Znam ja šta vas boli, predsedniče

Zbog najmanje četiri života koja su ponovo ugašena na Kosovu i suza neke dece na obe strane tog nesrećnog sukoba koji dva naroda razdvaja i koči da ide bilo gde dalje, već decenijama.

Tačnije, ove godine navršava se 25 godina od prvih žrtava oružanih sukoba na Kosovu. Četvrt veka. Eto toliko, najmanje toliko traje ova agonija nasilja, straha, tuge, stradanja i beznađa pre svih – ljudi koji žive na Kosovu, Srba i Albanaca.

Druga stvar koja me duboko uznemirava ove noći, a ponavlja se isto već godinama je vaše smišljeno, strašno i opasno targetiranje profesionalnih novinara beogradskog N1 u javnim nastupima, koje putem TV ovih dana prate milioni takođe zabrinutih ljudi, vaših građana.

To me posebno uznemirava, jer znam kako im je sada i koliku nepravdu činite prema kolegama sa N1, koji pošteno rade svoj posao.

Sticajem okolnosti, kao reporter radija B92 sam u martu mesecu 1998. godine prvi put u životu kročio u Prištinu, sa zadatkom, da nekoliko dana izveštavam o rastućim tenzijama na Kosovu. Autobus me je istovario u centru meni nepoznatog grada u 11 ujutru ispred hotela Grand oko kojeg se nalazio veliki broj ljudi. Na sve strane bili su besni Albanci.

I dok sam pokušavao da saznam šta se dešava, telefonom mi je iz redakcije „Devedesetdvojke“ u Beogradu javljeno, da je dok sam bio u autobusu i putovao prvi od mnogih puta na Kosovo, došlo do teškog oružanog incidenta nedaleko od Prištine.

Nezvanične informacije govorile su da je nakon nekoliko napada na srpsku policiju, usledila akcija MUPa a da je u sukobu koji je usledio ubijen napadač po imenu Adem Jašari, ali i kompletna njegova porodica u nekom selu u Drenici.

Rečeno mi je da se spremaju velike demonstracije u Prištini i da se pazim, uz sugestiju da je bolje da ne govorim srpski.

I zaista, nisam se ni raspakovao, i po novinarskom zadatku i instinktu istrčao sam na ulicu sa kasetofonom, mikrofonom i mobilnim telefonom u ruci ušao u nepreglednu masu besnih demonstranata i krenuo da radim svoj posao.

Odlučio sam da ću se ipak svima obraćati na srpskom jeziku, jer na kraju krajeva samo radim svoj posao, u svojoj zemlji. Demonstranti su uglavnom bili zbunjeni kada bih im se obratio sa pitanjem na srpskom, ali su na moje iznenađenje uglavnom svi odgovarali.

Tokom celog dana dana stizale se sve dramatičnije informacije iz Drenice, a već posle nekoliko mojih javljanja uživo u program Radija B92, uspeo sam uz pomoć lokalnih kolega, Srba iz Prištine, da dođem do makar neformalnih susreta i razgovora sa predstavnicima naše policije i vojske u Prištini. I oni su svi razgovorali sa mnom iako sam dolazio iz medija koji je imao status neprijatelja države, tačnije vlasti u Srbiji.

U narednih godinu dana, na Kosovu je besneo oružani sukob koji se završio tragičnim NATO bombardovanjem. Niti sam ja bio jedini reporter „Devedesetdvojke“ koji je redovno odlazio na Kosovo, nit smo mi bili jedina redakcija koja je to činila, ali su to uglavnom bili novinari takozvanih „nezavisnih i stranih“ medija, odnosno medija koji nisu bili pod čeličnom čizmom informativne mašinerije Slobodana Miloševića.

Mnogi ti domaći reporteri – novinari, fotografi, snimatelji i producenti su dobijali razne pohvale i nagrade za svoj hrabar, pošten i profesionalan rad. Većinu njih i danas kada pitate o danima na Kosovu, ma koliko velike karijere su kasnije napravili, će vam reći da su samo radili svoj posao, pokušavajući da prenesu što tačnije, nekad teške i mučne informacije sa ratnog područja. I to je zaista tako. Postoje profesionalna pravila i ako ih se pridržavate, to je posao kao i svaki drugi na mnogo načina, bez mnogo mistifikacije.

Isti ti novinari su tada bili targetirani u Beogradu, baš kao što ste vi to učinili sinoć novinarima N1.

Znam ja šta vas boli, predsedniče. Boli vas i to što dobro znate da su svi oni kojima se vi prevashodno obraćate ova tri dana takođe gledali N1 – i Srbi sa Kosova, i policajci, i vojnici, i članovi SNS i posramljeni novinari nekih beogradskih redakcija jer život i istina ne mogu da čekaju smernice iz kabineta. Isto ono što je pre 25 godina izluđivalo režim Slobodana Miloševića. Problem je što je N1 uvek tamo gde je vest, tamo gde je tvrdo. Baš kao i B92 nekada.

A znate vi dobro šta to znači, jer ste celog života u nekoj press službi SRS, ili Republike Srpske, Ministar Informisanja, Premijer i sada kao Predsednik opsesivno želeli da kontrolišete neke informacije, neki „narativ“, neku naslovnu stranu, neki TV Dnevnik.

N1 je to u nedelju ponovo narušio. Dok je 90 odsto medija u Srbiji ćutalo i čekalo instrukcije iz vašeg kabineta, N1 je radio svoj posao – izveštavao je o tragičnim i dramatičnim događajima. Radio je to profesionalno, umereno i oprezno.

Radio je to u teškim okolnostima za novinare u kojima jedna strana iz minuta u minut iznosi nove infromacije, snimke i fotografije a druga strana – ćuti.

Mnogo godina posle mog poslednjeg odlaska na Kosovo u razgovoru sa mladim studentima novinarstva shvatio sam i zašto su, predsedniče Srbije, – i albanski demonstranti, i Srbi iz rovova oko Goraždevca i Gline, policijski i vojni oficiri, i albanski političari hteli da razgovoraju sa „izdajnicima“ odnosno „Srbima“ sa B92.

Zato što smo bili tamo.

Zato što smo barem na trenutak delili tu muku ljudi koji su deo rata i straha koji on nosi. Poštovali su nas i govorili da „barem imamo petlju“ da prenosimo ono što se dešava ljudima koji nastave da žive na Kosovu i kad ljudi ovde u Beogradu ugase TV, ili danas svoj mobilni telefon.

Ubeđen sam da i danas ljudi na Kosovu poštuju reportere N1 koji dojure iz Niša, Kraljeva ili Beograda i prenose svima nama ovde, ono šta vide i čuju. Oni to rade profesionalno, odmereno, sa puno pažnje, biranim rečima prema žrtvama i sa oprezom prema činjenicama, kako bi preneli nešto što je najbliže istini. Nama ovde, daleko od Kosova, dok ne ugasimo TV ili ne promenimo kanal.

Zato vas molim da te ljude ne targetirate više jer ćete Vi snositi odgovornost ako im se bilo šta desi, samo zato što vašoj politici ne odgovara ton neke emisije, nekog pitanja, jer se ne uklapa u neki narativ koji ste vi kao političar izabrali.

Ostavite izveštače da izveštavaju. Ovi barem imaju petlju da to rade.

A kolegama sa N1 će svakako najveća nagrada biti pogledi zahvalnosti onih ljudi o kojima izveštavaju. Jer se o njima i radi.