‘Vlast u Srbiji neće prepustiti ni pedalj zarobljenog medijskog prostora’

Jelena Kleut je donedavno bila vanredna profesorka komunikologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Njen izbor u zvanje redovne profesorke, koji je trebalo da se desi početkom ove godine, u normalnim okolnostima bio bi samo formalnost, s obzirom na njene impozantne naučne i istraživačke reference, kao i temeljan profesorski rad. Bila je omiljena nastavnica na odsecima na kojima je predavala, a njeni studenti danas su važni novinari i urednici u nezavisnim medijima širom zemlje.

Osim toga, Jelena Kleut ima i iskustvo u praktičnom radu u medijima, a bila je i jedna od ključnih ekspertkinja koje su učestvovale u izradi Medijske strategije Srbije, dokumenta koji je dobio visoke ocene kako domaće stručne javnosti, tako i međunarodnih organizacija, mada je ostao mrtvo slovo na papiru kada je reč o implementaciji. Uglavnom, svaki univerzitet bi ovakav profesorski dragulj čuvao i činio sve da ga ne preotme neka druga visokoškolska ustanova u zemlji, regionu ili u nekom drugom inostranstvu.

Ipak, to ne važi za Srbiju i Univerzitet u Novom Sadu. Greh Jelene Kleut je što je jedna od profesorki koja je od početka, istrajno, podržavala studentski bunt. Nalazi se, kanda, na nekoj „listi za odstrel“, spisku svih onih profesora i nastavnika koji su bili uz svoje studente i učenike širom Srbije tokom blokada fakulteta, gimnazija, srednjih i osnovnih škola.

Nije izabrana u zvanje redovne profesorke jer se od nje tražila monografija verifikovana od Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija. To što takva monografija nije predviđena ni zakonima ni podzakonskim aktima, nikome nije bilo bitno. Kao ni to što tako nešto nikada ranije prilikom izbora u zvanje redovnog profesora nije traženo. Čista politička odmazda, nema nikakve sumnje.

Jelena Kleut je tako ostala bez posla. I nije jedina. Ubrzo je sa fakulteta na sličan način odstranjen i profesor Vladimir Mihić sa Odseka za psihologiju, a po svemu sudeći, stvar se ovim neće završiti. Sličnu sudbinu mogli bi, sasvim očekivano, da dožive i drugi profesori „blokaderi“ na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji je bio jedan od stubova studentskog pokreta.

Možete li, najpre, da nam kažete kakav je sada Vaš status? Kako teku sudski i drugi postupci koje ste pokrenuli nakon što niste izabrani u zvanje redovne profesorice na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odnosno nakon što ste ostali bez posla?

Moj status je nepromenjen, dakle kao i stotine drugih otpuštenih prosvetnih radnika čekam razrešenje na sudu. Upravni sud je najznačajniji, pošto su izbori u zvanje univerzitetskih nastavnika upravni postupci. Međutim, za sada – ni pisma, ni razglednice. U aprilu sam podnela i tužbu za diskriminaciju pošto su i na sednicama pre i na sednicama posle, a najvažnije i na sednici na kojoj se glasalo o mom izboru, kolege birane bez tog papira koji je tražen od mene. Univerzitet u Novom Sadu je odgovorio na tu tužbu, navodeći neke nove kvazirazloge protiv mog izbora u profesorsko zvanje, stvari o kojima na sednici Senata nije bilo ni reči. Ipak, zanimljivo je da se kaže da potvrda o kategorizaciji monografije „ne predstavlja uslov koji je tražen od kandidatkinje“. A u odluci Senata koja mi je dostavljena jedino je to navedeno kao tema o kojoj se diskutovalo. To još po ko zna koji put pokazuje koliko je ceo taj proces korumpiran vanakademskim merilima i interesima. Ono što me raduje jeste što tuženi univerzitet predlaže da se saslušaju pojedini članovi Senata i mišljenja sam da bi ih sve trebalo saslušati na sudu da bi se videlo koji je rezon svako od njih imao kada je odlučivao.

 

Očekujem da će svi sudovi pred kojima su pokrenuti postupci uvideti pravne šupljine, ako ne u prvoj onda svakako u drugoj instanci. Ipak ne verujem da će me sud vratiti na posao. Stepen odsustva poštovanja pravila na Univerzitetu u Novom Sadu je takav da ni pravosnažna presuda ne bi garantovala pravičan ishod. Kao i u ostatku društva, tek sa rešavanjem korena problema u funkcionisanja univerziteta očekujem neke promene i u sopstvenom statusu.

Nema sumnje da je ono što se dogodilo Vama i profesoru Mihiću sa Katedre za psihologiju posledica političkog revanšizma zbog podrške studentima u blokadi, a to ni vlast ni mediji bliski vlasti ne kriju. Očekujete li da će se takva odmazda nastaviti i prilikom nekih narednih izbora i reizbora na fakultetu? Šta bi to moglo da znači za Filozofski fakultet, a posebno za Odsek za medijske studije?

