Gordana Bjeletić: Profesionalni novinari nisu neprijatelji države

„Povratak na N1 je meni, a vidim i ljudima u mom okruženju, nekako potpuno logična stvar. To je medij koji mi je omogućio da radim onako kako bi svaki novinar poželeo. Radujem se novim reportažama, novim pričama koje će u informativne emisije donositi život juga. Srećna sam da je sada tim sa juga Srbije duplo veći. Mnogi, s razlogom, procenjuju da u vestima nacionalnih medija nema dovoljno prostora za ono što se dešava van Beograda. N1 nije taj medij i radujem se što će ih biti još više“, kazala je u izjavi za medije Gordana Bjeletić.

Ona je na N1 bila od osnivanja do 2019. godine kada je preuzela posao glavne i odgovorne urednice niškog portala „Južne vesti“.

– Želimo da našoj publici damo širu sliku iz cele Srbije i povratak Gordane Bjeletić u tim N1 će svakako doprineti da se bolje vide teme s juga i istoka zemlje. Iskustvo koje je stekla dok je rukovodila ključnim regionalnim portalom će biti neprocenjivo u sadržaju i kvantitetu tema i izveštaja iz tog regiona. NJen profesionalni pristup ojačaće naše dopisništvo, a njene reportaže, koje publika i dalje pamti, značajno će doprineti kvalitetnijem programu N1 s juga Srbije“, izjavio je za medije direktor vesti N1 Igor Božić.

Gordanu Bjeletić smo zamolili za razgovor. Odazvala nam se brzo. Razgovarali smo o novinarstvu danas, o odnosu provincije i prestonice, o lošim ali i lepim izazovima novinarske profesije u Srbiji.

* Kako je izgledao Vaš povratak na televiziju N1?

– U neku ruku za mene je to kao povratak kući. Moglo bi da se kaže da je to povratak u poznato kad posao ne bi bio takav da ga zapravo diktiraju okolnosti, događaji i vesti. Onda je svakog dana nešto nepoznato i nepredvidivo, a upravo je to ono što ja volim kod posla reportera N1 televizije. To su te nove situacije, novi ljudi, novi predeli. Radeći ranije za N1, shvatila sam koliko zapravo ne poznajemo zemlju u kojoj živimo. Imala sam prilike da obiđem brojna mesta, evo danas sam (razgovarali smo telefonom pre nekoliko dana, prim. aut.) u mestu koje ne postoji na mapi. To je jedna zajednica Laloš kod Bosilegrada, tako da je taj posao meni dao mogućnost da zapravo upoznam zemlju i ljude koji ovde žive i kako odluke i sve one važne političke stvari utiču na te ljude i njihove živote i koliko se razlikuje život u različitim mestima, koliko još postoji ljudi kojima su nedostupne osnovne životne stvari. Što je mesto udaljenije, što je izazov da se negde stigne veći, što je teže neku priču uraditi, bilo da je reč o reportažama ili istraživačkim pričama, za mene je veći izazov da insistiramo na odgovorima i pričama. A N1 daje mogućnost svakom novinaru da svoj posao uradi do kraja i onako kako to profesionalno treba.

* Gledajući većinu medija u Beogradu, ima se utisak da se zbivanja u ‘provinciji’ u odnosu na Beograd ‘potcenjuju’. Svi izveštavaju uglavnom o onome što se dešava u glavnom gradu.

– Mislim da je provincijalizam u ljudima, a da provincije kao takve zapravo ne postoje. Veće provincijalce sam srela, iskreno govoreći u većim gradovima, a izuzetno mudre, načitane ljude koji imaju šta da kažu, što je za intelektualce jako bitno ili one koji bi voleli da se tako zovu, da smeju da kažu svoj stav, više sam takvih dostojanstvenih ljudi srela u tim najudaljenijim mestima. Dok ljudi koji su s druge strane obrazovaniji ili su na nekim funkcijama nekako su manje prikazali to svoje dostojanstvo, a više provincijalizma. Na primer u Nišu, stalno se govori o toj nekoj beogradizaciji. Trenutno, jeste činjenica, a i sistem je uređen tako da se apsolutno sve odluke u Srbiji donose isključivo u Beogradu, ali da svaki stanovnik i u najudaljenijem mestu Srbije oseća posledice tih odluka, oseća ih i to potpuno drugačije. Možda se u tim najudaljenijim mestima svakako i više osećaju posledice tih odluka. Dakle, dok se govori o nekim naprednim tehnologijama, postoje mesta u Srbiji gde ljudi, evo sad smo bili u jednom takvom, nemaju vodu, nemaju struju, gde deci nije dostupna škola i tako dalje. Sve je politika, ali ta politika koja je po meri ljudi jeste ono što bi trebalo da bude u prvom planu.

* Uređivali ste portal Južne vesti, kako je raditi pod pritiskom u lokalnim sredinama? Kako biste ocenili slobodu lokalnih medija u Srbiji da li ona uopšte postoji?

– Stalno je to tema. Stalno neko napada mene i moje kolege zbog te atmosfere koja se pravi protiv novinara, da bi ljudi izgubili poverenje u profesionalno novinarstvo. Ali, ja lično taj pritisak ne osećam ili ga doživljavam drugačije. Ako postoje neki pritisci: bilo je različitih situacija i pokušaja diskreditacije, to je onda za mene samo znak da nešto radimo dobro i da nekom ta istina smeta. Ono što mi je jako važno, a nadam se da će tako i da ostane jeste to da mi nikada nismo doživeli neprijatnosti od ljudi iz svoje sredine, od ljudi sa kojima živimo. Nikada nijedan građanin nije napao ili prozvao mene ili bilo kog kolegu. Zna se odakle isključivo dolaze ti napadi. To je ono što je važno reći.

* Šta planirate da radite na N1?

– Vrlo sam neambiciozna u ovom poslu. Neambiciozna sam u smislu da nemam neke karijerne ciljeve. Ali, što se priča tiče, volela bih da radim još više izazovnih priča, da budem uvek tamo gde se nešto važno dešava. Ranije sam pratila i lokalne i neke svetske događaje, izveštavala o njima. Tu ne postoji granica. Jedini izazov i cilj mi je da to uradim najbolje što mogu, da izvestim gledaoce o svemu što se dešava. Ne prenosim samo ko je šta rekao nego prenosim i atmosferu, pokušavam da rasvetlim posledice tih izjava, ali i da zabeležim reakcije građana na sve te neke velike događaje.

* Do sada je u Vašim reportažama bilo mesta za male obične ljude. Hoće li to tako i ostati? Toga je uvek malo.

– Ti mali obični ljudi, to smo mi. Možda nismo eksperti za mnoge stvari, ali jesmo eksperti za sredinu u kojoj živimo. Smatram da poznajem jug Srbije, i naravno da se sve priče koje radimo i baziraju na tim ljudima. Možda to kažem već treći put, sve te priče se odnose na to kako sve odluke i sve što se u ovoj državi dešava utiče na ljude, na njihove živote, pokušavamo da saznamo kakva su njihova razmišljanja. Bilo je različitih perioda, bilo je trenutaka kad su se ljudi možda više bojali da kažu to što misle, u nekoj situaciji se manje boje. Ali, nekako je moj utisak da se ljudi ipak ohrabruju, a mi smo tu da u svakoj situaciji prenesemo njihova razmišljanja, potrebe, stavove i gledanja na sve što se dešava.

* Kako vidite budućnost novinarstva u Srbiji?

– Kad je reč o budućnosti naše profesije, volela bih da se više polaže na obrazovanje novinara, na to da novinari imaju prilike da kroz školovanje steknu i praksu. Volela bih da se više ulaže u promociju etičkih standarda i da upravo to bude neizostavni deo izveštavanja bilo koga ko se bavi novinarskim poslom u Srbiji. U takvoj smo situaciji da s jedne strane Srbija jeste raj za novinare u tom smislu da je mnogo tema, neiscrpan je izvor istraživačkih i svih drugih mogućih priča i to onih najinteresantnijih. Toliko je apsurda da novinari u svakom trenutku imaju šta da rade, a s druge strane je pakao za novinare zbog te atmosfere koju vlast godinama stvara da su profesionalni novinari neprijatelji države, a upravo je suprotno. Tako vidim celu situaciju. Budućnost vidim u osnaživanju ljudi, u poboljšanju profesionalnih standarda, ali i u udruživanju profesionalnih novinara u većoj solidarnosti.