27. apr 2020.

„Za najlegitimniju slobodu od sviju sloboda – za slobodu štampe”

„Mišljenje koje se silom uguši može biti pogrešno, ali može da bude i tačno. Osporimo li tu mogućnost, mi indirektno tražimo da nam se prizna da smo nepogrešivi.” Rečima Džona Stjuarta Mila, Marko Car otpočeo je svoj tekst o slobodi štampe i javnog mišljenja kod nas u vreme kada se spremao novi Zakon o štampi. O tome, ali i o repertoaru beogradskih bioskopa za vreme vaskršnjih praznika pisali su pre osamdeset godina u četvorobroju dnevni listovi „Vreme” i „Pravda”.

„Za najlegitimniju od sviju sloboda, za slobodu štampe” bio je jedan od naslova u dnevnom listu „Pravda”.

Aludirajući na Zakon o štampi koji je bio u pripremi, Marko Car, srpski književni kritičar, esejista i putopisac, govorio je o stanju medija u tadašnjoj državi.

„Javna štampa, kao ogledalo javnog mišljenja, ima danas u demokratskim zemljama da prema državnoj vlasti vrši istu onu funkciju, koju vetar vrši na kretanje brodova.”

Autor teksta istakao je kako su sve razvijenije i „pitomije” zemlje obezbedile slobodu štampe, ali i da je borba za to trajala dugo, vekovima.

Borba je podrazumevala i vreme koje je vlastima bilo potrebno da shvate neminovnost nesmetane diskusije političkih i socijalnih pitanja, te da je to preduslov za stvaranje javnog mišljenja.

„Eto zašto je u naše dane slobodna štampa postala neophodan uslov, ili, bolje reći, neminovan saradnik svake demokratski uređene države, odnosno: svake vlade koja je voljna da zemljom upravlja oslanjajući se na javno mišljenje.”

Da situacija nije svuda bila tako dobra, govorila je i činjenica o postojanju novina koje su otvoreno osuđivale demokratiju kao neozbiljnu doktrinu, dok su totalitarni režimi uzdizani do nivoa „polumističnog organizma” i „apsolutnog autoriteta”.

„Ima krajeva u Evropi, u kojima je nipodaštavanje razuma tako daleko otišlo, da je javna štampa, – u službi diktatorskih režima, – po nekoj hudoj i anahronističkoj sudbini, uzela preda se da propagiše najmračnije ideologije današnjeg poremećenog vremena.”

Prijatelji slobode i demokratskog duha nisu sedeli mirno, te je svaki pokušaj takve „sputane štampe” osuđivan i žigosan kao potpuno nesavremen i nemoćan.

„Slobodarska tradicija i suviše je duga i jaka, da bi joj sporadični pokušaji vaskrsavanja povampirene prošlosti mogli da naude!”

Navodeći primer pozorišne predstave koju je jedan Amerikanac video u Parizu i pokušao da prenese na tle američkog kontinenta, a u kojoj su se, po prvi put za to tržište, pojavljivale obnažene žene, autor je pokušao da ilustruje moć javnog mišljenja.

„Drugim rečima, javno mišljenje bejaše tom prilikom suverenski izvršilo akt cenzure, za koju mu državna vlast ostavljaše svu odgovornost. ”

Zabrana predstave proizašla je iz nezadovoljstva naroda, te je odluka bila prost odraz javnog morala, a ne političke hirovitosti.

„Kako već bilo, iz gornjeg slučaja može da se izvede zaključak, kako za normalizovanje unutrašnjeg političkog života jedne zemlje, ništa nije tako važno i potrebno kao jako razvijeno i staloženo javno mišljenje.”

Zaključujući svoj tekst, Marko Car se pozvao na delo „O slobodi” Džona Stjuarta Mila sa nadom da će se kreatori novog zakona setiti duge istorije demokratije kod nas i da će na umu imati osnovne principe, pa i samog prevodioca gore pomenutog dela, Petra I Karađorđevića koji te principe „najliberalnije podvlači” u predgovoru prevoda.

Vaskršnji program beogradskih bioskopa pre osamdest godina bio je veoma šarenolik i uključivao je brojna filmska ostvarenja iz celog sveta.

Prvi na listi dnevnog lista „Vreme” našao se film „Ninočka” čiju glavnu ulogu tumači Greta Garbo, a u režiji Ernesta Ljubiča.

„Film ‘Ninočka’, u kome igra Greta Garbo, prikazuje jednu sovjetsku građanku u Parizu, gde se našla sticajem čudnih okolnosti u društvu sovjetskih delegata i jednog stranca, duhovitoh i ležernog, koga igra Melvin Daglas.”

U filmu „Život počinje sutra” ili „Emigrantkinja” glavnu ulogu tumači Edviža Fejer, koju je publika imala priliku da zavoli u filmu „Jedan život”. Film je režiran u stilu mlade francuske realističke škole.

„Edviža igra ulogu jedne vlasnice bara u Anversu, koja ima skupocenu kolekciju nakita. Njen ljubavnik, koji se bavi mračnim poslovima, polakomio se na ove nakite i hoće na svaki način da ih ima.”

„Endi Hardi hoće da se ženi” jedan je od naslov iz „Metro-Goldvin-Mejer” produkcijske kuće, a glavnu ulogu igra Miki Runi. Ovo je sedmi film iz ove serije.

„Nestašni sin dobroćudnog i poštenog sudije Hardia, posle mnogih naivnih ljubavi, najzad se tako zaljubio da se rešio na ženidbu. On ima 19 godina, a njegova ljubav 23.”

Bioskop „Kasina” prikazivao je film „Kaća” koji je tačno godinu dana ranije, na Vaskrs, doživeo veliki uspeh, ali posle dva dana igranja bio je zabranjen.

„To je istorija ljubavi ruskog cara Aleksandra Trećeg prema lepoj i mladoj princezi Dolgoruki.”

Obnovljeni film „Poslednji dani Pompeje” koji odgovara prazničnoj atmosferi, interesantan je kako radi prisećanja na stari film, tako i zbog nove muzičke podloge.

„Uskršnji program upotpunjuje se novim žurnalima, a u nekim bioskopima i kratkim filmovima.”

Zanimljiv repertoar premijera i repriza očekivao je građane Beograda tog aprila 1940. godine.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend