Kako sam izveštavao iz najopasnijeg grada na svetu

Španski novinar Alberto Arse je radio kao strani dopisnik u deset zemalja, od Libije do Meksika, ali u Hondurasu je bilo najkrvavije, van ratom zahvaćenih područja.

2017. godine se u zemlji dešavalo 338 ubistava mesečno u proseku, a između 2012. i 2015. – kada je broj bio još veći – Arseov posao je bio da dođe na mesto zločina i izvlači informacije iz nevoljnih policajaca i užasnutih svedoka, što je posao koji je na lokalu poznat kao „crveno novinarstvo“ (po prolivenoj krvi).

[povezaneprice]

U svojoj novoj knjizi, Krvavi bariosi: izveštaji sa najsmrtonosnijih ulica na svetu, Arse vodi čitaoca kroz neke zločine koje je istražio u prestonici Hondurasa Tegusigalpi, poznatoj po policijskoj brutalnosti, atentatima, prepunim zatvorima, maloletničkom kriminalu, krijumčarenju kokaina i iznudi. Jednom kada upijete priče iz ove knjige, uzimajući u obzir kako je njegova potraga za istinom zaljuljala brod korumpiranih policajaca i političara i shvatite da Honduras ima najvišu stopu ubistava po glavi stanovnika (31 osoba je ubijena između 2010. i 2013, prema Novinarima bez granica), zapitaćete se zašto je Arse uopšte otišao tamo, i kako se odatle izvukao živ.

Razgovarali smo sa novinarom koji je postao profesor o epidemiji nasilja u Hondurasu i zašto je to direktno povezano sa onima od nas koji žive na zapadu.

VICE: Zdravo, Alberto. Dakle, 2012. si prihvatio posao izveštača Asošijeted Presa iz Tegusigalpe, u Hondurasu. Zašto si prihvatio taj posao i da li si tada znao koliki je to rizik?

Alberto Arse: Nije bilo nekog posebnog razloga, osim toga što je to bio jedini posao koji sam u tom trenutku mogao da dobijem. Živeo sam u Gvatemali sa ženom i detetom, i nisam mogao da ih izdržavam novcem koji sam tada zarađivao. Nisam uopšte bio svestan situacije u Tegusigalpi. Kada sam malo istražio i shvatio da je to rizično mesto za porodicu, imao sam osećaj da će to biti veoma težak zadatak, ali poenta je, ako si se nečime baviš i potreban ti je posao, jednostavno prihvatiš ono što ti se nudi. Tako da sam poveo svoju ženu i dete sa sobom. Nema načina da se bilo kome pruži sigurnost u Tegusigalpi – samo se brineš za druge ljude nalik sebi i živiš na mestu na kome se osećaš sigurno, što ne znači da jesi siguran. Ostao sam tamo tri godine, dok kompanija nije odlučila da je moja porodica tamo laka meta, i da to nije vredno rizika.

Pošto nikada ranije nisam čula izraz „crveno novinarstvo“, možeš li da mi ga objasniš?

Ako si strani dopisnik u Tegusigalpi ili u San Pedro Suli, i želiš da saznaš šta se dešava, moraš da budeš na ulici i pratiš zločine, pod čime mislim da treba da uskočiš u policijska kola, ili pratiš kola hitne pomoći koja odlaze na mesto zločina. Na mestu zločina dobiješ početak priče, a postavljajući pitanja možeš da se popneš na lestvici i otkriješ različite laži i objašnjenja o tome šta se događa u zemlji.

Ceo intervju pročitajte na Vice Srbija