Asanžova saradnica za RTS: Nikada nisam upoznala novinara koji je Beloj kući i Pentagonu rekao „ne“ (VIDEO)

Stefanija Maurici već više od decenije radi sa Džulijanom Asanžom. Jedina je novinarka koja je imala pristup svim tajnim dokumentima, kao i jedina koja je tražila od četiri svetske vlade: Amerike, Australije, Velike Britanije i Švedske, da joj daju pristup dokumentima vezanima za slučaj Asanž, što su sve četiri vlade odbile.

No koje je to tačno krivično delo počinio Džulijan Asanž, kome preti kazna od 175 godina u najgorem američkom zatvoru, za najveće svetske zločince.

„Poznajem Džulijana dosta dobro. U ovih 12 godina sam uspela da ga sretnem, a da je slobodan, samo dva puta. Njegova krivica je ta što je otkrio ono što nije smeo – kriminalne radnje vlada-država na vrlo visokom nivou. Znate, imate nekoliko nivoa, onaj vidljivi gde se vlade bave svakodnevicom: penzijama, poslom, školom… i nivo koji je zaštićen vrlo gustom maglom tajni, nivo diplomata, tajnih službi, nivo na kome se projektuju ratovi poput onih u Avganistanu, Iraku i Siriji. Asanž je odao te tajne i od tada nije slobodan čovek“, navela je Stefanija Maurici.

Džulijan Asanž je u zatvoru jer je obavljao svoj posao, posao novinara. No da li je onda uopšte moguće govoriti o slobodi štampe?

Ja sam nekoliko puta htela da mu kažem, ali nisam, da bi trebalo da se spase, da prestane da objavljuje, da misli na svoj život, ali on je išao napred, nije više slobodan čovek baš zato što je obavljao svoj posao, izneo je istinu i rekao je „ne“ Pentagonu i Beloj kući, koji su tražili od njega i od novinara Vikiliksa da prestanu da objavljuju dokumente i da ih vrate njima.

Za sve ove godine istraživačkog novinarstva nisam nikada upoznala novinara koji pred zahtevom Pentagona i Bele kuće kaže „ne“. I mene su pratili, ukrali mi ranac, blokirali mi pozive, snimali moje susrete s njim, ulazili mi u telefon i kompjuter. Znate, od 11. septembra 2001. sve se promenilo, došlo je do velikih kompromisa kada se radi o slobodi štampe i mediji su se pokorili Beloj kući i tajnim službama – a Asanž ne, jer je za njega bilo važno da svima pokaže istinu.

Rezultat je ovaj koji vidimo i ja nisam sigurna da će ikada izaći na slobodu. I to vam pokazuje koliko je apsurdna ova situacija. Nevina osoba koja nikada nikoga nije ubila, niti prouzrokovala nečiju smrt ili povređivanje, zatvorena je jer je prikazala istinu o kriminalcima koji su razorili čitave nacije. Jako je važno da se novinari iz celog sveta pokrenu u vezi sa slučajem Džulijana Asanža, jer ćemo u protivnom sledeći biti – mi. Amerika je napravila presedan, tako da sada mogu da uhapse bilo kog novinara ne svetu, bez obzira na to koje je nacionalnosti.

Vikiliks nije zatvoren, ko želi i dalje može da pročita i skine dokumente koje su Asanž i njegovi saradnici objavili.

To je prividna demokratija, strategija Amerike, naime, oni su ostavili otvoren Vikilis jer ne žele da budu viđeni kao autoritarna država koja cenzuriše, tako da oni žele da svi misle da su oni za slobodu govora – ali istovremeno uništavaju one koji su izneli ta dokumenta u javnost. Sloboda štampe znači da možeš da objaviš sve ono što smatraš važnim za javno mnjenje na siguran i slobodan način, a ne da rizikuješ život i slobodu jer si to uradio. Ukoliko ti se nešto dogodi zbog toga, onda nije reč o slobodi govora.

Predgovor za Stefanijinu knjigu „Tajna moć, zašto žele da unište Džulijana Asanža i Vikiliks„, koja je izašla u izdanju Kjare Letere, uradio je britanski režiser i aktivista Ken Louč, koji je čitav slučaj nazvao monstruoznom nepravdom u kome su kriminalci, ratni zločinci i mučitelji na slobodi, a onaj ko je izneo istinu o njihovim kriminalnim delima – u zatvoru.