I tabloidi poštuju pravila igre

Dok sam živeo u Beogradu, kada bih svojim gostima iz inostranstva pokazivao grad i objašnjavao gde su to došli, početna stanica svake „ture“ bila je šetnja TV kanalima, a onda i zastajanje u nekoj od novinarnica i prelistavanje novina. To isto radim i sada, kada mi u Stokholm dođu gosti. Verovatno je reč o profesionalnoj deformaciji, ali kako god bilo, smatram da je „skeniranje“ medija najbrži i najefikasniji metod za utvrđivanje dijagnoze jednog društva.

Ja sam u dva navrata živeo u SAD, a proveo sam duže vreme i u Brazilu; to su dve zemlje kontinentalnih razmera sa populacijama koje se mere stotinama miliona ljudi; uz to su SAD imperija koja bi da bude svuda prisutna i u svakoj čorbi mirođija. Iako i švedskih medija ima i ovakvih i onakvih, moj je utisak da kroz njih (još uvek) može da se stekne slika sveta koja je nijansiranija, kompleksnija, izbalansiranija, izoštrenija od onoga što postoji u SAD, Brazilu, ali i u većini evropskih zemalja. Daleko od toga da je sve idealno – ima i ovde (još kako) propagande i (samo)cenzure, ali u globalnom kontekstu kakav je današnji, ovde bar još nešto svetli, nije potpuni mrak i ispiranje mozga nije još glavna funkcija medija. Barem ne svih.

Švedska je zemlja od (zvanično) 9, 7 miliona stanovnika, ali zemlja koja ima ambiciju i aspiraciju da bude „globalni igrač“ na mnogo različitih polja, a pre svega u inovativnosti. U tome, štaviše, vide šansu za proboj, da negde stignu pre drugih. Da bi u tome bila uspešna (kao što jeste), Švedska ima pogled koji seže bukvalno u ceo svet. Dominantna perspektiva jeste „zapadna“, ali na jedan veoma specifičan način, tj. sa mnogo više osetljivosti i zainteresovanosti za ono što nije Zapad, nazivali to kako god – globalni jug, treći svet, zemlje u razvoju…

Poreklo te „osetljivosti“ je višestruko.

Moderna Švedska je oblikovana socijaldemokratijom, solidarnost je temeljni deo tog svetonazora i te društveno-političke prakse, a u vreme Ulofa Palmea zaigrala je veoma aktivnu i važnu rolu na međunarodnom planu; nešto od tog impulsa je ostalo do danas?

Od sedamdesetih godina i švedska useljenička politika je veoma unikatna – zasnivala se i još uvek se zasniva prvenstveno na primanju izbeglica i azilanata iz raznih kriznih područja. Tako su u Švedsku došle hiljade, desetine, pa i stotine hiljada Čileanaca, Iranaca, Sirijaca, Somalijaca, Etiopljana, Iračana, Avganistanaca, „Jugoslovena“… Najčešće se spominje podatak o 15 posto populacije koja nije švedskog porekla. Ti ljudi su danas na različite načine „švedski senzori“ prema različitim delovima sveta.

U medijskoj sferi „javni servis“ – SVT – Švedska Radio-televizija predstavlja informativno-obrazovni fundament sistema – parametar, paradigmu standarda i kvaliteta, garant demokratskog poretka. Svi ostali mediji, elektronski i štampani, daleko su iza SVT-a i po domašaju i po uticaju. (Kada je reč o pogledu na spoljni svet, dopisničko-izveštačka mreža SVT-a pokriva bukvalno čitav svet i to je tema za sebe.)

Kakva god da im je vlasnička struktura i ideološka orijentacija, švedski mediji, za razliku od balkanskih, ne pothranjuju predstavu da su Švedska i Skandinavija centar univerzuma oko koga se sve okreće; ne podstiču, niti daju materijala stvaranju „manije (nacionalne) veličine“.

Vlasnička struktura medija je transparentna, kao i vrednosno-ideološka orijentacija, pa su stvari s te strane uglavnom veoma jasne.

Štampani mediji su u „opadanju“, to je naprosto globalni trend. I ovde većina ljudi samo pilji u svoje telefone, dok im je „najozbiljnije“ štampano štivo koje uzimaju u ruke „Metro“, besplatni dnevni list koji se pokupi na autobuskoj i metro stanici i čita (skoro isključivo) u prevozu. (Na mnogim metro stanicama stoji i poseban „kontejner“ samo za „Metro“ – da ga čitaoci tu odlože kad posle nekoliko stanica izađu iz metroa.)

Ipak, uprkos tom (globalnom) trendu, izbor novina, nedeljnika, magazina, mesečnika i dr. i dalje je prilično širok i raznovrstan, i to ne samo u poređenju sa bivšim jugoslovenskim republikama, gde ozbiljnih novina skoro da više i nema, već u najširem mogućem globalnom kontekstu. Tu su, najpre, švedski listovi, kojih ima o svemu i svačemu, a onda i brojne novine i časopisi na engleskom i drugim jezicima. Šveđani najbolje na svetu govore engleski kao drugi jezik, pa zato nije preterivanje ako se ustvrdi da i ti listovi i časopisi učestvuju u kreiranju švedskog „mejnstrim“ diskursa.?

Koliko god da odoleva, ni Švedska nije mogla da ostane imuna na komercijalno-tabloidne medije – novine, televizije, radio-stanice. Ipak, u poređenju sa invazivnošću (ili toksičnošću) sličnih medija na eksjugoslovenskom prostoru i drugde, ovo ovde je „pero laka kategorija“. Jer, koliko god da su niski, čak i najodurniji tabloidi pridržavaju se pravila igre. Ili se bar ne usuđuju da ih otvoreno i flagrantno krše.?

Moj utisak je (a ja u Švedskoj živim dve i po godine) da ovde i dalje preovlađuje shvatanje da se funkcionalna demokratija zasniva na obrazovanom i informisanom građaninu i da se u tom smislu na različitim nivoima svesno čini napor da se ozbiljni mediji održe, čak i kada nisu isplativi u komercijalnom smislu.

S druge strane, Švedska je tehnološki veoma napredno društvo; svi su na internetu, tako da je medijska scena i ovde u on-going tehnološkoj transformaciji. I najtradicionalniji konvencionalni mediji uveliko razvijaju i apgrejduju svoje onlajn strategije. Kao ni drugde, ni ovde nije izvesno kako će se taj proces završiti.

I, kao što već rekoh, ni ovde nije sve samo ružičasto. Jedna od najočiglednijih slabosti u poslednje vreme jeste to što mediji kao da ne znaju kako da se postave prema problematičnoj partiji kao što su Švedske demokrate. Imajući u vidu da su Socijaldemokratska partija i sindikati najzaslužniji za transformaciju Švedske od siromašne zemlje u najprosperitetnijih u svetu, posmatraču sa strane poput mene je iznenađujuća ostrašćenost, pa i otvorena mržnja, koju desni mediji pothranjuju u tom pravcu. Iznenađujuć mi je bio i stepen i nivo rusofobije.

Pravo novinarstvo košta, znanje i rad novinara koji nešto znaju i mogu da istraže nisu bogom dani, već takođe koštaju… Ali, ovde, na (njihovu) sreću, još ima faktora koji su tu cenu spremni da plate, jer, kao što rekoh, i dalje postoji svest da bez obrazovanog, informisanog i sitog građanina nema ni privida demokratskog poretka.

(Autor je novinar iz Stokholma, autor projekta Trans Europe Express)