INTERVJU Predrag Koraksić Koraks: Ovde se karikatura tretira kao atentat na ljude koji su na vlasti

Koraksove „mete“ uvek su domaće, a kritika onih koji imaju moć uvek je bespoštedna, pogotovo ako je ta moć zloupotrebljena. Zbog toga je napadan i zbog karikature u prošlom broju vikend broja Danasa.

Njegov lični kredo, pozajmljen iz knjige koju je otkrio kao tinejdžer, neverovatno je jednostavan: „budi dobar sve do smrti“. U ovom razgovoru devedesetdvogodišnji majstor karikature govori o izdržljivosti, studentskim protestima i dobrim vremenima za karikaturiste. I nikoga više.

Skoro ceo vek svedočite o događajima u našoj zemlji. Može li čovek uopšte ostati indiferentan prema događajima?

– Nijedan karikaturista koji se bavi političkom karikaturom ne može ostati ravnodušan jer, u stvari, svi ti događaji oko njega i čitava situacija, politička naročito, utiču na njegov rad. Tu su šlagvorti, tu su povodi da se napravi karikatura, ali uvek morate imati jedan kritički stav prema tim događajima i politikama, naročito zloupotrebama položaja od strane vlastodržaca. Svaki karikaturista koji se bavi političkom karikaturom mora da ima kritički stav i da uvek posmatra i kritikuje ono što mu se tog trenutka ne sviđa ili smatra da je neka zloupotreba. Ono što je važno za moj položaj u ovom društvu jeste da me uvek interesovalo šta se dešava u mojoj kući, u mom društvu, u samoj politici prema ljudima koji donose odluke, naročito ako su pogrešne, da to kritikujem, a ne da gledam preko plota. To nisam hteo, nisam hteo da se bavim tuđim problemima. Za to su nadležni karikaturisti koji žive u tim zemljama.

Da li je karikatura haiku likovne umetnosti? Kao što haiku na raspolaganju ima samo tri stiha, tako i karikatura ima samo liniju i eventualno malo boje.

Zavisi da li su novine crno-bele. Ja sam godinama radio samo crno-bele. Vrlo kasno pojavile su se, bar u mojoj karijeri, boje. Nismo mogli da objavimo karikaturu u boji godinama. Dok sam radio u Večernjim novostima, 25 godina, odakle su me, naravno, izbacili, čitav taj moj opus je crno-beo. Tek kasnije se pojavila karikatura u boji. Kako se štampa poboljšavala, pojavili su se i bolji papiri i boje. Kad su počeli kolori, od 1998. godine, onda smo i mi počeli da crtamo karikaturu u boji. Ranije nije bilo moguće. Na primer, za vreme Miloševića, za njegovih 11 godina, ja sam nacrtao 3.700 karikatura, sve su bile crno-bele. Samo neke, možda jubilarne, ili politički kalendari, tada su pomalo bili obojeni. Mislim da su mi bolje crno-bele nego karikature u koloru. Ove obojene su mi ponekad kao šarene laže, snažnije su crno-bele, jasnije se vidi to koplje i prema kome je upereno. Tako da, mogu da se porede sa haikuom, ali svi moji likovi moraju odmah da se prepoznaju, da su u karikaturi prepoznatljiviji nego u prirodi. Da se odmah vidi prema kome je koplje usmereno. Nije nimalo jednostavno napraviti karikaturu svakoga dana. Ja radim, recimo, od ’82–’83, svaki dan po jednu karikaturu, i na godišnjem odmoru. Neki dan i po više karikatura, jer, znate, što ima više gluposti, ima više materijala. Jedina pauza je bila 1999. godine kad je Vučić bio ministar informisanja. Listovi su prestali da objavljuju karikature. Urednici su svako jutro dolazili kod njega da im kaže šta sme, a šta ne sme da ide u novine. E tad sam imao jednu rupu u karijeri, od jedno tri meseca, jer nije smelo ništa da se objavljuje.

Da li se Vaš odnos prema likovima koje crtate menjao tokom godina?

– Oni su neiscrpni u tome koliko mi pomažu. Da nije njih, ja ne bih mogao ništa da radim. Našao bih možda nešto, ali ovo je neverovatno, ja ne znam da li igde u svetu postoji ovoliko materijala za jednog političkog karikaturistu kao kod nas. Svako jutro kad se informišem, imam bar tri–četiri ideje, pa izaberem onu najbolju temu. Svakoga dana dobijem šlagvort da napravim komentar na glupost koja se pojavila.

Više od sedamdeset godina crtate karikature. Ako bismo to vreme podelili prema vladarima ove zemlje, tačnije rečeno prema vladarima zemalja u kojima ste Vi živeli, koji period je bio najzahvalniji za Vas kao karikaturistu? Da li je najbolje vreme za karikaturu istovremeno najgore vreme za karikaturistu i čoveka uopšte?

– To je dobro pitanje i to je i odgovor. Što je lošije, to je bolje za karikaturistu. To je taj paradoks. Karikaturista ima više materijala kad ima glupih odluka, zloupotreba, pa i zločinačkih poteza. Svega i svačega se tu nakupi. Ja sam se bavio onim pojavama, kako smo govorili „nemilim pojavama“. Za vreme Tita, mogli ste da crtate sve, ali da niko ne vidi – niko ne bi objavio. I mi smo crtali, ali smo se bavili nekim efemernim pojavama, „nemilim pojavama“ u društvu, kao npr. da li ima vode u mleku, i tako te efemernosti. Sada karikiram, ali tako je bilo. Za vreme Tita imao sam problema, hteo sam da kritikujem, ali sam uvek dobio po prstima. Bila je jedna karikatura sa Kurtom Valdhajmom. On je bio generalni sekretar UN i esesovac. Bio je kancelar Austrije i veoma prisan sa Titom, ne znam baš iz kojeg razloga, možda su bili cimeri u Prvom svetskom ratu. On je bio na Kozari u SS uniformi, i tu su se pojavile gomile karikatura na tu temu, oštre, možda ne tako kvalitetne. Ja sam tada imao u Dugi stranicu u boji. Tu sam nacrtao njegov portret, nacrtao sam mu flaster u obliku svastike preko usta. Tadašnji cenzori su zaustavili štampariju na 50.000 primeraka, a Duga je imala tiraž 700.000 primeraka, to danas nema nijedan list. I bace tih 50.000. Obnove taj broj i objave fusnotu kako Duga iz tehničkih razloga nije mogla da izađe na vreme. Tad su me ribali, radio sam u Novostima, a bio sam honorarno u Dugi.

Ljudi koji su raznim prilikama govorili o Vama uvek su isticali humor, ali i da ste se narugali Miloševiću, Nikoliću… Da li Vam je cilj bio da im se narugate ili samo osramotite?

– Teško je praviti razliku između humora i ruganja, važno je žigosati, i narugati se i poniziti to nedelo. Ja sam često zamišljao sebe kao neku pticu koja sedi na grani i samo gakće. Moje gaktanje uvek ima jasan povod, a crtež mora da ima i poruku i pogrdu, i da ismeješ i onoga koji je glupost uradio i postupak. Ja se služim već oveštalim trikovima, i bajkama i pričama, a neki put je samo poruka – ne mora da bude kritika ili poruga, ali kad je neki lik u pitanju, ti se uvek podsmevaš onome što je taj uradio.

Kada ste pomenuli pticu koja gakće… Pošto svoje karikature potpisujete kao Corax, što na latinskom znači gavran, da li je neverovatna slučajnost što u korenu Vašeg prezimena stoji reč gavran, pošto je gavran ptica iz narodne poezije koja uvek saopštava najgore istine?

– Gavran – grobar, na latinskom. Ja sam to slučajno video na internetu. A postoji i radio u Austriji koji se zove Corax, ali ja imam životopis moje porodice – ima samo 6–7 kuća Koraksića u Gornjoj Gorevnici kod Čačka, i nigde više u Srbiji ni na Balkanu. Na ovom stablu Koraksića, trenutno ih ima dosta živih na gornjim granama ovog stabla (pokazuje mi porodično stablo, sliku oca, neka pisma). Svi potičemo od jednog kaluđera, Grka, Koraksa – tako je zapisano – po njemu nosimo prezime, kao po jednom od najvažnijih članova naše familije. Taj Koraks nosio je luč i prodavao, i tako smo se obreli u Gornjoj Gorevnici, taj lučonoša je navodno naš predak.
(Dok mi pokazuje porodični rodoslov, s teškoćama pridržava predmete. Kaže: Vidite, nekada sam crtao četkicom, više ne mogu, više ne osećam ruku, ne mogu da držim četkicu, sad koristim neki flomaster. Nemam osećaj šta sam uhvatio ako ne gledam.

Da li ste kao karikaturista više bili sudija ili svedok?

– Mnogi su komentarisali moje karikature kao presude. Ima to smisla, a to je Stojan Cerović prvi objavio, u predgovoru jedne moje knjige. Kad nešto kažem i kad se odredim prema nekom problemu, i kada presudim, tu više nema nikakve apelacije, više tu niko ne može da vas abolira. Ima tu još jedna zanimljiva stvar – kada vi čitav problem sagledate sa svih strana, kao u šahu na primer, kada znate sve aktere, sve figure, vi uvek možete da predvidite svaku situaciju, rezultat, čak i šah-mat. Tako i u karikaturi – kada je poruka dobro osmišljena, često se i situacija tako odigra. Meni se desilo više puta da nacrtam karikaturu koja se posle dan–dva obistini. To je, na primer, ona karikatura kada opozicija napada Bastilju tj. televiziju, Milošević sedi na vrhu i čita novine, a opozicija drži Vuka Draškovića kao onog ovna kojim treba da probiju one žene–stene i upadnu u Bastilju. E, ta se karikatura kroz dva dana odigrala u stvarnosti. Bile su tamo te žene–stene u bundama, tzv. Bundes-liga, a ovi su navaljivali, samo što Vuka nisu držali u rukama kao onog srednjovekovnog ovna. Jer, kada pravite političku karikaturu, nema pardona ni prema kome. Vi morate da budete jednako kritični prema svima. Nema tu protekcije. Kada prikazujete nekog aktera, prikazujete i sve druge koji su mu savremenici.

Miloševića ste predstavili na 3.700 karikatura. Da li je Vučić nadmašio Miloševića?

– Miloševićevo vreme sam obeležio sa tih oko 3.700 karikatura, verujem da će vreme ovih vlastodržaca biti još izdašnije… Vidim da se drma njegova stolica. Mislim da neće dugo.

Rekli ste da je Vaš životni moto naslov jedne knjige Žigmunda Morica: “Biću dobar sve do smrti”. Kada ste 3.700 puta nacrtali Miloševića, zar niste, zapravo, 3.700 puta bili dobri prema njemu, zar mu niste poručili BUDI BOLJI, BUDI DOBAR SVE DO SMRTI? Da li danas svakom svojom karikaturom Vučiću i ostalima poručujete isto?

– Imao sam oko šesnaest godina kada sam našao tu knjigu. Ona je na mene ostavila takav utisak. Mislio sam da je taj Moric nobelovac, posle sam shvatio da nije. Dečak živi u jednoj skromnoj porodici i postavlja sebi taj kredo biću dobar sve do smrti. Kada sam pre nekoliko godina imao izložbu u Novom Sadu, dođe jedan gospodin i pokaže mi knjigu na mađarskom, jer je čuo da sam o toj knjizi često govorio.

Da li svojim karikaturama poručujete ljudima BUDI BOLJI?

– Moja publika su ljudi koji misle isto kao ja. Teško je nekome promeniti mišljenje. Ja nemam Facebook, ali na sajtu Danasa, na Facebook-u se pojave komentari čitalaca Danasa, dižu me u zvezde i tako… ali ima jedna grupa koju moje karikature nerviraju, koji beskrupulozno vređaju. I tako tu nastane svađa i polemika, posebno kada su karikature sa Putinom ili, gle – Dodikom. Ja sam najviše pretnji imao od ljudi preko Drine kada sam crtao Miloševića. A on se nije osvrtao na moje karikature, ali se ljutio kako sam crtao Miru – punačku i sa cvetom. A na najgore optužbe se nije osvrtao. Ona je u intervjuu za ljubljansku Mladinu rekla za mene da sam najgori karikaturista na svetu. Kad gleda moje karikature, kaže, dođe joj da više ne bude levičar. E tad sam se ja uplašio i shvatio u kakvom sam problemu. Tada sam se uplašio. Ona na svojoj savesti nosi mnoge duše. Ali bukvalno. Mnogima se, kako kažu, moje karikature sviđaju i melem su im za dušu. Ovi koji su protiv mojih karikatura, oni prate moje karikature, ali njihovo mišljenje je nemoguće menjati.

U kojoj meri prisustvo teksta oduzima značaj samoj karikaturi?

– Ja insistiram na tome da karikaturi tekst nije potreban. Ja razmišljam samo u slikama, samo mi je crtež važan. Moje karikature ne treba da se prevode. Karikaturi ne treba tekst. Čovek je prvo počeo da crta pa je posle progovorio. Teško je napraviti karikaturu kada slika mora da kaže sve, ali to je dobra karikatura. Ali ja ne crtam oblačiće i dijaloge – ako su tu oblačići i dijalozi, tu onda ne treba crtež.

Imate li svoju najdražu karikaturu?

– Ne, ne. Nemam svoju najdražu karikaturu, uvek je ona sledeća kojom sam zadovoljan – najmilija. Mada, neke mi se naravno posebno sviđaju, ali veliki je to broj. Teško je tu birati. Za svaku moju karikaturu postoji povod, a ja moram da izaberem takav crtež koji mora da bude kao šamar onome koji je zaslužio da bude komentarisan i žigosan. Od toga ja pravim i mesim tu karikaturu.

Rekli ste da je na Vas najviše uticao Saul Štajnberg, koga ste nazvali Pikasom karikature. Da li postoje mladi karikaturisti koje biste danas istakli? Smatrate li ikoga svojim naslednikom?

– To je teško reći. Ovo je specifičan oblik karikature kojim se ja bavim. Pojavi se poneko, ali imamo malo listova, malo je tržište. Teško je razvijati se. Nema tog impulsa da počnete da radite i da se razvijete. Dule Petričić i ja smo u neku ruku povlašćeni. On radi za Radar, a ja za Danas, radio sam za Slobodnu Evropu, Njujork tajms… ali sada je jako siromašno tržište. Oni talenti nekada – tada se negovalo, bilo je puno mladih karikaturista Večernjih novosti, ko god je dobio „Pjera“ mi smo ga zaposlili. Ja sam primio Duška Petričića, onda Stevu Stračkovskog, hteo sam da zaposlim Šajtinca – on živi u Francuskoj, sada se bavi crtanim filmom, ili na primer Gradimir Smuđa – kakav je to crtač, da se zaprepastite… genije, crtač. (Pronalazi i pokazuje mi knjigu s njegovim ilustracijama.) Sada samo povremeno napravi karikaturu, on je više ilustrator.

Da li vlast ikada menja svoje lice?

– Vlast? Pa menja, naravno, to su razne varijacije. Kao što u teoriji postoje razne vrste vlasti, tako je i u stvarnosti. Obično počinju u blagom tonu, pa se zaoštravaju. Kao danas – neće se ovo lako završiti, sve se zaoštrava, imamo posla sa ludacima, sa glavnim ludakom. A oni vlast ne puštaju tako lako. Ovaj je totalni ludak. Ja sam predložio na jednom panelu da se napravi konzilijum – iako to nije etički u medicini – ali bilo je dovoljno parametara da se tačno vidi njegov biološki profil, da se vidi od čega taj čovek boluje, da se skupe psihijatri i da kažu od čega on boluje, da se kaže s kim imamo posla. A ja sam to predložio pre deset godina.

Šta mislite o studentskom protestu danas, možete li ga uporediti sa 1968?

– Ne. Ovo je potpuno autentično. Ovo je čudo sa studentima, što se desilo, odjedanput. Kao da su se probudili iz nekog dubokog sna i pokazali nam gde je svetlo na kraju tunela. Oni su neverovatni. Neverovatni.

Da li nesavršenost ljudske prirode čini karikaturu neuništivom formom i da li karikatura revitalizuje ljudsku dobrotu?

– Zašto bi savršenost bila bolja za karikaturu? Ali, karikatura može da oplemeni, može da vam da jasnije obrise o tome šta se dešava. I to je dovoljno. Ipak, karikatura je nemoćna, bez obzira što je neko rekao da su to presude. Ovde se karikatura tretira kao atentat na ljude koji su na vlasti.

Autorka je studentkinja Političkih nauka na Fakultetu za medije i komunikacije

U istom razredu trojica su postali karikaturisti

I da se na kraju vratimo na sam početak: da li je karikatura o bugarskom ministru odredila Vaš budući angažman?

– Moja karikatura o bugarskom ministru – to je bila samo dosetka. Ja sam tad bio početnik, nije to ništa epohalno. To je značajno samo zato što je moja prva karikatura. Nije ona ključno odredila moj stav i stil. Ja sam jasno znao šta ću da radim, znao sam šta je moj budući poziv. Do sedmog razreda gimnazije imali smo crtanje. Tada se pojavio Besarabić, vajar koji se pomalo bavio karikaturom. On nas je u potkrovlju Zemunske gimnazije podučavao. Tada se pravila i karikatura od terakote – i to je bila jedna od disciplina gde su vajari pravili male terakote političara. U našem razredu bilo je nekoliko talentovanih učenika, kao Dragan Rumenčić, Nikola Rudić – svi su bili profesionalni karikaturisti. Saša Dodik takođe – predavao je pismo na Likovnoj akademiji. Dakle, u istom razredu trojica su postali karikaturisti. To je bio naš početak. Besarabić nas je usmerio da se bavimo karikaturom. Važno je i to da kažem koji su moji principi: bavim se samo domaćim zlom, to je moja dužnost, ne gledam preko plota, nacionalnosti me ne zanimaju, nikada nisam napravio karikaturu na nacionalnoj bazi – to nikada nisam radio. Nisam crtao Mudžahedine, ni Muslimane, ni Hrvate, ali Srbe – jesam. To je moj posao.