Cvijić: Regrutuju se mladići preko klubova, posle Belivuka su samo došli novi

Od Ibarske magistrale, ubistva novinara, Krušika, trgovine oružjem, Jovanjice, Vuk Cvijić istražuje i piše i govori o kriminalu, korupciji i nepoštovanju zakona. Jedan je od onih koji i živi i radi i po pisanim i po nepisanim pravilima i za to ne traži i ne očekuje ni slavu ni priznanja zato što, kao retko ko u ovom našem poremećenom društvu, samo radi svoj posao bez izgovora i bez izuzetka.

Vuk Cvijić kaže da se ovde malo ljudi iznenadi onim šta se dešava. „Iznenadiće se ako bude dobro“, kaže on. Govoreći o nadi, kaže da je prvi put prestao da se nada posle ubistva premijera Zorana Đinđića. O petom oktobru kaže: „Nije išao ni brzo, a ni lako. Nažalost, skupa cena je plaćena, premijer koji je hteo da menja, ubili su ga oni koji su vladali do dvehiljaditih“.

Na pitanje zašto je izabrao novinarstvo, Cvijić kaže da je novinarstvo strast koja ne pušta čoveka. Često je privođen, ali je bio i ponosan na to gledajući šta rade njegove starije kolege, kao i šta njima rade – neke su hapsili, a neke su i ubijali.

„Najteže mi je to što kada pišemo i otkrijemo neke stvari, to ostavlja posledice za neke ljude… Npr. u vojnoj industriji mnogi ljudi su ostali bez posla zbog te korupcije koju je otkrio Aleksandar Obradović, a ništa se ne menja, to se nastavlja… Ti ljudi i dalje ostaju bez posla, on je i dalje pod istragom, nije počelo suđenje, kako stvari stoje ja ne verujem da će i početi… To suđenje bilo bi javno i onda bi se otvorilo to što je on otkrio, i onda kako mogu da mu sude zato što je otkrio korupciju“, kaže on. Sistem ove vlasti se, kaže, nije promenio – „proganjaju one ljude koji otkrivaju korupciju, a štite one koji čine korupciju“.

Dešavalo mu se i da vidi istinu, a da ne može da je objavi, naročito devedesetih. Kako kaže, bilo je sumnji ali ne i dokaza da su u domovima za nezbrinutu decu, u nekom domu, zloupotrebljavali tu decu i maltretirali, a to nije moglo da se dokaže tokom 90-ih.

Kaže da novinari imaju pravo da izraze sumnju, a da se ovde to zaboravilo. Ova vlast „tera“ novinare da se ponašaju kao tužioci, da moraju da imaju papir za svaku reč, dodaje.

Na pitanje šta ga je najviše šokiralo, kaže najteži zločini, „kada roditelji ostaju bez dece, vidimo da se nastavlja regrutacija preko fudbalskih klubova, pre svega Zvezde i Partizana, gde se nastavlja regrutacija mladića koji se šalju u smrt i to se nije promenilo ni posle ovog iskustva koje smo imali (Belivukov klan)“.

Na pitanje – ni posle Belivuka, kaže – „ne, samo su došli novi i o tome sam pisao“.

Kako ističe, veruje u činjenice.

Kada govori o istraživačkom novinarstvu, kaže da su te takve naša realnost. „Možda bismo da je drugačije društvo pisali o nekim lakšim kriminalnim stvarima i manje korupcije… Pišemo o ovakvoj korupciji zato što ona postoji, to jeste naš izbor, ali da ne postoji ne bi mogli to da pišemo. Nekako je dužnost da pišemo o onome što najviše ugrožava, a to je da nema granice između vlasti i organizovanog kriminala“, zaključuje Cvijić u emisiji „Da sam ja neko“.