„I dalje se rukovodim Hegelovom idejom da je čitanje novina dnevna molitva modernog čoveka”, izjavio je Umberto Eko povodom novog romana „Nulti broj”
Poznati italijanski pisac, filozof i esejista, nekadašnji profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji, Umberto Eko (83) ne prestaje da izaziva polemike svojim novim romanom „Nulti broj” koji se bavi uvek aktuelnom temom uticaja medija. Dok se penje na vrh bestseler top lista, ovaj njegov sedmi roman nedavno je objavila kuća „Vulkan izdavaštvo”, a sa italijanskog preveli Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi.
Autor „Imena ruže”, „Fukoovog klatna”, „Baudolina”, „Praškog groblja”, „Istorije lepote” i „Istorije ružnoće”, u novoj knjizi lako je doveo u vezu novinarstvo i teoriju zavere. Pisao je o tome kako su novine postale mašinerija za fabrikovanje falsifikata, insinuacija i potkrepljivanje laži, čiji je cilj da se ucenjuju ličnosti iz javnog života kako bi ih pridobili da rade po diktatu centara moći.
Godina je 1992, mesto dešavanja Milano. Pripovedač – jedan od urednika, propali pisac, a novine u kojima piše nisu predviđene za objavljivanje; planiran je samo niz nultih brojeva u kojima se lansiraju spinovane vesti. U toj redakciji isprobava se pravljenje ekskluzivnih vesti s ciljem stvaranja nove realnosti poluistina.
Otkrivajući kako je novinarstvo tokom devedesetih godina 20. veka poprimilo tabloidnu formu i postalo oružje u rukama onih koji žele da se dokopaju moći i bogatstva, Eko slika ironičan pogled na poslednjih pola veka istorije Italije i Evrope.
Čitalac prati paranoičnog urednika koji luta ulicama Milana i proučava priču o smaknuću fašističkog vođe Benita Musolinija na jezeru Komo 1945. kroz razne teorije zavere da je njegovo smaknuće lažirano u sklopu šire zavere fašista… Razmišlja o ubistvu pape Jovana Pavla Prvog, tajnim službama koje upravljaju teroristima i događajima koji deluju izmišljeno sve dok mediji ne objave da su se zaista dogodili.
Kritičari pišu da je roman zamišljen kao negacija novinarske profesije, kao parodija nečega što se odigralo u mnogim italijanskim režimskim novinama tokom takozvane Druge republike.
– Ranije, ako predsednik nije bio politički poželjan, događalo se da ga ubiju. Kasnije, videlo se da se on može uništiti iznoseći na videlo prisluškivane razgovore ili pišući o tome s kim je bio u krevetu. Sva naša politika je na tom nivou. Naredba je: treba uništiti i razvlastiti. A štampa je predvodnik toga – rekao je Umberto Eko na promociji svog romana.
Pisac je u intervju za „Mond” objasnio da je pasionirani čitalac dnevnih novina i da mu dan ne počinje bez kafe i udubljivanja u novine. „I dalje se rukovodim Hegelovom idejom da je čitanje novina dnevna molitva modernog čoveka”, kaže ovaj pisac.
– Štampani mediji i dalje čine sve u svojatanju vesti koje se prethodno emituju na televizijskim i radijskim stanicama, bez dodavanja neke značajne vrednosti. To je velika kriza koja postoji gotovo od rođenja televizije. Novine istovremeno mogu biti kritički filter i ostati demokratične – smatra Eko, i dodaje da novinari moraju da doprinesu sprečavanju vladavine laži i manipulacija. „To bi morala biti jedna od njihovih borbi, uz očuvanje kritičkog duha i izbegavanje standardizacije misli”, ističe italijanski autor.
Autor: M. S.
Foto: Università Reggio Calabria
Savet za štampu godinama ukazuje na brutalne sadržaje u medijima, ali ih država uporno nagrađuje: Da li je njegov uticaj moguće osnažiti?
Asanž pred poslednjom žalbom: Odluka sudije koja će imati ogroman uticaj na novinarstvo u svetu
Zar i ti, sine Bobe?
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.