Na žalost, očekujem da će se odmazda nastaviti i to posebno prema Filozofskom fakultetu i prema Odseku za medijske studije. Kada su mene izbacili, ljudi koji rukovode ključnim telima Univerziteta su se prebrojali i videli da imaju solidnu većinu. Tada još nisu bili sigurni u većinu koju imaju i trudili su se da izmisle neki papir koji nedostaje. U Mihićevom slučaju se nisu ni toliko potrudili, sada već znajući da imaju potrebne glasove. Takvom postupanju jako pogoduje i to što su univerzitetska tela kolektivna, što znači da nema individualne odgovornosti za kršenje zakona. I još, uvođenjem tajnog glasanja rukovodeći ljudi univerziteta i fakulteta sebe dodatno štite individualne odgovornosti. U takvoj situaciji, mogu samo da biraju ko je sledeći. A moj Odsek za medijske studije uvek je bio glasan, vidljiv u društvu i široj zajednici i ne verujem da će mu se to oprostiti. Slede nam tri izbora u zvanje tokom leta i ne nadam se dobrom.

Pored toga moram da dodam da kada Mihić ili ja, ili neko sledeći, izgubi posao, to ostavlja niz drugih ljudi u problemu. Recimo, troje asistenata na Odseku za medijske studije je kod mene trebalo da radi doktorski rad, ali ti radovi sada stoje i oni su dovedeni u neizvesnu situaciju gubitka posla. To znači da bi za godinu ili dve, ako se stvari ne promene, Odsek za medijske studije u Novom Sadu mogao da nestane ili se promeni do neprepoznatljivosti.

Ima onih koji smatraju da je upravo to cilj, da je vlast spremna da uguši, ako ne ceo Filozofski fakultet, onda one katedre i odseke koje je označila kao ‘leglo blokadera’?

Gledamo šta se dešava sa Filozofskim fakultetom u Nišu i sasvim je jasno da ova vlast ne preza ni od čega i da će uraditi sve da se zadrži na vlasti. Ovome dodajte i torturu koju je prošao Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu i jasno je da su na tapetu ovi uvek buntovni fakulteti. Pribojavam se da će vlast s jeseni pokušati da izmeni Zakon o visokom obrazovanju, da će, kako je to više puta i najavljivao resorni ministar prosvete, povećati ulogu države u odlučivanju i da će to biti konačni udarac na sve pobunjene i slobodne profesore. Usput će, za svaki slučaj, da praviti i neke nove univerzitete i da dovesti neke inostrane privatne fakultete, a sve sa ciljem da se „legla blokadera“ sasvim marginalizuju. Posle svega što smo videli, i posle niza pritisaka na profesore koji nisu toliko vidljivi u javnosti, to mi deluje kao realan scenario.

Od čega trenutno živite? Da li razmišljate o odlasku iz zemlje ili prelasku na neki drugi fakultet u Srbiji ili inostranstvu ukoliko se postupci završe nepovoljno po Vas, odnosno onako kako bi vlast želela?

U prvih mesec dana od gubitka posla sam kao papagaj ponavljala – nisam materijalno ugrožena, nije ovo pitanje posla i plate već pitanje pravde. Moram priznati da nije vredelo. Puno, zaista puno ljudi se javilo sa ponudama za razne poslove i uglavnom ih ne odbijam. Još više mojih profesorskih saboraca i saborkinja se javilo i insistiralo da pomogne materijalno. Oni jednostavno neće da prihvate odbijanje. Kažu: „To se nije desilo tebi nego svima nama i svi ćemo sada da pomognemo“. Neverovatna je ta solidarnost. Gledajući kako prolazi Vlada Mihić, drago mi je što su kolege toliko voljne da pomognu i mirnija sam kada znam da će i on, i svi koji se nađu na meti, moći da računaju na podršku.

 

Ne razmišljam o odlasku, čak mi i ponude kolega iz inostranstva da dođem na par meseci da odmorim deluju jako daleko. Ne mogu sebe da zamislim kako u Švedskoj sedim i diskutujem s kolegama o nekom novom uzbudljivom istraživanju. Jedino smisleno što sada vidim jeste da učestvujem u studentskoj borbi, da sa mrežom profesora u Slobodnom univerzitetu radim ono što smo od početka protesta radili – branili autonomiju univerziteta.

Kada govorimo o odlascima, saznali smo nedavno da je do sada četvoro novinara ‘relocirano’ iz Srbije, jer se procenjuje da im je bezbednost izuzetno ugrožena. Kakav je to signal? U kom pravcu Srbija ide kada je reč o medijskim slobodama, položaju novinara, ali i ukupnom stanju demokratije?

