Urednik digitalnog izdanja „Sportskog žurnala“ Mihajlo Todić: Vređanje fudbalskog komentatora u studiju RTS-a

U zemlji sa šest miliona fudbalskih selektora i isto toliko televizijskih komentatora kritika lako pređe u vređanje. Ništa neobično za kafanskim stolom, ali kada se tako nešto dogodi u studiju nacionalne institucije Radio-televizije Srbije onda jače odjekuju reči velikog Duška Radovića: „Kultura više pripada vaspitanju nego obrazovanju“.

U ovoj rečenici vidim srž istupa Radeta Bogdanovića, nekada cenjenog fudbalera i poslednjih godina često citiranog fudbalskog analitičara, prema komentatoru utakmice Engleska – Francuska Nemanji Matiću. Mesto gde kritika prelazi u vređanje je linija iza koje prestaje kultura. U zgradi čijim hodnicima i dalje odjekuju reči velikana televizijskog novinarstva sagovornik emisije „Jedan svet – jedna igra“ spustio se na nivo kafanske rasprave čiji se sadržaj nalazi na dnu treće ture piva.

Siguran sam da mnogi veruju da posao mogu da urade bolje od Veljka Paunovića ili Nemanje Matića, međutim sigurno postoje i razlozi zašto nisu na pripremama reprezentacije ili u kabini TV komentatora već mudruju za kariranim stolom u dimu kafane.

Javni prostor ima drugačija pravila. Veština saopštavanja kritike pokazuje nivo vaspitanja, a svest o mestu s koga se poruka šalje pokazuje nivo obrazovanja. Kad se vaspitanje i obrazovanje usaglase onda dobijamo sagovornika kadrog da kritiku izrazi neslaganjem. Kad se razilaze, namera za izražavanjem kritike u širokom luku zaobilazi neslaganje i prelazi u uvrede.

Mlađim kolegama govorim da u novinarstvu objektivno ne postoji. Svaki zaključak donosi se na osnovu viđenog, obrađenih i dostupnih informacija, ličnog utiska… Što je više takvih spoznaja neobjektivnost je manja, ali ono što smatramo objektivnim izveštavanjem ne postoji.

U našem esnafu svi se odlično poznajemo i vrlo dobro znamo koliko ko zna o poslu koji radi. Međusobne kritike i pohvale su mnogo češće nego što čitaoci, slušaoci ili gledaoci mogu i da pretpostave. Javnu procenu kvaliteta ostavljamo onima s kojima preko naših medija komuniciramo. Dobijamo reakcije. Nekada su u redakcije stizala pisma, danas ih čitamo preko društvenih mreža ili čujemo u kafani.

Mnogo puta sam čuo da Rade Bogdanović kaže ono što cela Srbija misli. Tokom brojnih gostovanja na raznim televizijama često je citiran u srpskim medijima, a tokom Prvenstva sveta je prešao granicu i to doslovce, pa je zbog njegovih tumačenja kognitivnih sposobnosti fudbalera druge rase Srbija dospela na naslovnice najpoznatijih svetskih medija.

Ako Srbija zaista tako misli, takva mi se ne sviđa. Još manje mi se sviđa Srbija koja tako govori. Takvog sam vaspitanja.

S takvim ličnim stavom birajući između dve televizije koje su prenosile utakmice Prvenstva sveta birao sam nacionalnu televiziju zbog načina na koji su komentatori saopštavali ono što vide. Tu stavljam tačku, kako drugoj televiziji ne bih zalazio u uređivačku politiku. Zato imam daljinski upravljač.

Što se tiče Radio-televizije Srbije sve dok plaćam pretplatu smatram da imam pravo da zahtevam i kulturno ponašanje onih koje mi preko malog ekrana šalju u kuću. I za to ih plaćaju.