25. apr 2019.

Šta danas znači pitanje na spomeniku „Zašto“

U noći između 22. i 23. aprila 2019, u 2:06 minuta, navršilo se 20 godina od žrtvovanja radnika RTS-a koji su uprkos važećoj naredbi o njihovoj evakuaciji ostavljeni da poginu u vazdušnom napadu NATO.

Jedina moguća svrha tog žrtvovanja nesumnjivo se nalazila u sferi državne propagande. U svakom drugom smislu niko nije mogao da veruje da bi mu taj čin mogao doneti neke druge koristi. Dakle, šesnaestoro ljudi podmetnuti su da poginu da bi bili iskorišćeni, to jest da bi njihove seni bile upregnute u zvaničnu propagandnu mašineriju.

Stoga je tu reč o dvostrukom zločinu vojnopolitičke vrhuške Srbije i njenih propagandista, pri tom zločinu koji nije završen i koji se ponavlja sa svakom novom upotrebom (zloupotrebom) tih smrti, i novim i novim pokušajima, koji ne prestaju, da se ta besmislena i nepotrebna pogibija majstora tona, tehničara u masteru, video-miksera, šminkerke… pretvori u nešto što nije bila, u „smrt novinara na radnom mestu“, u „borbu naših kolega za istinu“, a da se tim činom revizije stvarnosti jadne žrtve istovremeno pretvore u večne sluge i zastupnike svojih ubica i njihove ideologije (bezumlja).

Ta naknadna upotreba smrti njihovih bližnjih, uvek iznova, i pretvaranje konkretnih lica njihovih milih u propagandističke utvare, verovatno je nešto što život porodica žrtava čini nesnosnim. Utoliko pre jer te porodice više nemaju nikakvog razloga da veruju da bi ova perverzna igra jednog dana mogla da prestane.

NJihova jedina odbrana od nemilosrdnog nasilja kojem su izložene je borba da društvo spozna istinu o zločinu i da odgovornost bude sudski utvrđena. O sudskim konsekvencama, međutim, koje bi podneli naredbodavci i inspiratori zločina, ni danas, čitave dve decenije kasnije, nema ni govora. Duboka država podigla je oko sebe zidove savršene kontrole štampe i potpunog imuniteta. Tužilaštvu ne pada na pamet da makar simulira procesuiranje jasnih, neoborivih dokaza da vrhuška ne samo da je znala da će RTS biti gađana, nego i da je tačno znala kada, dok srpska javnost, živeći i dalje u epohi raspadanja javnog morala, s mukom pokušava da se priseti šta je to uopšte ratni zločin, nemajući zapravo ni afiniteta ni živaca za tu neugodnu temu.

Poštena istraga, dakle, nije vođena nikada. Upravo zato jer ona u pravoj, vrlo kratkoj liniji vodi do srca duboke države, do pojedinaca koji već 30 godina odlučuju o životu i smrti na tlu Jugoslavije (a to je verovatno i razlog što novinari već dve decenije ne pokazuju neko interesovanje za ovu temu). A da je istraga vođena, ona bi odmah pokazala da su se tehničari RTS-a našli u zgradi uprkos važećoj naredbi da budu evakuisani (za koju nisu znali) i uprkos zvaničnoj najavi NATO da će izvršiti taj napad, da je za kontrolu izvršenja naredbe o evakuaciji bilo nadležno Ministarstvo odbrane, neposredno puk.

Petar Pajčin, da je vojni vrh prethodno razmatrao Natovu najavu napada na RTS, ali da ništa nije preduzeo, da ništa nije učinio ni kad mu je javljen tačan čas napada (sem što je član generalštabne Uprave za moral pukovnik Dušan Vojvodić pravovremeno izveo iz zgrade svoju kći), da su taj tačan čas znali mnogi, zapravo svi koji će se samo koji minut nakon bombardovanja sjatiti oko ruševina. Ovako, pošto je istraga tek fingirana, direktor televizije Milanović pristao je da bude proglašen izolovanim krivcem, da bi se nomenklatura spasla.

Odlučujući o izgledu spomenika svojim milima na Tašmajdanu, porodice su odlučile da na njemu stoji samo jedno pitanje: „Zašto?“. To pitanje tada je značilo: „Zašto ste ih ostavili da poginu?“, značilo je (upućeno NATO): „Zašto ste ih ubili, njihova smrt bila je apsolutno nepotrebna?“, a upućeno ljudima i Bogu značilo je: „Zašto ste dopustili da se ovo desi?“

Porodice su u međuvremenu sa sigurnošću prozrele odgovore na sva ta pitanja. Lišene iluzija o ljudskoj solidarnosti, njihovo jedino „zašto“ danas glasi: „Zašto ne kažete istinu i dopustite da seni naših dragih počivaju u miru?“

To pitanje nama svima moglo bi, pak, da glasi: „Zašto smo i dalje slepi i nepokretni?“.

Autor je publicista i novinar

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend