Marko Vidojković (Snimak ekrana, Jutjub Nova S)
„Beograd sam 2008. smatrao najboljim mestom za život na planeti. Ne bi bilo te sile koja bi me odatle oterala”, deo je odgovora koje za Cenzolovku, iz inostranstva, šalje pisac, kolumnista Danasa i koautor podkasta „Dobar, loš, zao” Marko Vidojković.
Vidojković je jedan od šest novinara koji su u protekle tri godine napustili Srbiju zbog ugrožene bezbednosti. Samo ove godine je otišlo četvoro.
Poslednjih pet godina, zajedno sa kolegom iz podkasta Nenadom Kulačinom, svakodnevno živi pod pretnjama smrću i nasiljem.
Na meti je i državnih zvaničnika i, pre svega, medija koji su pod kontrolom vlasti. Informer ga, kaže, i danas targetira u proseku dva puta nedeljno.
Još 2021. Vidojković je za naš portal rekao da se on i Kulačin ne osećaju sigurno i da osećaju „neposrednu opasnost za svoje porodice”.
Zbog svega toga, početkom 2023. godine Vidojković je sa suprugom, uz podršku Međunarodnog PEN centra, otišao iz Srbije.
„Relokacija“, međutim, nije zaustavila pretnje i progon. U februaru ove godine ANEM je upozorio na poruke u kojima se Vidojkoviću i Kulačinu preti ubistvom „maljem”, udaranjem „drvenim čekićem”, „seksualnim nasiljem, torturom i mučenjem”.
U aprilu je Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal prijavljena pretnja osobe koja je voditeljskom dvojcu poručila da je „okačila rukavice” i „da je bolje da je ne sretnu”.
Samo u poslednjih mesec dana Vidojkoviću je, uz mnoštvo psovki, zaprećeno da će biti zapaljen, zatim je Kulačinu i njemu prećeno da ih treba tući i „bandu drmati stalno”, a potom i da ih treba „ubiti” i „da će platiti svoje”.
Najnovija pretnja usledila je nakon što je objavljeno da je Vidojković ušao u uži izbor za ovogodišnju međunarodnu nagradu Disturbing the Peace Award, koju Centar Vaclav Havel dodeljuje piscima koji su zbog svog književnog i javnog delovanja bili izloženi progonu zbog odbrane ljudskih prava, demokratije i slobode izražavanja.
U komentaru na ovu vest, Vidojkoviću je poručeno: „Đubre, treba ga ubiti, a ne nagraditi.”
U intervjuu za Cenzolovku, Vidojković govori o tome zašto je – uprkos tome što su osuđujuće presude retke – odlučio da pretnje smrću ipak prijavljuje, kako je odlazak iz Srbije uticao na njegov život i rad i da li razmišlja o povratku ako se na predstojećim izborima promeni vlast.
Cenzolovka: Da li ste ikad sabrali koliko ste pretnji dobili, bar onih pretnji smrću? Kako su policija i tužilaštvo postupali u slučajevima u kojima ste prijavili pretnje?
Marko Vidojković: Prestao sam da brojim pretnje smrću u jesen 2021, kada ih je bilo preko sto u kratkom vremenskom periodu. Tada sam prestao i da ih prijavljujem, jer sam ocenio da rad tužilaštva, a naročito policije, ne samo da ne pomaže, već može biti opasan po mene.
U tom periodu su dve pretnje imale bizaran sudski epilog. Lik koji je Nenadu Kulačinu i meni pretio „metkom u čelenku“ je priznao krivicu, a mi smo imali priliku da pred njim, u tužilaštvu tokom saslušanja, izdiktiramo svoje lične podatke, adresu i telefon. Tom prilikom on se poverio da nam je pretio jer smo pričali kako želimo da Danilo Vučić dobije rak, što je pre svega bila laž, a i da jesmo to negde govorili, pretnja metkom u čelo zbog toga nije ni opravdana, ni zakonita. Lik je dobio šest meseci uslovno na dve godine.
Prethodno je navodno pronađen lik koji mi je na Instagramu pretio kasapljenjem na kućnom pragu, njemu je navodno suđeno, pa je dobio nižu kaznu od najniže propisane, pa se tužilaštvo navodno žalilo, pa je onda osuđen na minimalnu uslovnu kaznu zatvora.
Kažem navodno, jer lika nikada nisam video, na suđenje nisam pozvan, o presudi i žalbi sam saznao u privatnom razgovoru s Veranom Matićem. Ko zna, dakle, da li je to bilo stvarno ili je reč o nekoj nameštaljci. Posle 2021, niko nije procesuiran zbog pretnji.
Kada se situacija sa bezbednošću nezavisnih novinara u Srbiji znatno pogoršala u martu 2025, tada sam poslušao savet već pomenutog Verana, da prijavljujem svaku pretnju, jer je za bezbednost kolega, ali i buduća vremena, neophodno sve incidente imati dokumentovane. Od tog trenutka, dakle, za malo više od godinu dana, tužilaštvu sam prijavio petnaestak pretnji smrću. Neki su pretili Nenadu i meni, neki samo meni. Niko nije procesuiran, iako se tužilaštvo redovno javlja da me pita da li se osećam ugroženim.
„Ne bi bilo te sile koja bi me 2008. naterala da odem iz Beograda”
Cenzolovka: Kako izgleda živeti s tim? Da li pomišljate da bi neko mogao da realizuje pretnje i tamo gde sada živite? Kako se Vaša porodica s tim nosi?
Vidojković: To što nisam u zemlji, ne znači da sam u potpunosti bezbedan. Svakako sam bezbedniji nego da se šetam srpskim ulicama, a Informer me targetira u proseku dvaput nedeljno. Gde god da se nađem, pratim bezbednosni protokol, koji je ustanovljen sa organizacijama koje se bave mojom bezbednošću.
Kad je reč o porodici, moja supruga je doživela brutalna onlajn targetiranja i maltretiranja, pa i pretnje. Međunarodne organizacije su me još 2021. upozorile da nisam ugrožen samo ja, već i moja porodica, imajući u vidu mafijaški karakter režima.
Moja majka živi sama, čujemo se svakodnevno, proveravamo da li je sve u redu ujutru, uveče, neprekidno, jer situacija u kojoj ona provodi penzionerske dane je sve samo ne normalna.
Cenzolovka: Šta vas je nateralo na tako dramatičan korak, da odete da živite u inostranstvo? Da li je to i ranije bio Vaš plan ili ste želeli da živite i radite u Srbiji?
Vidojković: 2008, recimo, smatrao sam Beograd najboljim mestom za život na planeti. Ne bi bilo te sile koja bi me odatle oterala.
22. sam, po dolasku Aleksandra Vulina na mesto direktora BIA, u godini koju sam proveo krijući se od visokopozicioniranog naprednjačkog manijaka koji mi je pretio ubistvom, obratio sam se za podršku najpre švedskoj, zatim holandskoj ambasadi. Po objavljivanju fotografija sa tih sastanaka na društvenim mrežama, sa mnom je kontaktirao Međunarodni PEN centar.
Kada sam im opisao svoju situaciju, zgrozili su se i vrlo brzo izašli s javnim saopštenjem u kom mi pružaju podršku. Kad su saznali da me je istog dana Informer targetirao zbog Srebrenice, te da je kolega Vladan Radosavljević smrtno stradao u sumnjivom napadu krvoločnih pasa, zaključili su da nijedan dan više ne smem da provedem u Srbiji i organizovali nam relokaciju.
Nije samo problem bio u neposrednoj opasnosti po moj život, već i u načinu života pod neprekidnim kampanjama i pretnjama, što je počelo u jesen 2020. Kad su kampanje bile baš intenzivne, dešavalo se da ne izlazimo sa gajbe nedeljama.
Vidojković je, dok se predizborna atmosfera zagreva pod šatrama ili kroz napade prorežimskih medija, jedan od onih koji su svakodnevno na meti tabloida i televizija naklonjenih vlasti, ali i državnih zvaničnika. Da li će, ako se na izborima promeni vlast, razmišljati o povratku Srbiju? Vidojković kaže da zavisi od toga koja će struja pobediti. „Jasno je da je aktuelna pobuna proevropska i demokratska, ali je, takođe, jasno i to da velikosrpski i proruski krugovi pokušavaju da tu pobunu otmu za sebe, da nateraju proevropske građane da glasaju za antievropske snage”, navodi Vidojković. „Nemamo pojma ko vodi studentski pokret u ovom trenutku, ni šta je njihov program, ni ko je na listi, ali znamo da ta strana ima najveću šansu da porazi režim. Zato se ljudi masovno opredeljuju za njih, ne razmišljajući šta će se desiti dan posle. Od takozvanih ‘studentskih svedoka’ dobijam uvrede i pretnje koje se ni po čemu ne razlikuju od naprednjačkih, zbog stavova o ratovima devedesetih, Kosovu, Srebrenici i sličnim ranama našeg društva.” Vidojković kaže da „ukoliko se na vlasti posle ove bande nađu fašisti, za sve koji su mi ideološki slični neće biti mira”. „Ako se ispostavi da nova vlast poštuje elementarne demokratske principe, slobodu govora i izbora, samim tim neće biti organizovanih i neprekidnih kampanja protiv mene, što znači da će prostor za moje vraćanje ili makar svraćanje u Srbiju, biti otvoren. Život, ipak, teče. Supruga, koja je toliko propatila prethodnih godina ni kriva ni dužna, o našem povratku pita se više nego ja. Selili smo se četrnaest puta za ove tri i po godine. To ume da zamori.”„PRETE MI I PRISTALICE NAPREDNJAKA I STUDENTSKOG POKRETA”
„Odlazak iz Srbije mi je najbolja odluka u životu”
Cenzolovka: Kako je izgledalo započinjanje života u inostranstvu – od pronalaženja smeštaja i regulisanja boravka do učenja jezika i prilagođavanja novoj sredini? Kako ste se snašli u profesionalnom i finansijskom smislu? Iako ste i dalje honorarno zarađivali u Srbiji, ti poslovi su nestabilni i verovatno nedovoljni za život na Zapadu…
Vidojković: Sve je išlo uz ogromnu podršku i pomoć stranaca, stranih organizacija i stranih vlada. Ono što me je posebno pogađalo, a pogađa i danas, jeste najpre izostanak skoro bilo kakve javne podrške u Srbiji, a zatim i ignorisanje mog slučaja, iako sličan fenomen do 2025. jedva da je postojao. Vaš portal je jedini uvek bio uz mene, kao i neki od „naših“ medija, ali nažalost samo kada im nabijem vest o sebi pod nos. Izdvojio bih viralni ispad Borisa Tadića u dnevniku Nove S, u martu 2023, koji je podigao ovu temu u Srbiji, na kratko.
Kad je reč o novcu, ključne su bile donacije koje su proteklih godina stizale od međunarodnih organizacija. Što se tiče zarade, sad se nalazim u nešto boljoj situaciji nego ranije, jer, zajedno sa Kulačinom, živim od DLZ pretplatnika na Patreonu. To nije velika kinta, ali je dovoljna da se preživi. Uz to, nisam odgovoran nikom osim pretplatnicima i nema više straha da će medij za kojim radim ukinuti emisiju ili nam skresati budžet za polovinu, kako je to uradio menadžment Junajted medije u decembru 2024.
Treba imati u vidu da smo supruga i ja duže od dve godine na terapiji antidepresivima. U takvoj situaciji je još teže naći neki normalan posao. Bez ulaženja u detalje o svom statusu, mogu samo da ponovim da sam zahvalan mnogim ljudima, od kojih niko nema srpski pasoš, a koji su svojim nesebičnim pomaganjem učinili da ponovo poštujem sebe i svoj život.
Treba imati u vidu i to da pišem kolumnu svakog radnog dana za Danas i snimam tri DLZ emisije nedeljno. Dakle, iz Srbije mentalno nisam nikad odlazio. Egzil mi je, paradoksalno, pružio uslove da sa svojim prepoznatljivim radom nastavim brže, jače i bolje.
Cenzolovka: Da li sada, tri godine kasnije, žalite zbog odluke da odete?
Vidojković: Ne. Bila je to najbolja odluka koju sam doneo u životu.
Marko Vidojković (snimak ekrana, Nova S)
„Novinari su neustrašivi i odvažni hroničari ovog užasa”
Cenzolovka: Kako vidite rad novinara i pisaca u današnjoj Srbiji? Da li su pritisci većinu primorali na kompromise ili i dalje ima dovoljno novinara koji izveštavaju u javnom interesu i u skladu sa etičkim Kodeksom i pisaca koji otvoreno govore o važnim društvenim pitanjima?
Vidojković: Ne bih pravio podelu na novinare i druge javne ličnosti. U situaciji u kojoj je jako malo onih koji se usuđuju da kritikuju vlast, a to uglavnom istovremeno znači i da savesno obavljaju svoj posao, svi se nalazimo u istom sosu. Režim nemilosrdno kažnjava svakog ko se usudi da izgovori bilo kakvu kritiku.
Novinari su možda čak i u boljoj poziciji, jer ipak imamo određenu strukturu, domaće organizacije koje beleže šta nam se dešava, a zatim i inostrane, koje nam pomažu na određeni način. Nezavisni novinari su verovatno najsrčanija profesija u Srbiji u ovom nesrećnom trenutku, jer su slabo plaćeni, neprekidno napadani, fizički i psihički prilično, ali ne i sasvim slomljeni. Neustrašivi i odvažni, oni su glavni hroničari ovog užasa.
Pisci su, s druge strane, sramota Srbije. Može se nabrojati desetak nas koji dižemo glas, a ostali ćute, pišu nekakva sranja, idu okolo i to promovišu, prodajući se za sitne pare, najgorima. Ovo nisu vremena za pisanje, osim ako se ne piše angažovana literatura. Ovo su vremena za borbu.
Javne ličnosti, pa i pisci, imaju utoliko veću odgovornost za javne nastupe što je situacija u zemlji teža. Pisci, pritom, imaju na raspolaganju Međunarodni PEN, koji će ih zaštititi ako im se nešto loše desi, ali nije u tome poenta. Svoj posao moraš da radiš ne računajući na pomoć spolja. Do decembra 2022. nisam znao kolika pomoć nam stoji na raspolaganju, samo treba da je zatražiš, ali pre toga moraš zaista da nadrljaš.
Cenzolovka: Da li znate nešto o sudbinama drugih novinara koji su prinuđeni da se isele iz Srbije? Poznato je šta se poslednjih mesec dana dešava sa Aleksandrom Radićem. U poslednje tri godine otišlo vas je šestoro. Tu su i aktivisti kojima se sudi u Srbiji za rušenje ustavnog poretka… Vidojković: Normalno je otići ako ti je život ugrožen. Nije normalno provesti ni minut u pritvoru zbog ovakve bagre, niti od njih piti batine. Neko ide sa osmehom iza rešetaka, a neko zna da ovde iza rešetaka može da ti se desi sve, pa se opredeljuje za odlazak iz zemlje. Normalno je i da se nekome Srbija smuči. To je zemlja koja je mnogima pružila sve najgore. To je sredina u kojoj izostaje masovna podrška bilo čijoj patnji. Ne treba biti sentimentalan na svoju štetu. U inostranstvu, ipak, čovek može da odahne makar na trenutak, a u Srbiji ni na trenutak. Što se tiče odnosa sa drugim prinudnim iseljenicima, on gotovo da ne postoji. Naša emigracija je stihijska, svako od nas imao je sopstveni put za odlazak i sopstvene ideje za eventualni povratak. Već godinama lažemo sebe da će se ovaj užas ubrzo završiti. Ukoliko naprednjačka vlast potraje, biće nas još više u egzilu i prirodno će biti da se međusobno povežemo.„U INOSTRANSTVU ČOVEK ODAHNE BAR NA TRENUTAK, U SRBIJI – NI NA TREN”
Fondacija Ćuruvija: Jedino vlasti odgovara da Srbija nema Savet REM-a
Živeti novinarstvo do poslednjeg daha
Filmovi o novinarima i za novinare
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.