02. sep 2021.

Veran Matić – Ima li dobre (političke) volje?

Uskoro se navršava pola godine kako Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara radi u okrnjenom sastavu. To nikako nije dobro, a stičem utisak da vremenom kao da se mnogi mire sa takvim stanjem.

Ne bih imao ništa protiv takog stava da su u međuvremenu uloženi iskreni napori da se takvo stanje prevaziđe, premoste neslaganja i pronađe zajednički jezik za nastavak zajedničkog rada. Ovako izgleda da nema dobre ni iskrene političke volje da se (ne)zainteresovani ključni akteri dogovore o modalitetu saradnje u oblastima od obostranog interesa.

Poslednji primer je prošlonedeljni sastanak na kojem je dogovoreno da Radna grupa koju je formiralo Ministarstvo pravde, a koja se bavi izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, u što kraćem roku izradi parcijalne izmene koje se odnose na krivična dela ugrožavanja bezbednosti novinara. Odličnu i veoma korisnu analizu o tome izradio je profesor Stojanović, u saradnji sa Misijom OEBS u Srbiji. Imajući u vidu odustvo bitnih predstavnika novinarske i medijske zajednice, predsednica Vlade je predložila da se organizuje zajednički sastanak sa svim medijskim i novinarskim udruženjima, kako bi se “još jednom razmotrili predlozi za izmenu Krivičnog zakonika koji se odnose na novinare, i istakla da je jako važno da se ove parcijalne izmene i dopune usaglase i usvoje u što kraćem roku.”

Ovo je pokušaj premošćavanja usled činjenice da tokom prethodnih šest meseci nije pronađeno obostrano prihvatljivo rešenje za ponovno kompletiranje Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara. Primetan je porast nezadovoljstva i frustracija postojećim stanjem, što rađa dodatno nezadovoljstvo i kreira neproduktivnu atmosferu u kojoj se komunicira saopštenjima, izjavama i tekstovima koji kao da brane postojeće stanje umesto da budu putokaz za argumentovanu debatu od značaja za rešavanje nesaglasja.

Sa jedne strane imamo tužilaštvo koje insistira da je „neophodno značajno podići svest i znanje novinara šta je, u stvari, krivično delo, a šta protivpravno ili društveno neprihvatljivo ponašanje, koje može biti sankcionisano (ili ne) na drugi institucionalan način“. Tužilaštvo je mišljenja da ono što se u najvećem broju slučajeva prijavljuje zapravo ne predstavlja krivično delo uopšte, ili za to krivično delo nije predviđeno njihovo postupanje, navodeći primere da se „ne pravi se razlika između ugrožavanja bezbednosti i uvrede ili iznošenja neistina (klevete)“. Prema mišljenju Branka Stamenkovića, zamenika republičkog tužioca i člana Radne grupe, do poboljšanja trenutnog stanja bi moglo doći „podizanjem nivoa znanja kod novinara u vezi sa navedenim problemima, dok bi na javnotužilačkoj strani trebalo da se nastavi edukacija javnih tužilaca i zamenika u pravcu daljeg podizanja svesti o značaju postupanja u predmetima gde su novinari oštećeni, tj. žrtve ugrožavanja bezbednosti“.

Sa edukacijom i podizanjem svesti se saglašava i druga strana koja svoje stavove brani argumentom da je prisutno „usko tumačenje pojedinih krivičnih dela, pre svega ugrožavanje sigurnosti, pod kojim se podrazumevaju samo slučajevi direktne pretnje“. Njihovo viđenje je da se u takvim okolnostima uočava nerazumevanje novinarske profesije, što doprinosi velikoj verovatnoći za donošenje oslobađajuće presude koja je frustrirajuća kako za medijske radnike tako i za tužilaštvo. Iz ovoga jasno proizilazi da je problem širi i da se ne tiče samo tužilaštva, već celog pravosuđa i ukupne sudske prakse.

Nabrojano je više nego dovoljno razloga za dijalog sa medijskim i novinarskim udruženjima povodom predstojećih izmena Krivčnog zakona. Bilo bi dobro da ovi sastanci budu povod za razgovor o modalitetima budućeg rada na polju povećanja bezbednosti medijskih radnika u formatu prihvatljivom za sve zainteresovane strane. Najnovija NUNS-ova analiza zakonske regulative koja se odnosi na bezbednost novinara, prema rečima predsednika udruženja Željka Bodrožića, donosi i predloge „kako bi se pojedini delovi unapredili i dodatno osigurala bezbednost novinara u njihovom radu. To su predlozi za rešavanje problema slučajeva kojima su novinari najčešće i izloženi, a tiču se uznemiravanja i napada na duševni integritet, a koji ne potpadaju pod postojeća krivična dela. Kao i izmene postojećih, kako bi se proširila na pojedine situacije koje sada ne potpadaju pod neka krivična dela“.

Sve navedeno ima smisla ako postoji dobra i iskrena (politička) volja za poboljšanjem postojećeg stanja. Ona kod mene i dalje preovladava sa nastojanjem da i dalje učestvujem u Radnoj grupi za bezbednost i zaštitu novinara. Istovremeno, svestan sam da postoje i drugačija radikalna poimanja aktivizma, koja pozivaju na uskraćivanje legitimiteta vlastima „napuštanjem raznih radnih grupa i komisija, u kojima se troši ogromna energija bez vidljivih rezultata“. Ideje o „zajedničkom antirežimskom delovanje nevladinog sektora, profesionalnih medija i novinarskih i medijskih udruženja, po ugledu na devedesete“ nije nova ideja. Kao neposredni akter i suorganizator, nisam siguran da je kontekst uporediv, ali dajem za pravo onima koji misle da je tako.

Složićemo se da stanje nije dobro ali nisam siguran da se može poboljšati ako svi ne uložimo poslednji atom snage i dobre volje za kompromis i dogovor nevladinog sektora i predstavnika države. Zato stalno apelujem da državni predstavnici razumeju odgovornost koju poseduju u inkluzivnim procesima. Ako nema dobre i iskrene političke volje, plašim se da će se trenutno stanje unutar Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara sistemom spojenih sudova preliti u još neke Radne grupe. Zato je bitno što pre načiniti zakoret u pravom smeru jer u protivnom ovo postaje slepa ulica koja vodi ka produbljivanju destruktivne polarizacije koja rađa dodatno nezadovoljstvo i frustraciju. Ćorsokak definitivno nije izlaz ni za jednu stranu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend