Sandra Petrušić: Režim neće dozvoliti da bolest ode

Napraviće proslavu, dozvoliti biračkom telu da se proveseli u kafani, kladionici i antivakserskom kolu, ali će nežno bdeti da pandemija ne prođe, jer je savršen alibi za lov u mutnom uz kršenje svih zakona i Ustava. Ovo je idealna situacija za njih – mogu da ukinu tendere, sve poslove proglase tajnim, da sve opravdaju hitnošću i ugrade se koliko hoće u šta hoće. Mogu da nam, mimo svake zakonite procedure, dignu fabriku za proizvodnju Sinofarm vakcine i odrade svoje trange-frange poslove sa UAE i Kinom, a da ih se ne tiče da li nam je baš ta vakcina potrebna i da li uopšte radi

DOSIJE: Nakon što si zajedno sa još dve novinarke dobila Nagradu Dejan Anastasijević, rekla si: “Ja bih jako mnogo volela da kažem da su žene digle glas i da su hrabrije, ali imam utisak da ovo što se desilo sa nas tri je čista koincidencija”. Kakav je položaj žena u Srbiji u  novinarstvu? Šta bi izdvojila kao najveće probleme, na osnovu vašeg dugogodišnjeg iskustva?

Sandra Petrušić: Izgovarajući to ponajmanje sam mislila na novinarstvo. Dug put sam prešla od prvog dana u NIN-u kada su žene zapošljavali samo kao daktilografkinje i kada me je kolega „pozdravio“ rečima – ko ovu j… kada je dobila posao, do danas kada sam u većinski ženskoj redakciji i kada ni na koji način ne osećam razliku zbog pola. Fenomenološki jeste zanimljivo da tri žene dobiju nagradu i teško mi je da zamislim da se to dogodi prilikom nagrađivanja za robotiku ili književnost, ali smo u novinarstvu stigli do toga da i koincidencija može sutra da preraste u normalnost. Uostalom, u duhu novog, kažu polno nediskriminatorskog jezika, mi smo novinarke. Zar ne zvuči prihvatljivije nego biti spisateljica naspram pisca?

Nagrađena si za istraživanje o broju umrlih od kovida, odnosno zato što ste i pored svih nedaća kada je reč o dostupnosti informacija od javnog značaja, uspela da razotkriješ malverazcije i zloupotrebe od strane države. U narednim danima sledi proglašenje pobede države nad tom bolešću. Kako doživljavaš tu „pobedu“?

– Ako je verovati ministru zdravlja, Zlatiboru Lončaru i sličnim likovima, mora da sam očajna – po njima sam jedna od onih koji su „navijali da korona pobedi“, a sada moram da se divim veličanstvenoj Vučićevoj pobedi. Baš sam želela da epidemije odnese sve što je vredelo (od morala, solidarnosti, zdravstvenog sistema, do Đorđa Balaševića i Dragoljuba Đuričića), da bi me na kraju ostavila sa „dnom dna“ u pravom smislu te reči. Veći problem od te uvredjive retorke predstavlja činjenica da ovo nije kraj i to ne samo jer nije nađen način da se korona  uništi, već i zato što je ova vlast neće pustiti da ode. Napraviće proslavu, dozvoliti biračkom telu da se proveseli u kafani, kladionici i antivakserskom kolu, ali će nežno bdeti da pandemija ne prođe, jer je savršen alibi za lov u mutnom uz kršenje svih zakona i Ustava. Ovo je idealna situacija za njih – mogu da ukinu tendere, sve poslove proglase tajnim, da sve opravdaju hitnošću i ugrade se koliko hoće u šta hoće. Mogu da nam, mimo svake zakonite procedure, dignu fabriku za proizvodnju Sinofarm vakcine i odrade svoje trange-frange poslove sa UAE i Kinom, a da ih se ne tiče da li nam je baš ta vakcina potrebna i da li uopšte radi.

Veruješ li da će vlast u Srbiji koja je krila podatke i smrti i bolesti građana ikada odgovarati za takav zločin?

– Iskreno se nadam da hoće jer se radi o zločin protiv života i zdravlja ljudi i to ne zastareva. Ali se nadam da neće samo vlast biti ta koja će odgovorati. Krivi su svi koji su to znali i koji su ćutali o tome, svaki član Kriznog štaba, svaki direktor bolnice ili bilo koje medicinske ustanove, svaki inspektor koji nije radio svoj posao i svaki tužilac. Nemam pravnu mogućnost da podnesem prijavu na osnovu podataka do kojih sam došla jer se radi o delu za koje tužilaštvo goni po službenoj dužnosti, a ne privatnoj prijavi, a ne mogu da dozovem Zagorku Dolovac ni na koji način. Očito niko ne može. Zvali smo je i naslovnom stranom u NIN, pa ništa.

Imajući u vidu svedenost broja nezavisnih medija na samo par, pa takoreći i uslova za objektivno novinarstvo u Srbiji danas, šta je tvoj savet za novinarke i novinare koji nisu u prilici da ispune svoju profesionalnu misiju?

– Nemam savet, mogu da kažem samo ono što bih učinila ja kada bih ostala bez NIN-a: napustila bih novinarstvo i primenila recept koji je Kundera opisao u “Nepodnošljivoj lakoći postojanja“ – odlazak na selo, gajenje stoke i stvaranje privida da odsustvuješ iz totalitarnog sistema. Novinar može i ume da se bori samo profesionalizmom u nezavisnom i profesionalnom mediju, ili prestaje da bude novinar. Ali ja nemam prava da kažem kolegama da bace diplome i sade kupus umesto da idu na RTS i u ostale medijske uvlakuše aktuelnom režimu.