30. avg 2021.

Marko Somborac: Političari su smešniji od karikature

Osnovano sumnjam da je ovo organizovani napad na naša radna mesta i strahujem za naše karijere. Sa ovakvim razvojem stvari, ne treba ni cenzura, ni pritisci, ni zastrašivanje, ni ekonomsko iznurivanje, dovoljno je da rade ovo što rade kako bi nas uništili.

Uz strah da će karikaturisti završiti kao stari izumrli zanati ili da će preživljavati od subvencija i pomoći države, Somborac u tri slike ilustruje Srbiju u kojoj živimo, govori o onome što ga je tokom prethodnih godina najviša zabrinulo, a analizira i izbore koji nas očekuju na proleće – pozicije vlasti i opozicije.

Da morate da predstavite Srbiju danas u tri slike, šta bi na njima bilo?

Ne da moram, nego mi je inače to i u ugovoru. Dakle, to mi je posao, da svakog dana predstavljam dešavanja u Srbiji u jednoj, dve, tri ili više sličica. A generalno predstava trenutne Srbije u tri sličice je nešto o ovoj vlasti koja radi šta god hoće ne obazirući se na odgovornost, transparentnost, zakone… Recimo, novinar na Prvoj pita Vučića što uglavnom ne ispunjava obećanja, a ovaj mu odgovori: „Ko te plaća da pamtiš šta ja govorim?“ , u drugoj ga pita „Često iznosite neistine?“ a Vučić: „Interesantno da to pitate vi sa strane televizije“ i u trećoj novinar se žali da nije dobio ni jedan odgovor, a Vučić: „Kako ste nepristojni, pustite sad malo nekog drugog da nešto pita“.

Kako je to trenutno biti građanin Srbije, iz vašeg ugla?

Kao neko kome se dešavaju neverovatne stvari, jedna za drugom. Nekad ne mogu da se povratim od šoka šta me je snašlo u jednom trenutku, a već dolaze nove i nove još šokantnije, bizarne, bahate, neobjašnjive stvari sa kojima se nekako mora u koštac…

Da ne možete da se bavite karikaturom, šta bi vam bio „ventil“?

Sada sa razvojem tehnologije ima puno načina za izražavanje, tu su društvene mreže, tvitovi, mimovi, TikTokovi… a praktikujem ih uz karikaturu, izgleda da mi treba puno ventila.

Koja su vam vremena bila najinspirativnija za rad i zbog čega? Ovo u kojem živimo ili ono posle oktobra 2000?

Svako vreme ima svoje potrebe za ukazivanjem na probleme kroz smeh, kad gledate šta se ovde dešava i šta se dešavalo, ne znate da li je satiričnija sama realnost ili karikatura.

Zbog čega su karikatura i karikaturisti danas često meta vlasti? Šta ih najviše boli?

Ne samo danas, uvek su karikature nalazile način da ubodu gde treba. Naravno, političarima su prvo mete naslovne strane, ali pošto je to kod nas ređe slučaj, karikature zbog svog jednostavnog načina prenošenja poruka dođu do dosta ljudi, to se političarima ne sviđa i eto kontra reakcije. Razne stvari bole razne političare, osnovno je recimo kad se raskrinka neka glupost, afera, bahatost, korupcija, a bogme ima i onih koji/koje ne čitaju nego samo gledaju kako su ispali/ispale, pa uz egzistencijalno bezbednosne pristiske imamo i one manje opasne, estetske. Nema veze što sam ja rekao da loše radi nego „frizuru ti meni pogodi“.

Ako je reč o političarima sa naše scene, ko je i zbog čega „najzahvalniji“ za karikaturu?

Svi koji sa karakteristikama svojih ličnosti i stereotipima već sami ispisuju gegove, Mirko forever, Koštunica, Tadić, Vučić. Samo ih posadite u situaciju i već je pola posla gotovo… Ali uz ova prethodna tri pitanja o inspiraciji, vremenima, meti i političarima, dozvolite da primetim nešto o sadašnjem trenutku gde ipak živimo: Iako se slažem sa kolegom Koraksom da je Srbija Eldorado za humoriste, imam i sledeća razmišljanja… Da li su političari našli način da nam doakaju? Da li su pregrupisali snage, uvideli
koju strategiju da koriste i krenuli u kontra napad, sa namerom da se osvete i da nas konačno unište? Verovatno pogađate ali pričam o novoj pojavi, o tipu političara koji je smešniji od same karikature i koji radi toliko bizarne stvari da je teško smisliti nešto još karikaturalnije od toga. Tako da iako ima inspiracije ima i mnogo konkurencije jer naš posao je nešto raskrinkati i ismejati, a kako raskrinkati i ismejati nešto što je već toliko bahato očigledno ili bizarno. Kada je bio snimak Momirovića i Drobnjaka ili vest o Vesiću i saradniku Alanu, ja sam danima lutao bez svrhe i cilja, osećao sam se kao tehnološki višak. Osnovano sumnjam da je ovo organizovani napad na naša radna mesta i strahujem za naše karijere. Sa ovakvim razvojem stvari, ne treba ni cenzura, ni pritisci, ni zastrašivanje, ni ekonomsko iznurivanje, dovoljno je da rade ovo što rade kako bi nas uništili. Da li ćemo završiti kao stari izumrli zanati da preživljavamo od subvencija i pomoći države?

