23. maj 2023.

Žene koje su progovorile o seksualnom zlostavljanju: Kakve posledice ostavljaju senzacionalističko izveštavanje i javni sudski postupak?

Po cenu da budu izložene nerazumevanju okoline, novoj viktimizaciji, tabloidima koji ih optužuju, pojedine žene su 2021. godine ipak javno progovorile o seksualnom nasilju. Šta je sa njima danas, pošto su izašle u javnost ili podnele krivične prijave? Kako se nose sa posledicama izveštavanja medija ili sudskog procesa otvorenog za javnost, u kojima se detaljno govorilo o njihovom privatnom i intimnom životu?

Milena Radulović i Jelena Riznić (snimci ekrana, Jutjub K1 televizija, 24 minuta sa Zoranom Kesićem / kolaž: Cenzolovka)

Ubeđena da će mediji pokušati da dođu do njenog iskaza policiji i podataka iz istrage, glumica Milena Radulović odlučila je da sama izađe u javnost s detaljima iskaza u vezi sa prijavom za seksualno zlostavljanje koju je, sa još nekoliko žena, podnela protiv svog bivšeg nastavnika. Znala je, kaže, da će, ako sama ne objasni zašto je nasilje prijavila, to uraditi tabloidi.

Jelena Riznić, koja je govorila za medije o seksualnom zlostavljanju u istraživačkoj stanici Petnica, kaže kako zbog svog javnog istupanja nastavlja da živi sa etiketom žrtve – mediji i društvo joj ne dozvoljavaju da se toga oslobodi.

I ona i druge žene koje su prijavile ovu vrstu nasilja, znale su da mediji neretko dobijaju podatke iz istrage, koje potom senzacionalistički objavljuju, krše novinarski kodeks, ne poštuju privatnost žrtava i njihovih porodica, često ih ismevaju, ublažavaju zločine i ostavljaju nove traume. Koje traju dugo posle izlaska u javnost i podnošenja krivične prijave.

Kao što kaže Radulović, i dalje uče kako da se sa tim iskustvom nose.

Društvo koje od dželata pravi žrtvu, i obrnuto

„Nekoliko žena, bez obzira na to kako mediji izveštavaju o nasilju i preživelima, poslednjih godina odlučilo je da sa pričom o svojim iskustvima seksualnog nasilja izađe u medije. Njihove živote to je učinilo javnim i dostupnim svima, ali to može biti mač sa dve oštrice. Javnost se neretko okrene protiv žrtve i smatra da je ona kriva za ono što joj se dogodilo. Za naše društvo je karakteristično da od dželata pravi žrtvu i obrnuto”, kaže koordinatorka za rodno zasnovano nasilje u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu Gorjana Mirčić Čaluković.

Mediji ne propuštaju priliku da me, kada negde učestvujem kao feministkinja, aktivistkinja ili ekspertkinja, predstave i kao jednu od žrtava iz Petnice. Ali Petnica nije zadržala etiketu institucije koja je skrivala seksualno nasilje (Jelena Riznić)

Ona ističe da izlazak u medije može i obeshrabriti žene kada izađu pred institucije, te da mogu odustati od prijave, jer mediji „daju neutemeljene savete, iznose stvari iz njenog privatnog života, uvlače u priču njenu porodicu…”

„Mediji senzacionalističkim i neetičkim izveštavanjem ne samo što dodatno viktimizuju žrtve, nego i otežavaju rad institucija sistema, pa čak pomažu i inspirišu nasilnike na buduće zločine, dok u želji da rade u javnom interesu, vođeni dobrim namerama”, kako ističe novinarka Tamara Skrozza, „najčešće krše pretpostavku nevinosti osumnjičenog”.

„Kada se žena u medijima i tokom postupka okrivljuje, a optuženi opravdava, kada se seksualno zlostavljanje umanjuje ili normalizuje, pa se uz to iznose privatni podaci uz želju da se žrtva prikaže kao da laže ili da želi da naškodi učiniocu –  sve to”, kao što objašnjava Tanja Ignjatović, „otežava njen psihički oporavak”.

IGNJATOVIĆ: OPRAVDAVANJE NASILNIKA I DISKREDITACIJA PREŽIVELE OTEŽAVAJU NJEN PSIHIČKI OPORAVAK

„Način na koji se piše, govori i komentariše o događaju i iskustvu žene koja je preživela nasilje uvek utiče na nju i njeno okruženje, a može da ima uticaj i na postupke u kojima se ona nalazi ili će biti”, kaže Tanja Ignjatović.

„Ako se žena okrivljuje i smatra odgovornom, učinilac opravdava, učinjeno delo umanjuje ili normalizuje, ako se iznose privatni podaci iz njene prošlosti, istiniti ili izmišljeni, s ciljem da se ona diskredituje, da se posumnja u verodostojnost njenog iskustva, da joj se pripiše da laže ili ima motive da naškodi učiniocu – to svakako obeshrabruje i ponovo viktimizuje, što otežava njen psihički oporavak.”

Takvim medijskim izveštavanjem, kaže Ignjatović, produžava se strahovanje, stid ili krivica i otežava se uspostavljanje sigurnosti i ravnoteže kod žene, zbog čega joj izostaje doživljaj podrške drugih i doživljaj kontrole svog života.

„Ona će imati teškoću da vrati poverenje u ljude, da iskaže i zastupa vlastite potrebe, da vrati samopoštovanje i samopouzdanje. Sve to može biti pogoršano ako su i predstavnici institucija neosetljivi i nepodržavajući.”

Na žene sa iskustvom nasilja negativno može uticati i sam postupak koji se vodi pred institucijama, ako joj tokom procesa nisu obezbeđene sigurnost i podrška:

„Kada je žrtva zbog neodgovarajućeg odnosa predstavnika institucija, advokata okrivljenih ili drugih osoba koje prate proces, izložena neodgovarajućim pitanjima, negativnim komentarima, sumnjičenjima, postupanju bez poštovanja, podsmehu, to predstavlja novo nasilje koje proizvodi novo traumatsko iskustvo, a ona ponovo postaje žrtva”, zaključuje Ignjatović.

Foto: Marija Erdelji / Novinarke protiv nasilja

Radulović: Svoju sam priču želela da ispričam sama, ne da je kreiraju mediji

Glumica Milena Radulović za Cenzolovku objašnjava zašto je za list Blic govorila o traumama koje je, kaže, doživela sa 17 godina u privatnoj školi glume i prijavi protiv nastavnika ove škole, koju je podnela sa još nekoliko žena:

„Članak u novinama proizašao je iz moje želje da se potpišem na svoju prijavu i zaključka da će mediji sami kreirati moju priču – istovremeno pokušavajući da dođu do detalja iz mog iskaza u policiji. Zato sam želela da, posle svega, svoju priču ispričam sama”, kaže Radulović.

Ona dodaje da je to učinila „na način koji je smatrala najtačnijim u datom trenutku”, te da se „nije puno bavila posledicama”.

„To je bio momenat velikog stresa za mene i u svakom trenutku sam videla jasno kojim putem treba da idem. Gledala sam samo ispred sebe, manje širu sliku.”

Otkako je izašla u medije do danas, kada se proces po ovoj prijavi vodi pred sudom, u medijima se „ništa nije promenilo”, kaže Radulović:

„Ja sam se promenila i osnažila. I dalje učim da se nosim s tim.”

Ona smatra da su naslovi u medijima svakodnevno, „osim što banalizuju i seksualizuju, bazirani isključivo na senzacionalizmu i neproverenim informacijama”.

„U želji za klikom, mediji pozivaju na mržnju i agresiju”, dodaje Radulović.

Riznić: Mediji me i dalje etiketiraju kao žrtvu

„Mediji često ne propuštaju priliku da me, kada negde učestvujem kao feministkinja, aktivistkinja ili ekspertkinja, predstave i kao jednu od žrtava iz Petnice”, kaže za Cenzolovku istraživačica Instituta društvenih nauka Jelena Riznić.

