Sagovornica podkasta o medijima odgovara na pitanja o pravilima po kojima radi britanski javni servis i njegova odeljenja u svetu, kako se finansira Svetski servis i čime obavezuje u izveštavanju, kako se izveštava za strane medije u kriznim vremenima za sopstvenu zemlju i za one koji su „daleko od nepristrasnosti“, o brojnim ratištima na kojima je bila i intervjuu koji je za „Tajm“ radila sa Ratkom Mladićem neposredno pre zločina u Srebrenici.
„Radila sam mnogo intervjua s njim, ali to je bio razgovor koji je bio najupečatljiviji zbog načina na koji je razgovarao i govorio. On nije rečju pomenuo šta će se dogoditi, ali je to bio čovek, u tom trenutku, koji je bio najmanje 30 posto drugačiji od čoveka s kojim sam razgovarala četiri ili pet meseci pre toga. Tako da je, kad se osvrnem sa ovom pameću, sa ovim iskustvom i sa znanjem, trebalo da mi bude jasno da se nešto veliko sprema…“
Aleksandra Nikšić kaže da su za razliku od većine političara i vojnika u Bosni na svim stranama, u to doba, Karadžić i Mladić voleli da pričaju i da prenose svoje viđenje svega što se dešava i zašto se to dešava.
„Karadžić je to radio na drugačiji način, zabavljačko-izazovan da tako kažem, provocirao je da se uključiš u diskusiju, da se svađaš sa njim i razmišljaš, dok je Mladić bio vrlo striktan i jasan i vrlo retko je hteo da pretpostavlja, i moja sva iskustva razgovora sa njima, prvi je bio u Kninu, bila su da je on baš vojnik – tako je kako je i gotovo“.
„Vidljiv je bio njegov prelaz iz jugoslovenstva i apsolutne posvećenosti petokraki na šapki u istu vrstu opsesije, samo nacijom, a treća promena je odnos prema ljudima oko njega. Delovao je kao neko ko nikome ne veruje, danas bi to možda rekli – ko voli da mikromenadžuje, dakle, insistirao je da zna apsolutno svaku crtu, svaku tačku, svaku kotu…“
„I konačno, bila je vidljiva opsednutost završavanjem i okončavanjem onoga što je on smatrao da je bitka za spas srpskog naroda i sa ove i sa one strane Drine. I opet govorim, to je moj utisak i moje neko viđenje, moglo je da se oseti da se prosto ide do kraja u čemu god…“
„Ratko Mladić je čovek koji je, čini mi se bar po iskustvima i razgovorima sa drugim ljudima tokom ratova na Balkanu, doživeo najveću negativnu transformaciju, jer se vrlo dobro sećam ljudi koji su sa njim došli iz Knina i bili spremni da idu sa njim do poslednjeg daha, metka, čega god, a kojih se on rešio na vrlo ružan način, jer nisu ispunjavali nešto što je njemu kasnije postalo bitno… Nije jedini koji se promenio, to su prosto drugačiji uslovi života i razmišljanja i svega, i opsesija postaje sveprisutna. Sad, koji su razlozi psiholozi i psihijatri mogu bolje da objasne.“
Prvo ozbiljnije iskustvo u radu za strane medije imala je na samom početku građanskog rata u SFRJ.
„Nismo imali pojma šta su fikseri i stringeri i sećam se Dejana Anastasijevića, koga je zvao neki nemački magazin da im bude fikser, kako pita: ‘šta im to znači fikser, čoveče, šta treba, da im fiksiram nešto?’ Mi smo samo znali jednu frazu, šta je ritejner, a to nam je svima bio san zato što je to značilo nešto a la posao na određeno vreme. Dakle, siguran si da ćeš i sledećeg meseca, i onog posle, imati nekakav posao, za to ćeš dobijati neku relativno malu sumu, ali je bar sigurno“, opisuje u Bermudskom trouglu prva iskustva srpskih novinara sa stranim medijima Aleksandra Nikšić, urednica servisa Bi-bi-si-ja na srpskom.
