Andrej Hložan autor fotografije godine u Srbiji: Dok sam objektivom tražio pištolj mislio sam – neće valjda mene

Jednoglasnom odlukom žirija, Hložanu fotoreporteru i saradniku Rojtersa, dodeljena je nagrada za fotografiju „Kobre“, koja je nastala u Novom Sadu tokom protesta, u noći između 13. i 14. avgusta ove godine i koja prikazuje pripadnike Odreda vojne policije specijalne namene „Kobre“ u trenutku sukoba sa demonstrantima.

„Zbog autentičnosti, profesionalne hrabrosti, etičke doslednosti i sposobnosti da u jednom kadru sažme složen društveni trenutak, žiri je fotografiju Andreja Hložana prepoznao kao najznačajniji rad na konkursu“, ističe se u objašnjenu dodele ovog priznanja koje je po 27 put upriličio Centar za razvoj fotografije.

– Ovo mi je prva nagrada za pomenutu fotografiju pa je nekako normalno da se osećam lepo. Ali pomalo, ne želeći da budem lažno skroman i, iznenađeno, ipak je to najveća nagrada za fotografiju u našoj zemlji – kaže Hložan, čija je fotografija odnela pobedu u konkurenciji od njih oko 500.

Kako dodaje, „Kobre“ će biti uskoro izložene i u Češkoj u okviru njihovog „Czech press foto“ u Pragu u Nacionalnom muzej, u delu konkursa pod nazivom „Evropa“, gde se prijavljuju ljudi sa čitavog Starog kontinenta.

U međuvremenu su ušle i u pozorište, te postale inspiracija za scenu u predstavi Novosadskog pozorišta „Zašto magarci stoje na promaji?“, reditelja Kokana Mladenovića.

Ova fotografija obišla je i nekoliko naslovnih strana u Srbiji, ali pre toga i činjenice da je Hložan postao poznat domaćoj javnosti, novosadski fotoreporteri, snimatelji i novinari odavno su ga doživljavali kao „saborca“ sa ulice, na kog mogu da se oslone i u najkritičnijim trenucima. Iako nije uvek imao redakciju za koju radi, Hložan je bio na svakom protestu ili javnom dešavanju u Novom Sadu, godinama unazad, savesno beležeći sve što se događa.

Kako objašnjava, to je radio zbog sebe i javnosti. Fotografije bi objavljivao na društvenim mrežama i one su vremenom postajale sve viralnije.

– Proteste sam počeo da fotkam od 18 godine, još od „1 od 5 miliona“. Jedini način da zabeležiš život grada je ulična fotografija i njoj sam posvećen. Sve ostalo mi je monotono, ne mogu da provodim sate u studijima. Moram da se krećem svaki dan, da budem aktivan i da saznam iz pre ruke šta se dešava. Ovu godinu sam naravno kao nijednu proveo na ulici. Bio zdrav ili bolestan, sa uganutom nogom ili temperaturom od 40 stepeni. Postalo je normalno da iz kuće izlazim sa šlemom i gas-maskom. Što se nas terenaca tiče, godina je bila problematična, ali morali smo da budemo tu, a i niko nije rekao da je ovo lagan posao – izjavio je Hložan.

U vremenu kada fotoreporteri polako isčezavaju iz medija, Hložan smatra da kvalitet na kraju ipak presudi. Jedno je objašnjava imati super opremu, bilo to telefon ili sve pristupačniji fotoaparat i kliknuti, a drugo je godinama učiti i usavršavati se za jedan komplikovan posao kakav je ovaj.

Kako je nastala fotografija koja mu je promenila život?

On je taj 13. avgust i protest dočekao sa već debelim fotoreporteskim iskustvom. Ipak, sve je kaže počelo kao šetnja i nije imao nameru dugo da se zadržava u gradu.

– Iskreno, taj dan nisam planirao puno da fotografišem, čak nisam poneo ni gas-masku, izleteo sam u šorcu i majici, bez zaštitne opreme. Ako bude zanimljivo, fotografišem, ako ne, okrenem se i kući. Ali kada je prvo nastao haos u Stražilovskoj ulici, jasno je bilo da od kuće nema ništa. Produžio sam sa ljudima na Bulevar oslobođenja. Oko 23 sata, taman kad sam se spremao da krenem, jer mi je baterija bila skoro gotova a kartica puna, počeo je haos u dvorištu između zgrada. Otišao sam za ljudima i veoma brzo neki su počeli da viču: „Pištolj, pištolj, pištolj“ – priseća se Hložan.

Na ove reči ljudi su krenuli da se povlače. No, on je odlučio da ostane i objektivom pokuša da pronađe oružje.

– Šta da kažem, meni je taj pištolj trebao. Bio sam svestan opasnosti, ali znate one naše rečenice sa kojima se posle branite od doživljenog stresa, „neće valjda mene“ – dodaje.

Fotografija godine uhvaćena je u jednom momentu potpunog mraka.

A jutro potom, ostvaruje mu se i dečački san.

Nakon što je okačio fotografije na društvene mreže, dobija poziv iz Rojtersa sa pitanjem da li želi da sarađuju.

– Samo sam im rekao da mi je to bio životni cilj – nastavio je Hložan.

Andrej je rođen 1999. godine u Novom Sadu gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju „Svetozar Marković“, student je Akademije umetnosti u ovom gradu.