Kao žena koja je odlučila da javno govori o nasilju koje je, kaže, doživela u istraživačkoj stanici Petnica – o kome je još pet žena govorilo za nedeljnik Vreme – Riznić ukazuje da je ovaj slučaj u medijima danas gotovo zaboravljen, a da je Petnica nastavila da radi i da tamo dolaze nove generacije:

Mediji greše što iznose sve detalje kada izveštavaju o sudskim procesima zbog nasilja prema ženama, pošto time mogu da krše pravo na privatnost žena, da retraumatizuju preživele ili dodatno zastraše žene koje bi možda prijavile nasilnika (Tamara Skrozza, novinarka)

„Ali Petnica nije zadržala etiketu institucije koja je skrivala seksualno nasilje nekoliko decenija, niti se mediji bave istraživanjem tamošnjih promena nakon što je sve postalo vidljivo u javnosti. Ali – ja jesam ostala žena sa etiketom žrtve. To nam govori da mediji i društvo ne dozvoljavaju ženama s iskustvom nasilja da budu još nešto pored toga.”

Slučaj proganjanja koji je Riznić prijavila institucijama pokrenut je, navodi ona, „s mrtve tačke” tek nakon reakcije novinarki koje su senzibilisane za temu nasilja prema ženama. Ipak, dodaje da je imala i loše iskustvo sa novinarima tzv. profesionalnih medija koji su njenom slučaju pristupali senzacionalistički, svodili je isključivo na žrtvu i postavljali invanzivna pitanja, koja su je povređivala.

„Sve nas to uporno vraća na teren uloge medija u borbi protiv nasilja prema ženama i činjenice da mogu da budu nezamenljivi partneri kada postavljaju prava pitanja i vrše pritisak na relevantne institucije, ali i da nastavljaju spiralu nasilja svojim senzacionalističkim izveštavanjem”, kaže Riznić i zaključuje:

„Žena s iskustvom nasilja nije apstraktni objekat koji može neograničeno da trpi sve komentare, već je živa osoba koja zaslužuje pravdu i dostojanstvo.”

Foto: Marija Erdelji / Novinarke protiv nasilja

Greške mogu doći i iz najbolje namere

„Mediji greše što iznose sve detalje kada izveštavaju o sudskim procesima zbog nasilja prema ženama”, ističe novinarka, ekspertkinja za etička pitanja u novinarstvu i članica Komisije za žalbe Saveta za štampu Tamara Skrozza, „pošto time mogu da krše pravo na privatnost žena, da retraumatizuju preživele ili dodatno zastraše žene koje bi možda prijavile nasilnika”.

Suđenja otvorena za javnost predstavljaju nepotrebno izlaganje viktimizaciji, smatra Skrozza i ističe da je „poseban skandal” kada u tim slučajevima mediji prenose sve detalje:

To je bio momenat velikog stresa za mene i u svakom trenutku sam videla jasno kojim putem treba da idem. Gledala sam samo ispred sebe, manje širu sliku (Milena Radulović)

„Ne moramo da znamo svaki detalj silovanja da bismo znali da je bilo silovanje. To postaje pornografski materijal koji će inspirisati nova nasilja.”

Silna potreba da se nešto objavi često je kontraproduktivna, smatra Gorjana Mirčić Čaluković iz Višeg javnog tužilaštva, što može da nanese štetu ne samo tokom rada na konkretnoj optužbi za silovanje, nego i budućim slučajevima:

„Detaljisanjem i objašnjavanjem kako rade institucije – onima koji vrše nasilje daju se ‘ideje’ za razvijanje novih taktika zlostavljanja i njihovo ‘usavršavanje’, a time se otežava rad institucija. Stiče se utisak da mediji u silnoj želji da baš o svemu informišu javnost i  da ona ne ostane uskraćena za svaku sitnicu, u stvari propuštaju da vide da su time pomogli nekima koji nasilje vrše da postanu još suroviji i da još jače stegnu ‘obruč oko žrtve’.”

Kada izveštavaju o slučajevima nasilja, Tamara Skrozza tvrdi da mediji najčešće krše pravo na pretpostavku nevinosti optuženog.

„U želji da rade u javnom interesu, novinari najčešće otkriju identitet osumnjičenog lica. Oni, vođeni dobrim namerama, zapravo krše osnovna ljudska prava osumnjičenog i jedno od bazičnih pravila kodeksa profesije. To omogućava različite zloupotrebe”, navodi ona.

„Trebalo bi bar da sačekaju kraj istrage. A kad otkrivaju identitet da insistiraju na tome da je čovek ‘osumnjičen’. Dakle, nije silovatelj ili napasnik, nego osumnjičen za silovanje, nasilje…”

Ona kaže da je veliki problem i kršenje odredbe kodeksa koja kaže da je zabranjena zloupotreba emotivnog i mentalnog stanja sagovornika:

„Desi se da novinari intervjuišu žene koje su još uvek u stanju posttraumatskog stresa. Zabranjeno nam je da intervjuišemo osobe koje nisu u stanju da shvate ozbiljnost svog medijskog nastupa.”

AŽC: Žene svojom hrabrošću pobedile zlostavljanje u sudnici

„Kada vam se prevrće sve u stomaku dok čitate izveštaj sa suđenja Miroslavu Aleksiću, dok u napomeni stoji da je to ublažena verzija dešavanja sa ročišta, onda znajte da su devojke koje su svedočile najhrabrije od najhrabrijih. Nisu poklekle ni odustale pred zlostavljanjem koje su preživljavale u sudnici, već su ga svojom hrabrošću pobedile”, navodi se u Fejsbuk objavi Autonomnog ženskog centra (AŽC).

Ova reakcija AŽC-a usledila je nakon ročišta na kom je jedna od devojaka koje su prijavile Aleksića nastavila svedočenje, o čemu su izvestili mnogi mediji, mahom oni senzacionalistički.

„Blic neće prenositi sve uznemirujuće detalje zlostavljanja iz poštovanja prema svim žrtvama seksualnog nasilja”, naveli su u izveštaju na portalu ovog tabloida.

I na ovom i na prethodnom ročištu, advokat okrivljenog Zoran Jakovljević je postavljao niz neumesnih, suvišnih pitanja jednoj od devojka koje su prijavile zlostavljanje, zbog kojih je ona bila vidno potresena, tvrdi se u izveštajima medija. 

Neki mediji su preneli i da su se bivši fudbaler Dušan Savić i njegova supruga, inače Aleksićevi prijatelji, tokom suđenja podsmevali devojci koja je tužila Aleksića. Savić je to demantovao, zapretivši medijima tužbom.

Kada izgube poverenje u institucije, žene se nekad okreću medijima

Razlozi zbog kojih žene odlučuju da o nasilju progovore u medijima mogu biti različiti, kaže psihološkinja Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović: neke žele da izađu iz tajne, neke osećaju odgovornost da zaustave učinioca da nastavi nasilničko ponašanje, neke se solidarišu sa žrtvama…

„Žene koje su u dugim, neefikasnim, po njihovom doživljavaju nepravednim postupcima, nekada veruju da jedino mediji mogu da utiču na promenu. To ne znači da će sve ostvariti svoje očekivanje.”

Ignjatović smatra da neke žene nemaju poverenje u nepristrasnost institucija, posebno kada su učinioci javno poznati, ugledni i moćni.

Tamara Skrozza misli da žene koje odluče da govore za medije o tome, pre svega, nemaju poverenje u institucije.

„Kada institucije ne rade i kada se vidi da pravda i zakon ne važe za sve, onda se okrećeš onom za koga misliš da će da zastupa pravilo ravnopravnosti, a to su mediji. Makar i po cenu da posle toga budu čerečene, jer iza toga stoji ozbiljna, zrela odluka jedne žene da izađe sa tim i da se nasilnik privede pravdi.”

Gorjana Mirčić Čaluković smatra da mediji nisu sredstvo za rešavanje pojedinačnih slučajeva, da je štetno kada oni „vode istragu” i da je „ključni zadatak da ohrabrimo žrtve da se prvo obrate institucijama, a ne medijima”.

VAŽNI TELEFONI

Policija: 192

Prijavljivanje nasilja u porodici: 0800-100-600 (00-24č, besplatan poziv)

SOS ženski telefon (Autonomni ženski centar): 0800-100-007 (radnim danima od 10 do 20 časova)

Brojeve za psihosocijalnu i pravnu podršku ženama za pojedinačne gradove u Srbiji možete pronaći ovde

Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.

Send this to a friend