„U prvo vreme je bilo na prste ruke da izbrojiš u Beogradu nas nekoliko koji smo bili spremni to da radimo. Slično je bilo i u Sarajevu, Zagrebu, koji su se, doduše, malo kasnije uključili u rad za strane medije. Ljudi nisu bili spremni da žrtvuju stalni posao i uslovno rečeno normalan, porodični život, putovanja, šta god već je kome bilo bitno, i da prosto presele i sebe i karijeru na neka mesta koja su pomalo riskantna. E, u svakom slučaju, nas su roditelji sve maltretirali da moramo da uplaćujemo penziono i zdravstveno. Tako da je taj ritejner značio i da sad imam da platim penziono i zdravstveno i da neće majka više da me maltretira…
Tu sam naučila da je moj stav, ono što ja mislim u drugom, ako ne i u desetom planu. Ono što je bitno i za posao koji radim i za urednike, novinare, koga god, s kim god sarađujem je da apsolutno precizno, jasno i detaljno prenesem ono što vidim i ono što čujem. I to je nešto čega se i danas pridržavam i mislim da mi je to jedino pravilo od koga nikada nisam odustala, niti sam pokušala da ga izbegnem, jer zaista mislim da kad neko želi da se bavi novinarstvom, to je prva stvar koje bi trebalo da se pridržava.“
Sa Aleksandrom Nikšić razgovaramo i o povratku publike dugačkim i temeljnim tekstovima na servisu koji vodi, kako je kovid kriza menjala ukus publike, o poslednjim potresima u Bi-bi-si-ju poput pritiska javnosti i odbijanja uredništva da Hamas nazovu terorističkom organizacijom, u kojim se situacijama to čini i kakav je bio tretman OVK, ali i o suspenziji zvezde Garija Linekera zbog tvita i označavanju medija na ovoj društvenoj mreži.
„U onom trenutku kada počneš da radiš kao Bi-bi-si novinar savetuje se da na društvenim mrežama ne napišeš ništa što ne bi u javnosti rekao, u tekstu napisao, na radiju, na televiziji izgovorio… Ja sam mnogo konzervativna kada su društvene mreže u pitanju i nemam nikakav problem sa samokontrolom, to je nešto što me naučilo prethodno iskustvo. Ali ako ja, recimo, podržim Crvenu zvezdu i napišem ‘živela Zvezda’ posle jučerašnje utakmice, koju je Zvezda izgubila, i napišem na mom nalogu ‘Zvezda će uvek biti najbolja na svetu’, a sledećeg dana treba da idem da intervjuišem Željka Obradovića, on ima nekakav odnos prema meni. Prosto to je jedna ogromna trač partija na sve strane, dakle, da li će on biti prema meni jednako otvoren i pristati uopšte da razgovara sa mnom? Dajem karikaturalan primer, ali to je suština.“
O tome da li novinari treba da iznose svoje stavove na društvernim mrežama još kaže:
„Moje mišljenje, kako da kažem, je da sam divna i pametna i krasna, ali koga zanima moje mišljenje o bilo čemu i zašto bi ono trebalo da bude kamen spoticanja ako želim nešto drugo da uradim u životu ili da dođem do nečega? Imamo primere velikog broja novinara Bi-bi-si-ja koji su iznosili raznorazne stavove koje nisu bili u skladu sa onim što bi trebalo da prati sve te standarde. Jedna novinarka je iskočila na pres konferencije Zelenskog i rekla ‘ja moram da vas poljubim’, i zakačila to na njen Tviter nalog. Dešava se pa se dešava, ali meni je to potpuno neshvatljivo. Meni je srcu drago što se Redit vraća u život i sve nade polažem u to da će nestati sve te društvene mreže, i da će se vratiti forumi… Poslednjih godinu dana Redit za većinu medija postaje veoma bitan. Postoje grupe koje raspravljaju o tekstovima koji to dele i šeruju. Ja vidim vrlo često koliko nam ljudi odatle dolazi. To mi govori da postoji i da možda čak i raste broj ljudi koji je zainteresovan za temeljnu diskusiju, a ne samo odgovaranje. I to mi daje nadu da se ljudi sklanjaju od ostrašćenosti.“
Tatjana Lazarević, Kossev: Udaraju tamo gde je najslabije, u medije koje i kosovska i srpska vlast targetiraju kao vinovnike zla
Predmet s presudom Dejanu Nikoliću Kantaru nestao u Višem sudu u Vranju
Kolega robot na novinarskom zadatku: Šta mu je dozvoljeno, a šta nije. Za sada
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.