Rekoh , kada smo započeli saradnju vi ste se obavezali da ćete mi isporučivati toliko i toliko programa, po toj i toj ceni. U međuvremenu broj kanala se smanjivao, cena je pomerana naviše, a mene, kao drugu ugovornu stranu, niko ništa nije pitao. Mic po mic, račun je uvećan za 400 i kusur dinara, a broj TV kanala smanjen sa 80 na ispod 70.
Za pet, šest godina koliko traje naša “saradnja” ja sam uredno plaćao uslugu. Istovremeno, operater mi je često ostajao dužan, jer retko koji mesec je prošao bez prekida signala. Bilo je slučajeva da po dan, dva, nemam sliku ili Internet koji sam, takođe, kod njih kupio. Nikada se nije desilo da mi račun bude umanjen za jedan jedini dinar.
Naravno da mi to umanjenje ne bi finansijski mnogo značilo, ali bi psihološki delovao. Osetio bih da neko poštuje mene i moj novac. Imao bih utisak fer poslovanja, čak bih to i raspričao.
Nikada me “moj” kablovski operater, kao urednog platišu, nije nagradio nekim gratis programom, nikada pitao da li sam zadovoljan uslugom, nikada ponudio kakav popust. Ništa, samo račun. E zato sam rešio da svoj džep i svoj novčanik zaštitim od tih glodara.
Prvo sam pokušao da se iznova dogovorimo, da nastavimo saradnju, ali ne na moju štetu. Tražio sam da se vratimo na start našeg ugovora – da mi se isporučuje 80 programa i da plaćam koliko i na početku – 2.100 dinara. Dečko sa šaltera je nekoga zvao, objašnjavao šta „stranka koja je došla“ hoće, onda je taj neko rekao „ne može“. Predložio sam drugu varijantu, da ja napravim spisak od 20-30 programa a oni neka odrede cenu. Ne tražim popust, samo da smanjim broj „smeće kanala“ i da kupim ono što hoću da gledam. To ih je tek zbunilo, usledile su opet telefonske konsultacije. I isti odgovor – „ne može“!
Kome god ispričam svoj slučaj dobijem sličan ili isti odgovor. Ljudi su, čini mi se, i u većem problemu nego ja. Naročito ovi što im se operateri spajaju ili jedan preuzme drugog. Njima su još više smanjili broj kanala, a takođe povećali cenu. Samo, retko se ko odlučuje na raskid ugovora, zato što država štiti, koga drugog nego prodavce signala, da ne kažem pljačkaše.
Pitali su me mnogi šta ću sad? Ništa, vratio sam antenu i hvatam petnaestak programa, sasvim dovoljno. A sport i poneki film ću gledati preko Interneta, već sam našao novog dobavljača. Neću da budem kokoška za čerupanje, a vi kako hoćete.
Da, u međuvremenu me je moja bivša kablovska zvala i tražila da joj vratim opremu. Imao sam kontra pitanje, a ko je tu opremu doneo?
– Pa naši majstori, odgovorila je kablovska.
– A piše li u ugovoru da ja moram da vratim?
– Ne piše, zna ona.
Pa, dođite po vašu opremu, neći da mi smeta u kući! Tačka. Čekam ih.
Smiljana Milinkov: Napadom na medije u Parlamentu vlast skreće pažnju sa sopstvene odgovornosti za podgrevanje nasilnog narativa u društvu
Algoritam ili urednik - ljudima je svejedno
Ni tri meseca nakon izricanja presude za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića presuda nije napisana
Bravo majstore, i ja ću sutra to da uradim sa SBB!