Uhvatim sebe da o toj temi govorim kao da pišem neki izveštaj – to govori o sumraku demokratije, o ugroženosti profesije i posledično prava građana da budu informisani. I možda najvažnije o institucionalnom saučesništvu – jer ljudi odlaze svesni da za svoju bezbednost moraju sami da se zbrinu, da pretnje i napade institucije neće istražiti niti procesuirati odgovorne. Ali mimo tog administrativnog jezika, jako sam besna i jako sam tužna. To su čitave porodice koje u apsolutnoj neizvesnosti rešavaju svoje živote, a životi nikada nisu jednostavni – tu su neka deca koju treba odškolovati, neki roditelji koje treba odnegovati, neke bolesti koje treba zalečiti. To nikada nije lako, a zamislite kako je onda kada vam neko agresijom i nasiljem izmakne tlo pod nogama. Samo zbog onog što ste napisali, rekli ili pitali. Zato naglašavam da je to podjednako udar na profesiju i na pojedince, ali na čitave krugove ljudi.

Da li su to samo prve laste i možemo li očekivati veći egzodus novinara, ali i drugih građana, ukoliko ne dođe do političkih promena?

Deluje mi da je važnije pitanje kakvu sve represiju možemo očekivati ukoliko ne dođe do političkih promena. Među najvažnijim stvarima koju su studenti uradili jeste to da su potpuno ogolili pravu prirodu režima. Pomalo našminkan, za briselske skupove lepo očešljan, ovaj režim je nasilan prema neistomišljenicima. Ako shvate da nasilje prolazi, oni će sa njime nastaviti i posledično verujem da će porasti i broj ljudi koji su prinuđeni da odu – studenti, novinari, profesori, sudije…

Učestvovali ste u izradi Medijske strategije, usvojene 2020. godine. Bio je to ozbiljan dokument, na kojem se dugo radilo i koji je trebalo da reformiše medijsku scenu. Međutim, danas je, šest i kusur godina posle, položaj medija i novinara gori nego ikada. Kako to objašnjavate? Da li je, iz ove perspektive, uopšte imalo smisla ulagati toliko energije i vremena u izradu tog dokumenta i javno zagovaranje medijskih reformi u zemlji u kojoj ne postoji vladavina prava?

U vreme izrade Medijske strategije delovalo je da postoji ozbiljan pritisak iznutra, iz medijske i novinarske zajednice, ali i ozbiljan pritisak iz Evropske unije da se medijska scena uredi. Sada, kada gledam Strategiju ponosna sam na taj dokument i da je on dosledno sproveden imali bismo značajno bolju situaciju. Ipak, svesna sam da je sama izrada Strategije, pa posle i zakona, ovoj vlasti bila najlakši mogući način da pokažu dobru volju da se stvari menjaju, a da zapravo ništa ne promene. Forma umesto reforme – tako slikovito neki autori opisuju ono što vlast radi u medijskom sektoru. Nije bilo realno ni onda da će neke promene biti sprovedene, a danas kada će svaki procenat glasova na izborima biti važan, vlast neće prepustiti ni pedalj zarobljenog medijskog prostora. Jednostavno im je to preskupo i previše rizično. Ono što im garantuje ostanak na vlasti je dalje zarobljavanje medija i zastrašivanje onih koji se ne daju zarobiti.

Situacija se dramatično pogoršala ne samo kada je reč o bezbednosti novinara, već i u gotovo svim drugim aspektima medijske scene. Recimo, ovogodišnji rezultati konkursa za sufinansiranje medijskih sadržaja pokazuju da je vlast, čini se, odustala i od privida: sistem je postao način za otvoreno finansiranje medija, organizacija i medijskih grupacija bliskih vlasti, od kojih mnogi kontinuirano krše etičke standarde. Novinarske i medijske asocijacije se bore, pišu saopštenja, obaveštavaju međunarodne organizacije. Šta bi, po Vašem mišljenju, trebalo da rade u ovoj situaciji kada vlast završava projekat izgradnje mreže svojih GONGO medijskih i novinarskih organizacija?

Plašim se da ne mogu da urade puno, osim da notiraju i dekolektivizuju odgovornost za ovakvo postupanje – što već rade analizirajući vlasničke strukture medija i komisija koje im dodeljuju sredstva. Dobro je i što kontinuirano o tome obaveštavaju javnost. Nažalost, dometi toga su skromni jer ne menjaju koruptivne prakse. Njih je moguće promeniti samo ako se promeni režim koji deluje po koruptivnoj šemi. I tu mi Mađarska deluje kao sjajan primer toga kako se nagomilani problemi mogu rešavati. Ni sto dana nije prošlo, mi već imamo stopiran rad ozloglašene Komisije za suverenitet koja se bavila „stranim agenturama“, smenjen mađarski pandan REM-u, prekid dotoka javnog novca ka privatnim medijima i javni servis koji se građanima izvinjava što ih je lagao. Kako čujem od kolega, potpuno je rasulo u tim Orbanovim medijskim mrežama, naprečac gase i prodaju svoje medije. Tako će se i ove GONGO mreže rastočiti onda kada nestane para i kada se raskinu klijentelistički odnosi.