Kako biste opisali vlast u Srbiji, a kako opoziciju?

Vlast čvrsto drži sve konce u svojim rukama ne birajući sredstva a opozicija, delimično svojom krivicom, a velikim delom i ograničena nedemokratskom i autokratskom
atmosferom, luta i ne može da se sastavi.

Mislite li da bi moglo doći do neke promene na izborima koji nas očekuju na proleće?

Kako bih vam rekao, ako kažem da nema – defetista sam, a ako kažem da ima – preveliki optimista sam. Kažem vam, nisam siguran ni da je ovo u opisu mog posla, nego: ovi su ovakvi, ovi su onakvi, pa građani izvolite… A sad da pričam ko ima šanse i da li je nešto moguće, nekako to uvek postane previše
svrstavajuće ovamo ili onamo.

Šta je vas posebno zabrinulo, uplašilo….

Toliko toga ima, toliko laganja, šeikove milijarde za Beograd na vodi, neizlaženje policije na pozive (što mi to nešto poznato), tajni ugovori, namešteni tenderi, izmišljanje
ekonomskih rezultata, izmišljanje šta je, a šta nije u Briselskom sporazumu, da se konstantno izvrću stvari, da niko nije rekao da je najsmešniji virus, da nema odgovornosti… Ravna linija grafika zaraženih pred izbore, medijska hapšenja, mešanje u istrage, japansko praćenje, ćutanje mesecima na Jutku, konstantno plašenje javnosti (najnebezbednija zemlja sudeći po broju državnih udara, ubica, lopova i izdajnika na slobodi), urnisanje neistomišljenika što medijski što institucionalno što
bogme i fizički, nemanje institucija koje očigledno plaćamo da nas ostave na cedilu, postojanje monstruozne kriminalne grupe na koju se ne obraća pažnja dok ne bude prekasno i koja se procesuira samo za ono što politički ne šteti… Dvorske spletke sa Stefanovićem, Kokezom umesto epiloga važnih za bezbednost zemlje… Da je Vučić zaboravio da je ćutao na DS- ovo povećanje penzija i da je zaboravio da je i on bio za „kretensko“ Jeremićevo pitanje MSP-u, ne terajte me više da nabrajam, tek sam se vratio sa odmora, zar moram ovako brutalno da se vratim u surovu realnost?

Kada su pređene granice, crvene linije, a nije bilo reakcije građana? Zašto je nema?

Za mene je jedna velika crvena linija bacanje magle na odgovore koje se tiču svih gore nabrojanih javnih poslova, a kao što vidite toliko toga je bilo da kad jednu crvenu liniju pređeš bez dovoljno jake reakcije, vrlo lako onda druge crvene linije budu sve lakše za prelaženje. Reakcije nije da nema, ali, uz neke skorašnje male pobede, te reakcije nisu tolike da ometu generalni kurs bahatosti, koji je evoluirao u od „odgovoraće kompletni idioti“ u „pa, šta?“. Kao što vidimo u malim pobedama, samo odgovor javnosti može doneti neki boljitak. A zašto dovoljno konkretnih reakcija nema, puno je odgovora: lako odlaženje iz zemlje, nesloboda, manipulacija, zadovoljstvo
najsporijim napretkom koji je predstavljen kako najveći, ima ljudi i kojima je sve ok, ima i onih koji ne vide alternativu.

Vidite li nekoga na političkoj sceni ko bi mogao da se suprotstavi režimu na narednim izborima?

Jes, da kažem, pa da ga ovi preventivno unište. Nek se prže, možda ima, možda nema. Generalno i ne volim da se nešto izjašnjavam, mislim da ne ide uz moj posao, a i naravno ni novinarski, jer ne deluje kao neki realan politički odgovor nego kao svrstavanje, a na meni je, i na medijima, da sve predstave objektivno pa građani nek se odluče kako misle da treba… E sad što uglavnom nema uslova za ovu prethodnu rečenicu, i to bi trebalo da bude neki znak građanima…

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend