije raznovrsni, ali da imaju jasan cilj – njihovo gašenje, ukoliko već ne mogu biti zastrašeni i stavljeni pod kontrolu.

„Pored otvorenih i direktnih pretnji, uvreda i targetiranja na društvenim mrežama – često organizovanih kroz mreže političkih botova – jedan od najtežih oblika pritiska jesu finansijski pritisci. Projekti nezavisnih lokalnih medija po pravilu ne prolaze na konkursima za sufinansiranje medijskih sadržaja. A kada i budu odobreni, dodeljuju im se minimalna sredstva, nedovoljna za održiv rad. Istovremeno, nezavisni mediji koji su označeni kao ’nepoželjni’ od strane lokalnih vlasti praktično ostaju bez pristupa tržištu oglašavanja. Lokalna preduzeća i institucije izbegavaju saradnju, čime se tim medijima uskraćuje jedan od ključnih izvora prihoda i dodatno ugrožava njihova održivost“, kaže Stojanović.

Ona kaže da je, kada je reč o bezbednosti, situacija za lokalne medije veoma složena.

„U manjim sredinama novinari svakodnevno sreću ljude koji im upućuju pretnje ili vrše pritisak. Poseban problem predstavlja to što nikada ne znate ko može verbalne napade i uvrede sa društvenih mreža da protumači kao ’signal’ za fizički napad, naročito u sredinama u kojima lokalni moćnici šalju poruke da je takvo ponašanje prihvatljivo. Dodatni problem predstavlja izostanak adekvatne reakcije institucija – policija često ne preduzima mere koje bi obezbedile efikasnu zaštitu novinara“, kaže Stojanović.

Ona, kao i Isidora Kovačević, ističe da se pritisci ne zaustavljaju na samim novinarima.

„Često su meta i članovi njihovih porodica, posebno ukoliko su zaposleni u javnom sektoru. Na taj način se stvara dodatni sloj pritiska i straha, koji ozbiljno utiče na profesionalni i lični život medijskih radnika“, kaže Stojanović.

Osveta na detetu

Urednik „Bečejskog mozaika“ Vladan Filipčev u razgovoru za „Glas Šumadije“ navodi strašan, neljudski primer pritiska lokalnih moćnika na porodicu novinara ovog lista.

„Pritisci na lokalne medije traju godinama i gotovo su svakodnevni. U poslednje vreme, pored uobičajenog šikaniranja i etiketiranja novinara koji se bave istraživačkim novinarstvom i objavljuju sadržaje koji iritiraju lokalne moćnike, primenjuju se i novi, krajnje nečasni mehanizmi, daleko ispod svakog civilizacijskog nivoa. Jedan od najupečatljivijih primera jeste slučaj u kojem je detetu novinara iz ’Bečejskog mozaika’ u obrazovnoj ustanovi uskraćena nabavka zakonom garantovanog ortopedskog pomagala. Kada je roditelj zatražio objašnjenje zašto pomagalo nije obezbeđeno, kako bi njegovo dete moglo nesmetano da pohađa školu, dobio je odgovor da je o tome – ’trebalo da misli ranije’“, kaže Filipčev.

Dodaje da ovakvi slučajevi jasno oslikavaju ambijent u kojem rade lokalni mediji i novinari koji se pridržavaju Kodeksa novinara Srbije. Osim ovakvih primera, on svedoči i o sistemskoj diskriminaciji lokalnih medija koji izveštavaju u skladu sa standardima profesije. Recimo, na konkursima za sufinansiranje medijskih sadržaja, ali im je onemogućen pristup i javnom novcu koji se medijima dodeljuje i po drugim osnovama.

„Kroz tzv. javne nabavke, milionski iznosi dodeljuju se režimskim medijima, dok se pojedini mediji koji se predstavljaju kao nezavisni i borci protiv korupcije zapravo uzdržavaju od objavljivanja informacija koje bi mogle narušiti imidž vlasti. U takvim okolnostima, medijima koji nisu po volji lokalnih vlasti sistematski se presecaju svi izvori finansiranja, dok se oni koji svakodnevno krše Kodeks, poput recimo ’Informera’, raspoređuju veliki novci. Profesionalnim lokalnim medijima onemogućava se i oglašavanje koje je ranije bilo uobičajeno, raskidaju se ili ne produžavaju ugovori o saradnji, a poslovni partneri se obeshrabruju ili direktno sprečavaju da sarađuju sa njima“, kaže Filipčev

On kao ilustrativan navodi još jedan primer iz svog rada. „Bečejski mozaik“ je nedavno objavio četvrto izdanje fotomonografije Bečeja — reprezentativnog izdanja koje su lokalne institucije godinama koristile kao poklon najuspešnijim učenicima i partnerima iz zemlje i inostranstva.

„Međutim, prošle godine dogodilo se prvi put da je direktor jedne škole, nakon što je već naručio određeni broj primeraka, bio primoran da odustane od kupovine, uz obrazloženje da mu je iz opštine rečeno da to nije dozvoljeno. U takvom ambijentu, jasno je da je normalan rad nezavisnih lokalnih medija gotovo nemoguć. Kao posledica takvih pritisaka, ’Bečejski mozaik’ je prestao sa štampanim izdanjem — njegov broj 914, objavljen 24. januara 2025. godine, bio je poslednji koji je izašao pred čitaoce. Sada postoji samo kao portal“, kaže Filipčev.

Lokalni mediji – kulturno blago

Za kraj, malo optimizma. Nije preterano reći da su lokalni mediji i novinari koji profesionalno obavljaju svoj posao, zahvaljujući pre svega entuzijazmu i odanosti svojoj profesiji, neka vrsta kulturnog blaga. Pored mora loših vesti, ohrabruje to što građani to sve više prepoznaju. Ohrabruju i mnogobrojne inicijative raznih asocijacija koje se trude da im pomognu koliko god su u mogućnosti. Ohrabruje i činjenica da i međunarodni donatori sve više prepoznaju značaj lokalnih medija, kao što nije loše ni to što su se nezavisne nacionalne medijske kuće u poslednje vreme, mnogo više nego ranijih godina, zainteresovali za stanje na lokalu, te lokalni novinari i mediji nisu ostavljeni sami sebi. Ne mogu baš da ih, kako se to kaže, uguše u plićaku.