Veljko Đurović: Ranjen sam u Sarajevu, izbegao sam smrt u Bagdadu i Kambodži, rat nije više za mene (VIDEO)

Ne postoji vreme kao što je ratno kada se istina toliko zloupotrebljava, pošto se mora dobiti podrška svoje i međunarodne javnosti, a to se postiže medijima“, kaže za „Bermudski trougao“ Veljko Đurović, bivši ratni snimatelj i reporter Skaj njuza i drugih stranih i domaćih medija. „Rat i mediji su prirodni saveznici. Mediji ne mogu bez rata, jer rat je najveća priča, najveći događaj, najveći biznis. Rat ne može bez medija, jer se tako dobija podrška, podiže svest građana, moral vojnika, odziv na mobilizaciju i, naravno, usput se kleveta neprijatelj. Međutim, ova dva saveznika su kao rogovi u vreći, jer to su dve institucije koje funkcionišu na različite načine. Vojska je organizovana po principu subordinacije, zasnovana na timskom radu, odanosti, lojalnosti, tajnosti. U medijima je obrnuto, oni su heterogeni. Čak i u okviru jedne redakcije dva novinara će imati različit stav prema ukrajinskom ili izraelskom ratu.“

Sa sagovornikom podkasta o medijima, koji je izveštavao sa preko trideset ratišta u Africi, Aziji, Evropi, Južnoj Americi, razgovaramo o prvom „televizijskom ratu“ u Iraku 1991, ali i o ratovima u kojima nije bilo novinara, zatim o kolegama koje su snimile sopstvenu smrt, o njegovom prvom i potonjim odlascima u Gazu, o masakru u Libanu i ranjenim Palestincima koji su se lečili na Banjici, o tome kako ga je iz Hondurasa spasavao Dragoslav Šekularac i o visokom oficiru CIA Vilijemu Vokeru u Salvadoru.

„Često me pitaju da li bih sada išao u Ukrajinu“, priča Đurović. „Za taj posao čovek mora biti puno okretniji, ja više nisam u toj životnoj dobi. Irak mi je bio poslednji rat. U jednom trenutku mi se učinilo da mene metak neće. U Kambodži mi se puno loših stvari događalo na frontu, na sreću ne i najgorih. Tamo, kad smo išli sa Kmerima na položaj prema Vijetnamcima, upao sam u zamku sa bambusovim šiljcima, ali sam imao sreću, pao sam između šiljaka i dočekao se na noge. U Hondurasu i Salvadoru su nas hapsili, jer smo ilegalno ušli…. Ali rat u Bosni je bio prekretnica, jer su po prvi put novinari i medijski radnici postali ciljane mete. Prvi put smo počeli da nosimo zaštitne šlemove i prsluke, i da ulazimo u blindirana kola. Nakon toga su otvoreni kampovi za obuku novinara u Britaniji i Nemačkoj – dva, sad mislim da ih ima i tri. Obuka traje nedelju dana. Meni to nije puno pomoglo, jer sam i ranije prolazio mnogo stresnije situacije, ali zgodno je za početnike koji nemaju iskustva, tek da se naviknu na detonacije i paljbu i nauče kako da reaguju na okolnosti koje su moguće, kao na kidnapovanje ili snajpersku vatru. Dva su preduslova da bi se čovek, pa i medijski izveštač, uopšte mogao baviti preživljavanjem u ratnim okolnostima. Jedan je da bude mentalno stabilna ličnost i da može da donosi odluke u stresnim situacijama. Tada ljudi najčešće pogrešno reaguju. Prvo što pomisle jeste da je najbolje da sačuvaju prisutnost duha i odsutnost tela. Ali ne, najbolje je samo leći, jer se tada kao meta smanjuješ. Ako se zatekneš u neposrednoj vatri često ne znači da si ti meta. Ako ima neke vojske oko tebe, gledaš kako se oni ponašaju, a ako si sam, tražiš neki prvi zaklon. Drugi preduslov je da imaš dar, sposobnost za predviđanje. Da bi bio dobar toreador, moraš da razmišljaš kao bik. Moraš da misliš korak unapred: šta ću da radim u svakom trenutku kada se nađem u kritičnoj zoni i šta može da mi se desi, snajper, minobacači, minsko polje… Naravno, pre toga treba uraditi procenu rizika koliko je to moguće. Jer moraš da imaš u vidu da rizik u koji se upuštaš treba da bude srazmeran cilju koji želiš da postigneš. U protivnom, taj rizik nema smisla.“

Đurović odgovara i na pitanja onastanku ratne propagande, o tome da li su svi ratovi unazad pola veka, kako tvrdi Džulijen Asanž, počinjali lažnim vestima, šta se dogodi ako snimatelj i sam nasedne na njih, a šta kada se sprijatelji s vojskom koja potom učini zločine, i kako iz ugla iskusnog snimatelja izgledaju dva aktuelna rata.

