28. dec 2017.

Tražimo od novinara da biju naše bitke

„Novinari su uhvaćeni u zamku sukoba između zadovoljavanja osnovnih potreba i potreba za dostojanstvenim životom i radom. Ta zamka delom nastaje i zbog našeg zahteva da oni biju naše bitke“, kaže sociolog Srećko Mihailović, koji za Cenzolovku govori i o ćutanju podanika i aktivizmu građana, o vlasti kao kolonizatoru medija, o profitu kao meri svih stvari

Foto: Medija Centar Beograd

Nakon višegodišnjeg istraživanja novinara i medija, predstavljenog u dve knjige Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život i Pasivni aktivizam novinara. Istraživanje aktivističkih kapaciteta medijskih radnika, sociolog i istraživač javnog mnjenja Srećko Mihailović u razgovoru za Cenzolovku podseća kako je veliki problem u našoj zemlji to što veliki broj ljudi, pa i novinara, ne živi, već preživljava.

„U društvima gde ljudi preživljavaju iluzija je govoriti o demokratskoj kulturi kao dominantnoj političkoj kulturi“, smatra Mihailović.

Prema ovom sociologu, novinari su možda više nego mnogi drugi uhvaćeni u zamku sukoba između zadovoljavanja osnovnih potreba i potreba za dostojanstvenim radom i životom.

Mediji su večita žrtva svake vlasti, sadašnja ne samo što nije izuzetak već prednjači na rang-listi kolonizatora medija

„Ta zamka jednim delom nastaje i zbog našeg zahteva da novinari biju neke naše bitke“, kaže Mihailović.

Cenzolovka: Da li novinari u Srbiji žive po standardima demokratske ili podaničke kulture? Da li u Srbiji vlada beznađe pa su i novinari prinuđeni da rade neprofesionalno, tako što pristaju na cenzuru, autocenzuru i neretko rade za minimalac?

Mihailović: Podanik ćuti. Ćuti i trpi. Podanik je ili usamljeni pojedinac ili pripadnik stada. Miri se sa stanjem stvari, bilo da konačno fatalistički prihvati dato stanje, bilo da praktikuje „unutrašnji otpor“, ne prihvata dato stanje ali čak i ne razmišlja o izlaznom rešenju. Neki tragaju za individualnim izlazom, drugi neće da rizikuju i ono malo što imaju, treći ne vide rešenje bez drugih, a ne vide druge spremne na otpor…

Naravno ima i onih koji se rukovode logikom crtaća: Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se! A tu su i oni koje često previđamo, deo podanika prihvata dato stanje i učestvuje u njegovom tvorenju zato što je to stanje izraz njihovih političkih, ideoloških, vrednosnih opredeljenja. Utoliko je tu reč o kulturi, podaničkoj.

Građanska kultura podrazumeva aktivnost, organizovanu aktivnost, aktivnost i pojedinaca i zajednice, kako na izgradnji demokratskih institucija i procedura, tako i na njihovom očuvanju. Odbraniti postignuto i širiti prostore slobode.

Naglašavam ovde akcionu komponentu demokratske politike kulture, jer je demokratska kultura nešto više od (socijalno poželjnog) prihvatanja demokratije.

Cenzolovka: Kako se u takvom društvu snalaze novinari?

[povezaneprice]

Mihailović: Ne sumnjam da ogromna većina novinara na nivou „teorije“ o demokratiji misli sve najlepše, a onda sledi da o demokratiji u praksi (s pravom) ne misli sve najbolje istovremeno sumnjajući u ostvarivost demokratije, a potom na kraju, kada dođemo do aktivizma za uspostavljanje i odbranu demokratije, govorimo o malom broju delatnika.

Pitate „da li novinari u Srbiji žive po standardima demokratske ili podaničke kulture“. U Srbiji je problem u tome što veliki broj ljudi, pa i novinara, ne živi, već preživljava. U društvima gde ljudi preživljavaju iluzija je govoriti o demokratskoj kulturi kao dominantnoj političkoj kulturi. Naravno da to ne znači da se ne treba zalagati za stvaranje i širenje demokratske političke kulture, ma koliko prostori za to bili mali i stalno smanjivani.

Ma koliko bilo teško zalagati se za takve potrebe i vrednosti, kada su ugrožene fiziološke potrebe i potrebe sigurnosti (u značenju koje je opisao Abraham Maslov), to nije nemoguće. Novinari su možda više nego mnogi drugi uhvaćeni u zamku sukoba između zadovoljavanja osnovnih potreba i potreba za dostojanstvenim radom i životom. Ta zamka koju postavlja raskol između ova dva tipa potreba, jednim delom nastaje i zbog našeg zahteva da novinari biju neke naše bitke (tako se od novinara traži i više nego od političara čiji bi poziv to bio).

Da li je laž vrednija od istine? Ili je možda profitabilnija? Kad profit postane mera svih stvari, onda se ništi razlika između istine i laži! A sve dok postoji potreba da se javno kaže „Profit je mera svih stvari“, postojaće i mediji, i novinari

Na nivou stavova verujem da bi znatna većina novinara između podaničke ili demokratske ili autoritarne kulture birala upravo demokratsku političku kulturu. Na nivou prakse izgleda da dominira podanička kultura, a nije zanemarljiva ni autoritarna. O tome svedoče tiraži štampanih medija, a i boja naših TV ekrana.

Inače, u podtekstu ovog vašeg pitanja jeste izraz onoga što je Ronald Inglehart našao u razlici između stava prema demokratiji i vrednosti samoizražavanja (participacija, tolerancija…). Naime, iza verbalne podrške demokratiji na nivou stava ne sledi uvek demokratska praksa. O ovom fenomenu piše psiholog Zoran Pavlović, upoređujući podatke za Srbiju iz Svetske studije vrednosti.

Cenzolovka: Na koji način animirati građansku javnost i medijske radnike da novinarima daju podršku? Istraživanje koje ste sproveli kaže da nema strateške saradnje kako između profesionalnih udruženja, tako ni između sindikata. Da li to znači da su novinari (uključujući medijske radnike) prepušteni sami sebi?

Mihailović: Na pitanje odgovaram pitanjima: koja (i kolika) građanska javnost, koje novinare podržati, kakva podrška, podrška za šta…

Da ima gotovih odgovora na ova i slična i ona još teža pitanja, svet bi odavno bio mnogo bolji nego što je sada. Gotovi odgovori daju se u Bibliji i verskim knjigama. Sve ostalo je na stalnom propitivanju, o svemu ostalom se razgovara, vodi dijalog… Kod nas je sve naopako, biblijsku moć ima reč Vođe, ali samo dotle dok Vođa ne kaže nešto drukčije ili sasvim drukčije. I tako redom.

Nije reč bila samo na početku. Ona je stalni ključ. Dakle i ovde, kad govorimo o novinarima, treba stalno biti u dijalogu. A mi imamo medijske sindikate koji ne mogu da razgovaraju, a kamoli da se dogovore. Imamo i medijska udruženja koja ne razgovaraju, a kamoli da se dogovore. Mi prihvatamo dijalog, ali da se naša sluša, ne da se naša čuje već da se (poslušnički) sluša.

Jedni bi da budu u dijalogu onakvom kakvog ga oni propišu, a drugi bi dijalog u kome će oni „pobediti“. Zar ovome nismo svedoci ovih dana?

Centar za razvoj sindikalizma koji, zahvaljujući finansijskoj pomoći Fondacije za otvoreno društvo, već treću godinu vodi istraživanje o prekarizaciji novinara i njihovim aktivističkim kapacitetima (objavljene dve knjige Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život, 2016. i Pasivni aktivizam novinara, 2017), upravo traži finansijsku podršku za nastavak istraživanja sa temom koju vi pokrećete vašim pitanjem.

Cenzolovka: U međuvremenu se pojavila neformalna Grupa za slobodu medija. Mislite li da ona svojim delovanjem može da utiče na promene nabolje?

Novinare, kao posrednike između „njih“ i „nas“ nemoguće je ukinuti, osim ako svi ne postanemo novinari. Iako smo ovih godina svedoci ekspanzije „novinarstva“, daleko smo od toga da svi budemo novinari. Jednostavno, nemoguće je. Političari se menjaju, novinari su nezamenljivi!

Mihailović: Oni koji ne pokušavaju, sigurno neće dovesti ni do kakvih promena nabolje. Oni koji ne kupe loz, ne mogu dobiti na lutriji, da se pozovem na poznatu dosetku. Dakle, o inicijativi mislim sve najbolje.

Ne mislim ništa loše ni o kritici ove inicijative, naravno pod onim uslovom – da se kritičarke i kritičari manu kritike ad hominem!

Cenzolovka: Kako komentarišete situaciju u kojoj dokazani profesionalci sa višedecenijskim stažom u novinarstvu nemaju posao ili rade kao slobodnjaci (Olja Bećković, Antonela Riha, Danica Vučenić…)?

Mihailović: U prekarnim društvima nema potrebe za brigom o najboljima, ali mora se brinuti o Jovani Jovanović, o novinarima prosečnih umeća koji pošteno obavljaju svoj posao sve dok mogu tako i sve dotle dokle je takav njihov rad prihvatljiv za gazdu.

Najbolji, po pravilu, uvek imaju neka individualna rešenja, ali je ovde reč o kolektivnom rešenju, rešenju problema profesije, rešenju problema radnika izloženih ćudima gazda i gazdica.

Cenzolovka: Sa ovakvom medijskom slikom, možemo li očekivati propast novinarstva u Srbiji ili postoje modeli da se, kako ste u knjizi naveli, „crni medijski talas“ zaustavi?

Mihailović: Novinare, kao posrednike između „njih“ i „nas“ nemoguće je ukinuti, osim ako svi ne postanemo novinari. Iako smo ovih godina svedoci ekspanzije „novinarstva“, daleko smo od toga da svi budemo novinari. Jednostavno, nemoguće je. Političari se menjaju, novinari su nezamenljivi!

Inače, ne znam koga ili čega se treba više bojati, da li rukovaoca medijskog „protočnog bojlera“ ili društvenih mreža. Ne zna se gde je teže razlikovati istinu od laži, manipulaciju od dobre namere, a tek poluistine… Uostalom, kako prepoznati „lažnu vest“? Treba ljude uveravati da nije pametno „lečiti se preko interneta“, štaviše, opasno je po zdravlje.

Da li je proizvodnja lažnih vesti, neka postistina, češća u političara ili u novinara, ili možda među biciklistima? Zašto bi biciklisti bili bolji ili gori od drugih? A tek političari?

Mi imamo medijske sindikate koji ne mogu da razgovaraju, a kamoli da se dogovore. Imamo i medijska udruženja koja ne razgovaraju, a kamoli da se dogovore. Mi prihvatamo dijalog, ali da se naša sluša, ne da se naša čuje već da se (poslušnički) sluša

Da li je laž vrednija od istine? Ili je možda profitabilnija? Kad profit postane mera svih stvari, onda se ništi razlika između istine i laži! A sve dok postoji potreba da se javno kaže „Profit je mera svih stvari“, postojaće i mediji, i novinari.

Cenzolovka: Svedoci smo sve češćeg gašenja lokalnih medija, radio skoro da i ne postoji, sporno je finansiranje, uslovi opstanka za profesionalce gotovo da i ne postoje. Da li je to put u nepopravljivo stanje i preti li građanima Srbije mogućnost da izgube izvore objektivnog informisanja?

Mihailović: Svaka vlast u ovoj zemlji, nažalost odvajkada, alava je na svaku mogućnost proširenja moći. Mediji su večita žrtva svake vlasti, sadašnja ne samo što nije izuzetak već prednjači na rang-listi kolonizatora medija.

Mediji nisu izuzetak. Vlast je alava i prema sindikatima (svaka vlast hoće svoj sindikat, a poneka i sve sindikate), alava je i prema organizacijama civilnog društva (beskrajno je njihovo nastojanje da nevladinim organizacijama oduzmu ono ne i da ih pretvore u vladine organizacije; a ne može se reći da u tom poslu nema nekih uspeha)…

Kao da je pomenuta alavost prema širenju sopstvene moći genetska karakteristika svake vlasti, nekada prikriveno, a ponekad, kao sada kod nas, veoma vidljivo. I nije kvaka u tom obeležju vlasti, već u tolerisanju te alavosti, kako od strane samih građana, tako i od strane onih koji su neposredna žrtva te alavosti.

Lokalni mediji nestaju jer nestaje „lokal“. U centralizovanoj Srbiji su i mediji centralizovani. Lakše je upravljati zapregom sa jednim nego sa više konja. Srbija danas sigurno ne može stati pod jednu šljivu, ali na jedne Terazije izgleda da može. Šta će Terazlijama lokalni mediji, šta će nam bilo koja druga boja osim ružičaste…

Cenzolovka: Da li je položaj radnika u Srbiji generalno u prekarnom stanju?

Mihailović: Prekarnost je sve više naša sudbina. I tako će biti, sve dok svaki od nas pojedinačno prekarnost razume kao svoju ličnu, individualnu sudbinu. A biće drukčije kad hrabro shvatimo da je to sudbina sviju nas!

SREĆKO MIHAILOVIĆ

Rođen 1944. godine. Diplomirao sociologiju 1970. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radi i kao rukovodilac istraživačkih projekata u agenciji Demostat i kao spoljni saradnik nekoliko različitih organizacija.

Još 1980. godine osnovao je Istraživačko-izdavački centar gde je radio kao direktor do 1986. godine kada je postao saradnik u Institutu društvenih nauka.

Poslednjih godina bavi se istraživanjem civilnog društva, sindikata, političkih stranaka i izbornog ponašanja, kao i istraživanjem o aktivističkim kapacitetima novinara, o čemu je Cenzolovka izveštavala.

 

Projekat finansira Evropska unija kroz program malih grantova „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja na Zapadnom Balkanu“, koji sprovodi Hrvatsko novinarsko društvo kao deo regionalnog projekta Regionalne platforme Zapadnog Balkana za zastupanje slobode medija i bezbednosti novinara, u partnerstvu šest regionalnih udruženja novinara – Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Udruženja BH novinara (BHN), Hrvatskog novinarskog društva (HND), Udruženja novinara Kosova (UNK), Udruženja novinara Makedonije (UNM) i Sindikata medija Crne Gore (SMCG).

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend