20. avg 2021.

Nasilje nad ženama: Od opšteg ćutanja do medijskog osvešćivanja javnosti

Interesovanje za izveštavanje o nasilju prema ženama poraslo je poslednjih godina, posebno otkako su obelodanjeni slučajevi zlostavljanja i silovanja za koje su optužene pojedine javne ličnosti u Srbiji. Pre samo 15-20 godina o takvim događajima pisalo se retko ili se uopšte nije pisalo, dok su oni danas na naslovnim stranama i tema su velikih rasprava u medijima i na društvenim mrežama.

Tamara Skrozza, Suzana Trninić, Danica Vučenić i Jovana Gligorijević (foto: Jutjub snimci ekrana, montaža: Cenzolovka)

O nasilju prema ženama se u svetu više piše od vremena nastanka pokreta Me Too u Sjedinjenim Državama, čiji se uticaj proširio na mnoge zapadne zemlje. Ali se o tome i dalje ne govori ili se ne govori dovoljno u mnogim autoritarnim državama.

Zaboravlja se, međutim, da je ta tema u medijima zapadnih država postala zastupljenija sedamdesetih godina prošlog veka. To se dogodilo zahvaljujući rastućem uticaju feminističkog pokreta u SAD i Velikoj Britaniji, ukazuje Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra.

Ona za Cenzolovku kaže da su mediji tada imali veliku ulogu u promeni percepcije ove vrste nasilja kao društvenog problema, ali da je izveštavanje i u svetu i kod nas i dalje „problematično, pre svega zbog nedostatka empatije prema žrtvama, nerazumevanja fenomena i potrage za senzacionalizmom nauštrb dostojanstva žena“.

Tabloidi su jednako krvožedni svuda u svetu, ne samo kod nas. Ono u čemu smo mi možda ekskluzivniji u odnosu na druge jeste to što smo kao društvo, nažalost, adaptirani na nasilje (Danica Vučenić)

Prema mišljenju naše sagovornice, medijska slika je za nijansu bolja u svetu „zbog straha od zakonskih sankcija koje su jače u nekim zapadnim državama nego u Srbiji, a manje zbog razumevanja samog problema“.

A šta se u Srbiji dogodilo da se o tome više piše poslednjih godina? Zbog čega su i društvo i mediji ranije imali manje razumevanja za ovako važne teme? Kako se danas prema njima mediji i domaća javnost odnose?

Za Cenzolovku govore novinarke koje su ove teme pažljivo pratile i povremeno o njima pisale ili govorile poslednjih dvadesetak godina.

Kada se od nasilja ne vidi nasilje

 „U ratnom periodu i vremenu Miloševićevog režima, svi, pa i novinari, nastojali su da se izbore za elementarna ljudska prava, pa nije bilo vremena da se posebno bavimo nasiljem prema ženama“, kaže za Cenzolovku novinarka FoNeta Tamara Skrozza.

Sa njom se slaže i novinarka TV N1 Danica Vučenić, koja kaže da tada za teme poput rodno zasnovanog nasilja nije bilo prostora, „jer su se ljudi borili za goli život“.

Tokom devedesetih godina, podsećaju naše sagovornice, nije se dovoljno izveštavalo ni o masovnim silovanjima žena u ratu.

„Ta tema je i danas u petom planu“, kaže Vučenić.

Ona dodaje da je celokupno društvo tada bilo izloženo konstantnom nasilju, pa se čak ni oni osvešćeni borci i borkinje za ljudska prava nisu posebno bavili ovim fenomenom. „Možda tada nismo prepoznavali da li je nešto rodno zasnovano nasilje ili nije, jer se o tim temama nije diskutovalo na taj način“, objašnjava Danica Vučenić.

Sa tim je saglasna i novinarka Suzana Trninić. Ona za Cenzolovku kaže da „rad samih novinara i novinarki tada nije bio opredeljen toliko polom koliko profesionalnom pripadnošću – da li ste radili za nezavisne medije ili za Miloševićeve medije“.

U tom smislu, dodaje ona, uslovi se nisu razlikovali, pa je nasilja nad novinarima i novinarkama bilo nezavisno od toga kog su pola.

Vučenić: Naše društvo je danas adaptirano na nasilje

Prelomni trenutak, prema iskustvu Tamare Skrozze, desio se 2005. godine, kada su domaći mediji preneli slučaj očuha koji je silovao trogodišnju devojčicu, nakon čega je ona preminula. Posle njega su, kaže, polako počeli da se otkrivaju i drugi rodno motivisani zločini.

Ona dodaje da je interesovanje javnosti i medija za ovu temu podigao angažman nevladinih organizacija, posebno otvaranje sigurnih kuća i pokretanje SOS telefona.

Sama činjenica da žene koje su preživele nasilje ukazuju poverenje novinarkama govori o značaju i odgovornosti njihove uloge, iako su one često sklone umanjivanju važnosti svog rada (Jovana Gligorijević)

Na pitanje Cenzolovke koliko se način izveštavanja medija o ovoj temi promenio danas u odnosu na pre 15 godina, Skrozza kaže da nema mnogo razlike i da se etički standardi i dalje ne poštuju. Ipak, ona dodaje da je na nivou društva došlo do osvešćivanja.

„Zahvaljujući medijima, nasilje prema ženama je postalo tema ’sa velikim T’. Novinari i novinarke se sada time bave, često pogrešno, ali je činjenica da se o tome priča. Mediji su osvestili javnost, te su žene sada edukovanije kada su u pitanju njihova prava“, kaže Skrozza.

Suzana Trninić dodaje da izveštavanje o ovoj temi doprinosi i svesti o tome da „nasilnici imaju ime i prezime, a žrtve pravo na zadovoljenje pravde“. Ipak, ona dodaje da u izveštavanju često ima profesionalnih grešaka – omalovažavanja žrtava, koketiranja sa tiražem…

„Društvo je i dalje nezrelo da se ovim temama bavi bez predrasuda“, kaže Trninić.

GLIGORIJEVIĆ: MI SMO NOVINARKE, A NE TERAPEUTKINJE

Jovana Gligorijević je jedna od osnivačica neformalne grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama“, koja je objavila i smernice za medijsko izveštavanje o ovoj temi.

Gligorijević za Cenzolovku kaže da je zaposlenima u medijima najvažnije da upoznaju ovaj fenomen i fenomen traume, ali da „nikad ne zaborave da su novinarke, a ne terapeutkinje“.

Prema njenim rečima, važno je i ne zamerati sebi ako te tokom rada na priči preplave emocije.

„Koliko god obuka da prođemo, uvek će iskakati situacije za koje nikad niko ne može da te pripremi“, objašnjava naša sagovornica i dodaje da „Dart centar za novinarstvo i traumu ima fantastične resurse za novinare koji izveštavaju o traumatičnim događajima – od pristupa preživelima do nošenja sa sopstvenim emocijama“.

Na pitanje Cenzolovke da li potreba velikog broja medija da tabloidno i senzacionalistički izveštavaju o ovoj temi potiče iz nasilne bliske prošlosti našeg društva, Danica Vučenić kaže kako misli da su tabloidi „jednako krvožedni“ svuda u svetu, a ne samo kod nas.

„Ono u čemu smo mi možda ekskluzivniji u odnosu na druge jeste to što smo kao društvo, nažalost, adaptirani na nasilje. Sada jesu stasale nove generacije i prošlo je dosta vremena od ratova i bombardovanja, ali kod nas i dalje postoji to neko kolektivno sećanje na te zločine i nasilje“, kaže Vučenić.

Skrozza: Tekst o Petnici je etički besprekoran

Suzana Trninić podseća da je trenutno aktuelan „talas osvešćivanja i osnaživanja žena koje su istupile hrabro iznevši svoje priče o seksualnom zlostavljanju“.

„U poslednjim slučajevima prekršen je niz pravila dobre prakse – nepoštovanje pretpostavke nevinosti, nedovoljna zaštićenost žrtava koje su izašle pod punim imenom i prezimenom u javnost itd. Plašim se da će zbog toga mnogo stvari propasti na sudu i da je sve to na ivici estradizacije“, kaže Tamara Skrozza.

Zahvaljujući medijima, nasilje prema ženama je postalo tema „sa velikim T“. Novinari i novinarke se sada time bave, često pogrešno, ali je činjenica da se o tome priča. Mediji su osvestili javnost, te su žene sada edukovanije kada su u pitanju njihova prava (Tamara Skrozza)

Ipak, kao izuzetak ona ističe tekst Jovane Gligorijević o slučaju u Petnici za koji kaže da je „etički urađen besprekorno“.

Na pitanje Cenzolovke koliki je uticaj novinarki kada izveštavaju o ovako osetljivim temama i da li su ga svesne, novinarka Jovana Gligorijević kaže da „sama činjenica da žene koje su preživele nasilje ukazuju poverenje novinarkama govori o značaju i odgovornosti njihove uloge, iako su one često sklone umanjivanju važnosti svog rada“.

Autorka teksta o slučaju u Petnici kaže da je na njemu radila tri meseca, u nameri da sebi i čitaocima što bolje predoči celokupan kontekst koji je potreban da dođe do nasilja i da se o njemu toliko dugo ne progovara.

Ona dodaje da su joj izazovi, pre svega, bili sama institucija i rukovodioci koji su činili napor da očuvaju reputaciju i saznaju sve što mogu pre nego što se članak objavi.

„Tada mi je bilo najvažnije da baš oni nikada i nikako ne saznaju ko su žene koje su mi se obratile“, objašnjava Jovana Gligorijević za Cenzolovku.

Njeno mišljenje je i da „etički besprekoran novinarski rad ne postoji“, ali kaže kako joj je prioritet bio očuvanje dostojanstva svih uključenih, pa i onog kog su devojke označile kao nasilnika.

„Mogla sam i drugačije da napišem taj tekst, da otkrijem identitet nasilnika i kažem kako to nisam uradila ja nego moje sagovornice. I bez toga, policija je pronašla i nasilnika i dokaze, tako da je istraga sada u toku, a njegova porodica nije maltretirana i razvlačena po medijima. Znači da može i ovako“, zaključuje Gligorijević.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend