20. mar 2023.

Ljudi koji su obrazovali čitave generacije: Sećanje na Muzičku redakciju Radija B92

Bilo je to drugačije vreme... Internet, torenti, muzički portali, striminzi - ništa od toga nije postojalo. Ni televizija nije postojala, osim dva režimska kanala. Radio je bio sve što su imali oni koji su žudeli za prozorom u svet kakav je bio muzički deo B92, kaže jedan od tvoraca čuvene Muzičke redakcije Radija B92.

Radija B92 više nema. Važan stub (urbane) kulture u Beogradu i Srbiji ne postoji već osam godina, i već smo se svi na to navikli. Stanica koja je postojala od 1989. do 2015, imala je posebno mesto među srpskim medijima i razlikovala se po mnogo čemu. Bilo je to najdominantnije tokom 90-ih godina, kada je bila jedan od simbola otpora Slobodanu Miloševiću. Ali, bila je i “obrazovna” institucija u svakom smislu, pogotovo kada je u pitanju alternativni pogled na svet.

Muzička redakcija Radija B92 bila je jedan od najbitnijih segmenata ove stanice. Od samog osnivanja “devedesetdvojka” je bukvalno muzički vaspitavala čitave generacije ljudi koji nisu pristajali da slušaju samo mejnstrim koji se nudio sa svih strana. Sve je krenulo od takozvanog “nultog” dana, tj. od “Ritma srca”, kultne emisije Studija B koja je okupljala pametne i naslušane beogradske klince, koji su odrastali uz programe i liste Slobe Konjevića i Žikice Simića, i koji će kasnije, kada se “Ritam srca” (zajedno sa “Indexom 202”) pretvorio u Radio B92, biti promoteri alternativnog zvuka u srpskom radijskom etru.

Neka od najprepoznatljivijih imena Muzičke redakcije tokom 90-ih i ljudi sa kojima smo pričali o tome “kako je to bilo” su Miško Bilbija, Toma Grujić, Gordan Paunović i Vlada Janjić.

Bila je to ekipa koja je jako dobro poznavala muziku, od gitarske alternative, kantrija, soula, fanka, preko hip-hopa, pa do pionirskih radova tehna i hausa… Bilo je važno da nove stvari neprekidno stižu, čak i u vreme najgore krize u zemlji. I uspevali su u tome na najrazličitije načine. Teško da je u čitavom regionu postojala stanica sa tako istančanim ukusom za muziku, i to se uglavnom reflektovalo kroz top-liste singlova i albuma, ili specijalizovane muzičke emisije koje su sve redom imale uvrnuta imena: “Makroi, dileri i muzički saradnici”, ”Dođi da slušamo ploče, biće nas šestoro, Bitlsi, ti i ja”, “Supermenova sestrica”, “Pomen crvenom patuljku”…

– Nema tu neke preterane mudrosti: dobili smo šansu, nismo imali ozbiljnu konkurenciju, imali smo potpuno razumevanje urednika i svu slobodu da radimo kako mislimo da je najbolje i to je dalo rezultate – kaže za Nova.rs Miško Bilbija, jedan od heroja prvobitnog Radija B92, koji je bio deo i prve postave Muzičke redakcije.

– Naravno, bilo je to drugačije vreme. Internet, torenti, muzički portali, striminzi – ništa od toga nije postojalo. Ni televizija nije postojala, osim dva režimska kanala. Radio je bio sve što su imali oni koji su žudeli za takvim muzičkim prozorom u svet kakav je bio muzički deo B92. Studio B nije bio dovoljan. Nije bilo dovoljno da samo četvrtkom ne izlaziš u grad jer je vreme za vibriranje (“Vibracije” Slobe Konjovića) ili da utorkom upijaš sve sa „Parade albuma“. Mi smo želeli da se sve vreme na radiju vrti neki David Bowie, Husker Du ili Massive Attack. Želeli smo takvu radio stanicu, pa smo je i napravili.

Miško se priseća kako je sve zaista počelo…

– Ja sam došao dosta rano, čini mi se, tokom 1987. godine. Moj put je bio malo drugačiji. Prvo sam počeo da radim na Studiju B kao muzički saradnik kod Slobe Konjovića, pa su me tek tada pozvali iz „Ritma srca“ da im se pridružim. Tako da sam, pored svojih smena i emisija (22 na 23) na Studiju B, puštao muziku u „Ritmu“ koji je bio glasilo GKSSO (Gradski komitet saveza socijalističke omladine), krajem 1987. Već tada je to poprimalo naznake radikalne promene u radijskom obraćanju. Emisija se emitovala svakog radnog dana od 13-14 sati, usred bela dana. Okružena već standardno šizofrenom muzičkom koncepcijom Studija B – red narodne muzike, dva reda Slobinih blokova. Ludo.

Seća se kako je čak i noću na svakih sat vremena emitovan blok narodne muzike od 15-ak minuta:

– Sredom, kada je emitovan muzički „Ritam srca“, bilo je razuzdano. Puštali smo sve što je bilo no-no. Sa „Ritmom“ nismo imali problema, na Studiju B već nije bilo tako romantično. Sećam se nekoliko epizoda: sa predajnika zovu da kažu kako imaju neobjašnjive smetnje u trenutku dok puštam “In a Hole” Jesus and Mary Chain. Ili kad me je Sloba Konjović lično zvao da pita šta se dešava jer ga je zvao Đoka Vještica pošto neko pušta neuralgičnu (!?) muziku. I toga se sećam – “Good Golly Miss Molly” grupe Meat Puppets. Kroz smeh mi je to rekao – priseća se Bilbija.

Zanimljivo je i kako je Veran Matić, koji je bio alfa i omega cele B92 priče, reagovao tada na tu “čudnu” muziku.

– I u samom „Ritmu srca“ je bilo otpora, ali Veran Matić, koji inače nije imao pojma o muzici, imao je potpuno poverenje u nas. Jednom prilikom, kad sam kretao iz Doma omladine ka Studiju B, onako stidljivo me je pitao da li bi mogao neki Laibach da se zavrti, a ja sam mu pokazao kesu u kojoj su bili i Borghesia i Miladojka Youneed i Laibach. Nasmejao se i nikada više ništa slično nije pokušao. Dobar instinkt i 1000 odsto njegove podrške u tim trenucima. A kada je u maju 1989. godine postalo jasno da će 15-dnevni eksperimentalni rad „Ritma srca“ da preraste u radio stanicu (godinama ilegalnu ili polulegalnu) B92, stigao je i ultimatum od Studija B – ili tamo ili ovamo. Nisam imao dileme i preselio sam se za stalno u Dom omladine. Veštački su tada bili spojeni „Ritam srca“ i Indeks 202 i počeo je celodnevni rad.

No, taj, kako ga naziva, „brak“ srećom nije trajao dugo…

– A i bio je neprirodan i nakon diverzije koja se sastojala od krađe miksete i obustave programa. Sećam se da je Veran došao i rekao da ako se do jutra ne vratimo u etar, sve će biti gotovo. Radile su lemilice celu noć, budženo je do iznemoglosti, ali se ujutru džingl B92 zavrteo. Od tada nam niko više ništa nije mogao. Redakcija je bila sastavljena uglavnom od ljudi iz „Ritma srca“, ali je bila i dopunjena nekim ljudima koji su kasnije postali nezamenljivi deo istorije “devedestdvojke”. Godinama je ona bila pojačavana i obnavljana, dolazili su ljudi koji su ostavljali svoj pečat. Oni kojih se možda i najmanje sećamo ostavljali su neizbrisiv trag. Lako je danas setiti se Gordana, Vlade ili Tome Grujića, ali kako zaboraviti Ticu, Kepu ili Bošketa, jednog od najboljih radijskih DJ-eva ikada – priča nam Miško, svestan uticaja koji su svi zajedno imali na slušaoce.

Koliko je to bilo drugačije od svega što je moglo da se čuje, svedoči i podsećanje Milice Kuburović, jedne od perjanica Informativne redakcije Radija B92 tokom početaka.

“Bila sam na strani takozvanih cekićevaca (ljudi iz Indexa 202, prim.aut.) koji su smatrali da to treba ipak malo “umejnstrimovati”, a ne da muzički saradnici ‘Ritma srca’ puštaju ono što ni kod kuće nisu slušali, ali je taj koncept pobedio i godinama je bio jači od svih drugih”, pričala je Milica svom bivšem kolegi, nažalost sada već pokojnom Dušanu Mašiću, za njegovu knjigu o Radiju B92 “Talasanje Srbije” (Samizdat B92).

Miško Bilbija nam potvrđuje da je postojao taj “sukob”.

– Bilo je tu dosta problema. Jednom rečju – kohabitacija. Oni su želeli da svoje vesti ilustruju omiljenim pesmama, ali ukus im je bio problematičan. To svakako nije dolazilo u obzir. Nije nam padalo na pamet da puštamo Riblju čorbu, Parni valjak ili Balaševića. No way! Tako da smo terali svoje. Što su oni više negodovali, mi smo bili radikalniji. Nismo dozvoljavali da nam sa vestima ulaze u termine, a oni su namerno gazili u naše slotove. Onda se to smirilo malo jer su shvatili da stvari mogu da budu i gore za njih kada bi, recimo Mjehur (Srđa Anđelić, prim.aut.) odlučio da sat vremena pušta samo jednu pesmu – “Fight the Power” od Public Enemy-ja ili kada bih se ja pojavio sa Butthole Surfers diskografijom.

I dok nije bilo posebnih svađa i prepirki, ipak je postojala, kako kaže, blaga tenzija u njihovom međusobnom odnosu.

– Mi smo, inače, slušali njihove vesti, a oni su prezirali naš muzički koncept. Sve je to nestalo i prestalo 9. marta 1991, kada im je bilo zabranjeno da ulaze u studio, a mi nastavili da puštamo pesme koje su govorile ono što njima nije bilo dopušteno da kažu. Nakon toga više nije bilo nerazumevanja. Posle toga se, međutim, pojavio se pravi, ozbiljan i ogavan neprijatelj – marketing. I direktori koji su se menjali, dolazili i odlazili, uvek su imali istu ideju, da se Muzička redakcija prevede u mejnstrim – zaključuje Miško Bilbija.

Deluje da je cela ta “prva ekipa“ iz muzičke redakcije volela prilično sličnu muziku. Jedan od važnih ljudi Radija B92, ali i muzičkog tima, Toma Grujić nam priča da je suštinska sličnost među njima bila ta što niko nije bio “fah-idiot” i da se to najbolje videlo u autorskim emisijama koje su radili.

– Ne sećam se da se ikada govorilo o jasno definisanom “konceptu”. Zapravo, koncept i jeste bio da grupa ljudi sa širokim muzičkim znanjem i interesovanjima pušta muziku koju voli i poznaje. Svakako da smo se u mnogim stvarima preklapali, ali to je bio duh vremena. Najveći uspeh je bila činjenica da je tako nešto uopšte postojalo, tada i ovde, i da je, barem u to vreme, uticalo na određeni broj ljudi koji su to slušali. Uprkos našoj preteranoj mašti i optimizmu, to je zaista bila žestoka manjina, čak i kada je delovalo da nije tako. Kao, na primer kada izbacimo zvučnike na prozor naših prostorija na petom spratu Domu omladine i odvrnemo “Firestarter” od Prodigy, pa sa raskrsnice ispred dobijamo ovacije hiljada demonstranata, ali većina ionako skoro nikada nije u pravu.

Godinama je kružila priča o elitizmu Radija B92, i da se to najviše ispoljavalo baš u muzici koja se tamo puštala. Činjenica je da su postojali određeni kriterijumi: Azra, Bajaga, Parni valjak, Fil Kolins ili Deep Purple, ni u ludilu nisu mogli da se čuju. Toma Grujić kaže da su mogli da se čuju u određenim emisijama, ali da “to nije bio njihov fokus”.

– Zapravo, Bajaga – pesme sa albuma „Prodavnica tajni“, koji je bio aktuelan na samom početku B92, su se solidno vrtele u programu. A Džoni Štulić je i gostovao u dvosatnom intervjuu prilikom neke serije koncerata Azre u Domu omladine, u onoj poslednjoj postavi benda. U suštini, bili smo usmereni uglavnom na aktuelnu produkciju, i to alternativno orijentisanu, ali i na neke starije pojave i žanrove koje u to vreme doživljavali revalorizaciju na svetskom nivou – fank, psihodelični rok, soul i slično. Pod „alternativno“ ne mislim samo na rok, već i na elektronsku plesnu muziku koja je početkom 90-ih uspostavljala globalnu dominaciju, koja traje i danas. Inače, ta priča o elitizmu je posledica pobrkanih terminoloških lončića – elita može da bude i te kako konzervativna, a to je poslednje što bih rekao za B92. Neki izvori sa engleskog govornog područja su za nas koristili pojam maverick, koji je teško prevesti na srpski, ali za koji, recimo, Gugl nudi izraz „nežigosano govedo“, što je mnogo bliže istini – tvrdi za Nova.rs. Toma Grujić.

Tokom 90-ih su na B92 često mogli da se čuju Pixies, Husker Du, Dinosaur Jr, Teenage Fun Club, Neil Young, Nick Cave, Galaxy 500, Public Enemy, De La Soul i takve stvari. Ali baš u periodu rađanja “devedesetdvojke” i elektronska muzika se „zavrtela“. A ona nije mogla, kako kaže Toma, da se zaobiđe. O tome nam priča i Vlada Janjić, još jedan bitan lik iz Muzičke redakcije B92:

– Sve je počelo evolucijom. Postojale su od početka Radija B92 žanrovske top liste (indie, domaća, rap/ hip-hop, dance, pop rock), i brzo je akumulirana velika kolekcija ploča plesne muzike (inače je u pitanju bio muzički plodan period). Angažmanom u klubovima početkom devedesetih (Akademija, KST, Fuzija, Dom omladine, Zvezda, Buha) gde su se mnogi od nas povremeno pojavljivali u ulozi di-džeja ili imali rezidenture, ili npr. ranim tehno partijima u SKC-u gde su nastupali Boža Podunavac (šef tonskog sektora Radija B92) i Velja Mijanović – Innvision koji je imao autorsku emisiju „Interferenca“ specijalizovanu za ambijentalnu elektronsku muziku. Odatle je usledilo i žanrovsko profilisanje pojedinaca. Dakle, dok je u etru za većinu u redakciji odnos prema muzici podrazumevao multižanrovski pristup, jer je na kraju takva i publika radija, na terenu tj. u klubu se kod većine postepeno transformisao u usko žanrovski i specijalistički.

Vlada Janjić je mnogima poznat i kao di-džej u okviru Kozmik ekipe, koju su pored njega sačinjavali takođe ljudi sa B92 – Gordan Paunović i Boža Podunavac. Oni su polovinom 90-ih počeli da prave prve ozbiljne tehno žurke u Beogradu.

– Pomoglo je to što smo bili sa B92 jer smo imali određeni izvorni kredibilitet, bili donekle poznati publici kao imena sa radija ili iz dotadašnjih angažmana u klubovima. Gledano kroz samu profesiju, nama je zbog takve šire muzičke pozadine na radiju koja je sem ličnih interesovanja i poznavanja popularne muzike, nametala imperativ da se bira muzika npr. i za specijalističku emisiju o domaćoj hard core punk sceni ili za “Ritam srca” ali i za “Intervju dana” gde gostuju političari, bilo lakše i prirodnije da se brže snalazimo kod selekcije muzike ili programiranja seta u živoj situaciji pred publikom. Sa distance mislim da je to bila komparativna prednost. Imali smo i mogućnost promocije na radiju naših zajedničkih klupskih večeri, što nije isključivalo i promociju drugih aktera na sceni – dodaje Janjić.

U jednom trenutku tokom 90-ih formirana je i izdavačka kuća „B92 Records“, koja je objavila mnoga važna muzička izdanja iz tog perioda, i kojom su se, logično, uglavnom bavili baš ljudi iz Muzičke redakcije.

– Prva izdanja (albumi Plejboja, Partibrejkersa, kompilacija Radio Utopia), objavljena 1994, bila su tekovina duboke povezanosti sa tadašnjom lokalnom scenom. Ponosan sam na izdanja bendova formiranih 90-ih (Darkwood Dub, KKN, Jarboli, Veliki Prezir, Eva Braun, Eyesburn…). Manja po obimu, ali značajna bila je i saradnja sa starijom generacijom autora (Električni orgazam, Vlada Divljan, Partibrejkers, Rambo Amadeus, Obojeni program, Boye), pa kompilacije „Belgrade Coffee Shop“ sa domaćom elektronskom muzikom, a imali smo i serijal kompilacija sa etno muzikom sa ovih prostora „Srbija Sounds Global“ pod palicom Bojana Đorđevića i Miloša Mitića, dvojice pridruženih članova tadašnje Muzičke redakcije – objašnjava Vlada.

Razmišljajući danas o tom „zlatnom“ periodu Radija B92, Janjić kaže da je to “bilo drugo vreme, s manje izbora i dostupnih informacija, pa i izvora nove muzike“. Ali, „nije nedostajalo revolucionarnog zanosa“.

– Za devedesete i rane dvehiljadite B92 je kao širi koncept sa svim svojim paralelnim aktivnostima (društveni aktivizam, kulturni centar, izdavaštvo) koja su dosezala i dalje ili dublje od uloge jednog od vodećih nezavisnih emitera, definitivno bio od priličnog značaja za javni život i za alternativnu kulturu, kao medij ali i kao kulturni model. Kratko hronološki gledano, tržišni imperativi koji su usledili sa političkim promenama i počecima tranzicije a potom i postepena ali suštinska promena fokusa i interesovanja javnosti doveli su do vlasničkih transformacija u B92 i potom do potpune promene uređivačke politike – zaključuje Janjić svoj pogled na jedno bitno razdoblje svog života, ali priznaje da mu mediji ne nedostaju.

Jedna od nekoliko najvažnijih figura od osnivanja Radija B92, ali i Muzičke redakcije, jeste sigurno i Gordan Paunović, vrlo prepoznatljivo ime te stanice. Kada danas gleda na svoj život, šta je radio unazad, desetak godina na čelu Muzičke redakcije Radija B92 mu je, kako nam kaže, verovatno nešto najznačajnije.

– Jednom mi se desilo u Novom Sadu da mi priđe nepoznata devojka i kaže mi: “Ti ne znaš mene, a li ja znam ko si ti, i hoću da ti se zahvalim što si mi spasio život u 90-im, jer da nije bilo ‘devedesetdvojke’ ja ne bih preživela ono vreme. “ To je bio jedan potresan trenutak, a bilo je još tih trenutaka. Inače, i ja, i većina ljudi iz Muzičke redakcije smo bili poznati po gradu, i onda nam ljudi nisu prilazili na taj način, nego smo se jednostavno družili. Ali da, ja sam svestan toga da je to odrastanje između ‘91, kada su počinjali ratovi do samog kraja te političke epopeje ‘99, bilo jedno od najtežih stvari za mladog čoveka. S obzirom da smo se mi bavili formom kulture namenjenoj mladim ljudima, onda mi je jasno da smo mnogima nešto značili – iskren je Gordan Paunović, dok pričamo o uticaju Muzičke redakcije Radija B92 na različite generacije:

– Ukupna suma onoga što je urađeno je veće od pojedinačnih elemenata. Mi smo jednu relativno nekomercijalnu muziku, koja se stvarala u vreme kada je postojao Radio B92, uspeli da prebacimo u skoro pa mejnstrim format. Kada su 1997. bile velike demostracije u Beogradu, mi smo postali najslušanija radio stanica u gradu. To je naš najveći kvalitet – što smo od jedne nove, hrabre i alternativne muzike, koja je išla ispred svog vremena, napravili mejnstrim. Činjenica je da nismo pravili komercijalne kompromise, da smo od te muzike, koja je bila i pomalo elitistička za to vreme, samo hteli da predstavimo ono što je najbolje, bez obzira imala komercijalni potencijal ili ne. Danas su stanice formatirane tako da ne postoji nikakva kreacija, ide se linijom najnižeg mogućeg otpora u podilaženju muzičkim ukusima. Mi nismo hteli to da radimo, vrlo često smo išli i bez takozvanih hitova, s namerom da predstavimo što veći dijapazon muzike, posebno kada su bile u pitanju nove ploče bitnih bendova za nas.

Mnogima je zanimljivo da znaju kako su se ljudi sa B92 snalazili i dovijali da dođu do nove muzike u najtežim godinama ratova i sankcija. Gordan opisuje koliko je to bio veliki problem:

– Mi smo “lomili glavu” kako da dođemo do novih izdanja. Imali smo neke ljude u Londonu koji su nam pomagali, tada su se od diskografskih kuća dobijali promo materijali. Ali kao da su se gasile te veze. Kako je rat sve više odmicao, mi smo bili u sve većem problemu. U jednom trenutku ‘92 i ‘93, kad je uveliko bio rat u Bosni, bukvalno smo sedeli i snimali alternativne emisije MTV-ja na video-kasete, i posle skidali tu muziku, čistili zvuk, da bi to koliko-toliko pristojno zvučalo. Dovijali smo se na sve moguće načine i uspeli smo da pobedimo te sve teškoće koje su postojale svuda oko nas.

Ne treba zaboraviti, dodaje on, još neka imena koja su takođe bila bitna za Radio B92, i muziku koja se tu puštala.

– Neki naš princip od samog početka bio je da inkorporiramo u naš rad što više zanimljivih ljudi iz grada, koji nisu nužno nekakvi profesionalci. Zanimljivi karakteri koji su bogatstvom svoje ličnosti mogli jako da oplemene program. Klasičan primer je Milan Petrović Tica. Mnogi ljudi koji su prošli kroz B92 su bili atipični karakteri koji se ne bi uklopili u neke stereotipe o medijima. Nije to bio RTS ili Radio Beograd, već po svakom kriterijumu jedna alternativna radio stanica. Miloš Ivanović Kepa je bio vrlo značajan, dugo je sa nama bio Žikica Simić, koji je već bio etabliran na Studiju B, ali koga smo toliko voleli da smo morali da mu damo emisiju. Goran Terzić, velika legenda kantrija i soula… To su sve bili ljudi koji su obeležili na ovaj ili onaj način život Beograda, a koji nisu bili prepoznati na toj nekoj javnoj sceni kao medijske ličnosti – zaključuje Gordan Paunović.

Za kraj, ali ne i najmanje važno, treba pomenuti (pored već navedenih imena na različitim mestima u tekstu) Bracu Karaklajića, Sašu Mirkovića, Milivoja Čaliju, Pavla Veljkovića, Aleksandra D. Kostića, Skoču, Fridoma, Fleku, DJ Nindžu… Izvinjavamo se ako smo nekoga zaboravili. U pitanju su ljudi koji su tokom godina sa svojim emisijama i osobenim muzičkim ukusom uticali na generacije koje su slušale Radio B92. Hvala svima njima što su nas muzički obrazovali i davali nam osećaj da ne propuštamo bukvalno ništa važno što se na muzičkom polju dešavalo na planeti.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend