Televizija Informer konkurisala za beogradsku dozvolu 
Lokalne vesti kao spanać – zdrave su ali ih izbegavamo 
Imperija „kruševačkog Berluskonija“: SNS-u dao milione za nekretninu, pokupovao više od 10 medija, a u biznis „ubacio“ i sina 
Srpsko oružje u Ukrajini: Ono što se od zapadnih medija ne može sakriti, za domaće se predstavlja – kao laž 
Novinarke sve više meta lažnih snimaka kreiranih pomoću veštačke inteligencije, među njima i pornografskih 
Radijski voditelj Igor Brakus u emisiji "360 stepeni" prvi put je otkrio da je samo jednom imao problem zbog posla. Kako je ispričao, pretili su mu da će mu "uništiti život za 24 sata".
„Poginule kolege novinari su se svojim životom i svojom smrću upisali u naše redove i oni nisu samo novinari Kine, oni su i naši novinari“, rekla je novinarka RTS-a i članica Uprave UNS-a Olivera Kovačević na mestu gde je na današnji dan pre 25 godina, u NATO bombarodvanju SR Jugoslavije srušena Ambasada Kine, kada je poginulo troje kineskih novinara.
List Tajms objavio je tekst koji Milorada Ulemeka Legiju dovodi u vezu sa ubistvom britanske novinarke Džil Dando 26. aprila 1999. godine ispred njene kuće u Londonu. Jedna žena, svedok, koja se zatekla u blizini mesta zločina i videla muškarca koji beži, izjavila je da je prepoznala Legiju na fotografiji, rekao je za N1 Dejvid Braun, novinar Tajmsa.
Britanski stručnjak izjavio je da misteriozni ubica, viđen u blizini kuće britanske novinarke Džil Dando, liči na bivšeg komandanta Jedinice za specijalne operacije Milorada Ulemeka, koji služi kaznu zatvora od 40 godina zbog ubistva predsednika Vlade Zorana Đinđića, piše The Times.
Pre tačno četvrt veka, šestog aprila 1999. godine, u režimskom tabloidu Politika Ekspres objavljen je tekst „Ćuruvija dočekao bombe“. Potpisao ga je izvesni Miroslav Marković, a potom je u celini bio pročitan i na Dnevniku RTS. Samo pet dana kasnije, novinara Slavka Ćuruviju je dočekalo 14 metaka s leđa, u haustoru zgrade u kojoj je stanovao. Ubijen je na Uskrs, 11. aprila 1999.
Do kojih su podataka došli novinari istraživanjem ubistava svojih kolega od 1991. do 1995. godine na prostoru bivše Jugoslavije, šta su tim povodom uradili tužioci, kao i postoji li saradnja između srpskog i tužilaštva za ratne zločine u susednim zemljama na prostoru bivše Jugoslavije? O svemu tome razgovarali su novinari, advokati, predstavnici Javnog tužilaštva za ratne zločine juče u Pres centru UNS-a.
Bela podeblja koverta stigla je u porodično poštansko sanduče Amidžića u Šapcu. Ubijeni Zoran Amidžić već je bio sahranjen. Suprugu Snežanu policija je već upozorila da bi moglo biti provokacija, poziva, čudne pošte. Trebalo bi da ih obavesti ako se tako nešto desi. To je i uradila.
Najvažniji savremeni dramatičar koji je u svojim delima tokom više od pola veka ispisao sve naše močvare, režime i mentalitet srpskog naroda, akademik Dušan Kovačević, bio je učesnik i svedok gotovo svih protesta protiv Miloševićevog režima devedesetih godina.
1998. godina bila je jedna od najgorih u novinarstvu Srbije i svojevrsni nagoveštaj svega lošeg što nam tek sledi. Te godine je Nada Rajičić foto-aparatom zabeležila divne scene sa licima iz B92 na krovu Doma omladine. Tada smo uspeli da se izborimo za prvu dozvolu za emitovanje i instalirali smo predajnik, za koji su sredstva prikupili građani Beograda i celog sveta. Antenski stub još uvek stoji na ovoj zgradi u centru grada.
O Vukovaru, Srebrenici i Žepi, Bi-bi-si-ju i AFP-u, o intervjuima s Ratkom Mladićem, slučaju Gari Lineker i britanskom javnom servisu na društvenim mrežama.
Novinar Nebojša Radošević posvedočio je danas, na haškom procesu bivšem komandantu „OVK“ Hašimu Tačiju (Hashim Thaci), optuženom za ratne zločine na Kosovu i u Albaniji, da su ga, s jeseni 1998, pripadnici „OVK“ oteli i držali 40 dana u pritvoru bez suđenja i presude, uz ispitivanje i zlostavljanje.
Udruženje novinara Srbije (UNS) podseća da se danas navršavaju 32 godine od kako su na putu Petrinja-Glina (Hrvatska) ubijene kolege šabačke ekipe Radio-televizije Srbije (RTS), novinar Zoran Amidžić, snimatelj Bora Petrović i asistent snimatelja Dejan Milićević. Mobilisani urednik u Radio Šapcu Sretan Ilić preminuo je na putu do bolnice.
Dvadeset četiri godine nakon ovog smrtonosnog događaja javnosti i dalje nisu poznate sve činjenice koje su dovele do ubistva 16 ljudi u RTS-u. Ostalo je nejasno ko je u NATO Alijansi doneo odluku da se gađa medijska kuća, za koju je bilo evidentno da nije evakuisana i da u njoj rade civili; kao ni ko je doneo odluku, u tadašnjoj vlasti SR Jugoslavije i Srbije, da se, za razliku od zaposlenih u svim drugim državnim institucijama, samo radnici RTS-a ne izmeste na drugu lokaciju.
Godina je 1990. Roditelji su mi razvedeni. Zemlja se raspala. Rat divlja. Grad umire.
Predstavnici javnih medijskih servisa RT Slovenija, Makedonska TV, RT Republika Srpska i srpske dijaspore iz Holandije položili su vence na spomenik "Zašto?" u Tašmajdanskom parku i odali poštu tragično nastradalim kolegama iz RTS-a u NATO bombardovanju 1999. godine.
Viktor Vladimirovič Nogin (1948) i Genadij Demjanovič Kurinoj (1950), dopisnik i snimatelj “Sveruske državne televizije“ iz Beograda, nestali su u nedelju, 1. septembra 1991. godine. Tog dana uputili su se iz Beograda ka Zagrebu automobilom opel omega, metalik plave boje, sa diplomatskim tablicama dobijenim u sovjetskoj ambasadi u Beogradu.
Nada Čehajić bila je svedok pogibije svog muža Jusufa (50). U Vukovaru pod granatama nije imala kako da javi sinu Seadu, koji je studirao u Novom Sadu i ćerci Kseniji u Beograd. Posle Jusufove smrti nije postojao razlog da se vraća u podrum kuće u kojoj su našli skrovište. Nastavila je da radi u vukovarskoj bolnici i u njoj da živi narednih mesec dana.
Simo Kljajić rođen je, živeo i ubijen u Hrvatskoj. U novinarstvu je proveo 35 godina. Čak i u danima kad je bio otet, pa likvidiran, zapaljen i zakopan s većom grupom ubijenih Srba, u riječkom "Novom listu", te jeseni 1991, izlazle su vestice njihovog saradnika Sime Kljajića iz Gospića.
Bilo je to drugačije vreme... Internet, torenti, muzički portali, striminzi - ništa od toga nije postojalo. Ni televizija nije postojala, osim dva režimska kanala. Radio je bio sve što su imali oni koji su žudeli za prozorom u svet kakav je bio muzički deo B92, kaže jedan od tvoraca čuvene Muzičke redakcije Radija B92.
Snimatelj i vozač Radio-televizije Republike Srpske Saša Kolevski i Goran Pejčinović ubijeni su 23. septembra 1995. godine na radnom zadatku na ratištu Ozren u obilježenom novinarskom vozilu. Počinioci zločina, pripadnici takozvane Armije BiH nisu otkriveni