„Kada je reč o Ukrajini, prvi utisak je da su mediji danas distancirani iz borbenih zona i da dominantno gledamo ili vojne snimke ili snimke televizija iz onih država koje su donirale pomoć Ukrajini, poput Velike Britanije i Sjedinjenih Država, ili pak snimke ruskih televizija. Ali dominantno gledamo vojne snimke, i sa jedne i sa druge strane. Devedeset odsto novinara koji izveštavaju iz Ukrajine su bazirani ili u Kijevu ili u ruskom pres centru.  U praksi većina ratnih izveštača ne vidi rat koji pokriva. To može zvučati čudno, ali je tačno. Tradicionalno, mediji nisu poželjni u borbenim zonama, iz dva ključna razloga. Jedan je da bi se izbegao odliv informacija koje mogu biti od koristi za neprijatelja, pošto mediji umeju, svesno ili nesvesno, da objave nešto što može da naškodi. Drugi razlog, koji može biti i važniji, jeste što nijedna vojska u ratu ne poštuje Ženevsku konvenciju, međunarodno humanitarno pravo i običaje ratovanja. To se pre svega odnosi na odnos prema civilima i zarobljenicima, št su najčešći ratni zločini. I zato nas izbegavaju. Čak i ako dobijemo dozvolu za pristup borbenim zonama, imaćemo pratnju koja će da nas vodi da ne bi došlo do nepotrebne slobode medija, i da nam se ukaže na ono što oni misle da mi treba da zabeležimo.“

U „Bermudskom trouglu“ Đurović govori i o izveštavanju o NATO bombardovanju SR Jugoslavije, o kolegi, poznatom britanskom novinaru Tim Maršalu, o takozvanom patriotskom novinarstvu, nepristrasnosti i dilemi da li novinar treba da nosi oružje.

„Više puta su nam davali oružje kad se ide u neku akciju“, priča Đurović. „To su one specijalne formacije i akcije u kojima nema zarobljenih. Ako preživimo – preživimo. Pitao sam jedanput šta ću sa tim pištoljem koji su mi dali? Kažu, to je za tebe, da pucaš u sebe. Srećom, nisam ga koristio, ali davali su nam, iz istih razloga, par puta i bombe. Inače sam protiv toga, jer po protokolu Ujedinjenih nacija status ratnih izveštača je takav da mi ukoliko nemamo oružje, ne nosimo uniformu, vojnu opremu i ukoliko se ne ponašamo borbeno, imamo status civila. Borbeno ponašanje podrazumeva i da vojniku pored sebe kažeš: aha, eno ga – Rusi ili Ukrajinci su tamo. To ne smeš da radiš, ali ima bezbroj primera novinara raspoređenih po trupama. U Iračkom ratu, kada su Amerikanci krenuli iz Kuvajta, bilo ih je 700. Najviše su se isticali novinari ‘Foksa’, koji su upravo to radili – ne samo da su ukazivali, nego su govorili: ‘Danas smo zarobili, danas smo osvojili ili ubili…’ Oni su se identifikovali sa američkom vojskom.“

Đurović objašnjava zašto smatra da poslednja akcija Hamasa nije bila terorizam, priča gde je još svedočio ubijanju čak i osoblja Ujedinjenih nacija, o izveštavanju iz ratova koji nikoga nisu zanimali i kako je preživeo tzv. „prijateljsku vatru“ u Bagdadu, na 14. spratu hotela „Palestina“:

„Nekoliko puta mi se desilo da kada se probudim ujutru i gledam u plafon, razmišljam gde sam, u kom sam hotelu, u kojem sam gradu, u kojoj državi. Pa, izađem na prozor da pogledam i onda vidim neki irački bunker ispred hotela, reku Tigar i shvatim: ovo je Irak… Tada, u Bagdadu, bili smo pod velikom kontrolom: dok traje vazdušni napad nema snimanja i nema korišćenja satelitskih telefona. Telefone su nam oduzeli, ali mi smo nosili po više telefona, pa im predamo jedan. Više novinara su zbog toga uhvatili i proterali, a mislim da je bilo oko 180 novinara, i možda tridesetak televizija… Snimali smo svako veče, jer ko bi normalan sedeo skrštenih ruku kad se ispred njega događa rat. Nebo je gorelo. Kada su Amerikanci ušli u Bagdad, sto novinara je napustilo grad iste večeri. I od nas deset, sedam je otišlo… Kad su Amerikanci počeli ulične borbe, bio je 8. april, sećam se, kilometar i po od nas bio je neki most, i na njemu dva američka tenka. Jedan je nas gađao. Hotel se zaljuljao, pogodili su par soba dalje od naše, baš u sobe kolega iz ‘Rojtersa’ i iz španske televizije, dvojicu su ubili, četvoricu ranili…“