26. dec 2022.

Radoman Kanjevac: Mitević je Slobodanu Miloševiću rekao da može da nas ugasi pritiskom na jedno dugme (VIDEO)

O Indeksu 202 i kratkotrajnom, a efektnom životu OK kanala, o Miloradu Vučeliću, o omladinskom novinarstvu s kraja '80-tih i njegovim posledicama do danas, poeziji i Galiji, Dimitriju Davidoviću, budućnosti radija i njegovoj isplativosti, u Bermudskom trouglu govori Radoman Kanjevac, pesnik i glavni i odgovorni urednik Drugog programa Radio Beograda

Ljudi plaćaju pretplatu zbog sadržaja koji nisu isplativi. Radimo u interesu građana, dakle stvari koje su veoma isplative na duži rok i na način koji donosi vrednosti. U tome uživamo i ne grize nas savest. Jer šta je danas isplativo? Da li je ono što danas napišete, a već sutra nikome ništa ne znači? Ili je radio drama iz 1984. koja je možda čak i bolja sad nego što je bila onda. Lepo je raditi nešto sa idejom da će to trajati. Dokumentarni program radija briše granicu između novinarstva i umetnosti. A tonski arhiv Radio Beograda je najdragocenija riznica našeg kolektivnog sećanja“, kaže ovogodišnji dobitnik UNS-ove nagrade „Dimitrije Davidović“, koja se dodeljuje za uređivački poduhvat.

S bivšim urednikom Indeksa 202 razgovaramo o uticaju koji je taj medij imao na potonje, saradnji sa Miloradom Komrakovim, Jugoslavom Ćosićem, Svetlanom Lukić i Vuković, a potom i šta je sporno, po režimu, kao voditelj, kviza uradio Rambo Amadeus i zašto je u emisiji „Strogo poverljivo“ OK kanala prihvatljiv bio Milovan Đilas, ali nisu Dobrica Ćosić, Kosta Čavoški, Jovanka Broz.

„Indeks 202 se pojavio posle smrti druga Tita i bila je to vrsta oslobađanja u društvu. Od kad je preminuo predsednik bez ograničenja mandata sve dok se nije pojavio Slobodan Milošević, bilo je to dobro vreme za medije. Ali i u filmu, u umetnosti, u celoj Jugoslaviji. Od svega što sam radio u životu najviše volim OK kanal, jer je tako kratko trajao. Kao glumac kad umre mlad, pa ga takvog upamtite. Bilo je zanimljivo iako je u profesionalnom smislu to sve bilo štap i kanap. Tu su se pojavljivali neki ljudi kojih drugde nije bilo – Milovan Đilas prvi put posle 1954, Vojkan Lukić, zamenik Aleksandra Rankovića, prvi put posle 33 godine.“

„Bio je to maj 1989. i u celom svetu se dešavaju stvari koje naizgled nemaju veze jedna s drugom- pobuna studenata na Tjenanmenu, pad Berlinskog zida, umro je Homeini, Monika Seleš pobedila na Roland Garosu… To je jedna od sudbinskih godina u našim životima. Čuli smo da je na jednoj sednici Milošević pitao (Dušana) Mitevića: vidite li vi šta ovi rade? Možete li to nekako da prekinete. Mitević je rekao: dovoljno je da pritisnem jedno dugme. I to je bilo tačno. Emitovali smo se posredstvom predajnika Televizije Beograd i on je tehnički to zaista mogao da uradi. Tad sam shvatio da moć televizije nije u programu nego u predajnicima. Sad moć televizije nije u predajnicima nego u distributerima. Ko ima distributera taj drži moć.“

Program „disonantan u odnosu na sve što se do tada radilo,“ ugašen je posle svega mesec dana, ali je uzburkao društvene tokove i, uostalom, kaže Kanjevac „amortizacijom nezadovoljstva publike“ doveo do pokretanja TV Politike i Trećeg kanala.

„Moj se pristup novinarstvu od tada nije promenio. Insistiram da istim stvarima- da se bude neutralan koliko je moguće, da se da prilika drugoj strani da kaže šta ima, da se ne bude aktivista nego novinar, da se ne učestvuje u političkom životu ni na jedan način i što je najvažnije, mislim da je dobar novinar onaj iz čijeg teksta ne možete videti njegovo političko uverenje. Odabirom tema i sagovornika vi ste subjektivni, zar to nije dovoljno? Ko god danas kaže da ne može da iznese mišljenje i da nema gde da kaže, taj ne govori istinu. Javnost je toliko polarizovana da to što želite da saopštite možete da birate gde biste rekli. Pomalo se i ljutim kad ljudi govore o 80-im nostalgično kao da je bilo vreme neviđene slobode. To nije tačno, svega ima više sada. Ko god danas kaže da nema gde da iznese mišljenje, ne govori istinu.“

Sagovornik Bermudskog trougla odgovara i na pitanja o tome zašto je na televiziju uveo prva uključenja gledalaca u vremenu u kome je to bilo jeres, šta misli o modi podkasta i zašto je segmente razgovora, kao urednik Drugog programa, skratio u korist muzičkih pauza.

„Živimo u vremenu fragmenata u kome ljudi nemaju pažnju da dugo slušaju nešto što nije vrlo zanimljivo. Skratio sam govorne segmente na desetak minuta, a čini mi se da je i to previše. Sedam minuta razgovora na radiju može se odslušati vrlo pažljivo, koncetrisano. Televizijski programi se ne gledaju u celosti, nego čovek stalno drži daljinski upravljač. Koliko god da traje govorni segment ljudi u poslednje vreme imaju potrebu da slušaju radio, jer je vrsta odmora od velike agresije slika sa svih strana. I uopšte agresivnog vremena u kome svi viču i galame.

Kanjevac u ovoj epizodi podkasta recituje nastavak kultnih stihova „Ja sam čovek sa dva lica, i Matija i Dobrica“ , govori o svom pogledu na te stihove danas i objašnjava zašto je teže pisati pesme za muziku.

„Svi mi koji pišemo poeziju i radimo nešto u novinarstvu imamo tri života. Jedan je u kljiževnosti, drugi u novinarstvu i treći vodimo u svojim porodicama. To je dosta komplikovano. Ne samo zato što vas ljudi gledaju kroz različite kontekste, nego i kad sam urednik, vrlo malo pišem i grize me savest. Imam utisak da varam svoj talenat. Jer poezija se ne piše za savremeneika nego za zauvek, a novinarstvo se radi za sadašnje vreme. I porodica trpi. Ali čovek je jedan.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend