Baš vam je fina ova emisija, šteta bi bila da joj se nešto desi…

Bilo bi iznenađujuće lako šaliti se iz ovakve Srbije na račun ugrožavanja slobode govora koju, po tvrđenju prevelikog broja istaknutih javnih ličnosti da bi ih ovde nabrajali, sprovodi administracija Donalda Trampa u Sjedinjenim Državama. Paralele sa govorom, postupcima i licemerjem u odnosu vlasti Aleksandra Vučića prema nezavisnim medijima u Srbiji su gotovo smešne same po sebi, ne mora mnogo da im se dodaje.

Ništa tu nije smešno, međutim, a posebno ono čemu se ljudi najviše smeju: Sjedinjene Američke Države su mesto gde je sloboda izražavanja (bar deklarativno, a često i bukvalno) bila svetinja. Čitav demokratski svet živeo je nekako sa kaubojskom spoljnom politikom najjačeg lika u gradu, računajući da će da ih brani od ostalih bandi. Sada se, međutim, stubovi demokratije najjačeg lika vidno klimaju. Ko će braniti demokratiju, ako stvari odu predaleko? Ko će se suzdržati od ućutkavanja medija u svom dvorištu kad to glavni baja radi sa neprijatnom lakoćom? I šta će razlikovati tu družinu od neke druge u gradu ako ne demokratija?

Džimi Kimel i Stiven Kolber su zvezde tradicionalnog američkog humorističkog noćnog TV formata, samo orijentisani na političku satiru. Zajedničko im je još i što su im emisije – koje Donald Tramp ne voli zbog nemilosrdnog ismevanja predsednika i njegove administracije – ukinute (Kolberova „na odloženo“, a Kimelova „na neodređeno“, pa vraćena u produkciju i program). 

Za samo sedam dana od obznane odluke o ukidanju Kimelove emisije, deonice Diznija su pale za 2,39 posto. U novcu, to je 4,99 milijardi razloga (čitaj „dolara“) da se sa Džimijem „promišljeno“ porazgovara.

Obe matične kompanije sa kojima ove zvezde noćnog programa imaju ugovore umešane su, direktno ili ne, u duge pregovore o ogromnim „merdžerima“ (sjedinjavanje sa drugim kompanijama) koji su izuzetno osetljivi na dozvole državnih kontrolnih tela čija je svrha da ne dozvole monopolizaciju tržišta. Ta su tela federalna, a to znači pod kontrolom Bele kuće, odnosno Donalda Trampa. 

Da neko ne pomisli da se ovde malo preteruje, da objasnimo, recimo, poziciju Nexstara. Nexstar poseduje preko 200 TV stanica, od kojih više od 30 emituje emisije ABC-a, pa i onu Džimija Kimela. Nexstar već dugo ugovara kupovinu Tegne, vlasnice još 56 TV stanica. Ako se ujedine, vrednost individualne akcije skače i za jedne i za druge, a vrednost čitavog dila je 6,2 milijarde dolara (to vam je malo manje od trećine budžeta Srbije za ovu godinu). 

Isto tako, ABC, nacionalni TV emiter koji do dobrog dela svoje publike dolazi preko Nexstarovih malih televizija, merdžerom dobija još 13 malih emitera, veću gledanost i vrednost. Ono što stoji između ove akvizicije Nexstara (ali i Sinclaira, slične kompanije, ali veće – 294 TV stanice širom SAD) jeste pravilo Federalne komisije za komunikacije (FCC) da nijedan poslovni entitet ne može da emituje u više od 39 procenata domaćinstava, i obe firme žele da im se dozvoli da taj limit probiju.

Baš vam je fini ovaj bar, bila bi šteta…

E, onda Džimi Kimel (opet) kaže nešto što naljuti Donalda Trampa, a u zemlji u kojoj je sloboda izražavanja mišljenja i satire gotovo (i navodno) apsolutna, nije više ni mnogo važno šta. Uskoro čovek od kojeg zavisi da li će dil Nexstara i Tegne biti odobren, predsedavajući FCC Brendan Kar (kojeg je, naravno, postavio Tramp) izjavi u nekom podkastu da bi emiteri emisije morali da razmisle o tome da ih licence za proizvodnju i emitovanje programa obavezuju da to rade „u javnom interesu“, kao i da je vreme da lokalne televizije koje na svojim kanalima emituju Kimelovu emisiju to lepo odbiju. 

Ili da ga precizno citiramo: „Vreme im je da zauzmu stav i kažu – ovo đubre, a to se odnosi i na sve što ubuduće dobiju (od nacionalnih emitera) – nije nešto što služi potrebama naših lokalnih zajednica.“ I još doda da to može da se odigra „na lakši, ili na teži način“. Ted Kruz, teksaški republikanac u komplikovanom i promenljivom odnosu prema Donaldu Trampu uporedio je Karove reči sa mafijašem koji uđe u lokal i kaže: „Baš vam je fini ovaj bar, bila bi šteta da mu se nešto desi.“

To je trenutak u kojem se menadžeri Nexstara, ABC-a i njihovog vlasnika – Diznija (onog Diznija sa Snežanom, patuljcima i Bambijem), zagledaju u novčanike, jahte, bazene i ergele i onda Nexstar objavi da prekida emitovanje emisije Džimija Kimela „na neodređeno“. Znate koliko im je vremena trebalo da potvrde da konačno podnose zahtev za merdžer sa Tegnom posle tog saopštenja?

Pola sata. Znate koliko je ABC-u bilo potrebno da objavi da više neće proizvoditi taj šou? 

Nekoliko minuta.

Da li je zabranjeno misliti isključivo loše o Trampu kao predsedniku? Pa, izgleda da Tramp tako misli, a i njegov predsednik FCC-a. Jedan od problema je što, po istraživanjima javnog mnjenja, tako misli više od polovine Sjedinjenih Država.

Politička inspiracija iza svega ovoga nije ni skrivana. Vraćajući se iz nedavne posete Velikoj Britaniji, Donald Tramp je novinarima u predsedničkom avionu rekao da bi federalna regulatorna tela trebalo da razmotre oduzimanje licenci za emitovanje programa TV mrežama koje mu „daju samo loš publicitet“ i dodao: „Sve što rade je da udaraju po Trampu. Oni imaju licence! Nije im dozvoljeno da to rade. Oni su ruka Demokratske stranke.“ 

A šta bi sa onim slobodama iz Ustava? Da li je zabranjeno misliti isključivo loše o Trampu kao predsedniku? Pa, izgleda da Tramp tako misli, a i njegov predsednik FCC-a. Jedan od problema je što, po istraživanjima javnog mnjenja, tako misli više od polovine Sjedinjenih Država. Osim toga, u napadu proroštva, Tramp je još povodom najave ukidanja emisije Stivena Kolbera napisao na društvenim mrežama da je „Kimel sledeći“, kao ono kad je Vučić, koji se isto tako ne meša u medije, rekao šta će da bude sa N1 u novembru.

U suštini, Kimel i Kolber su samo najvidljivije žrtve Trampovog kontinuiranog nasrtaja na kritičke medije. Predsednik je tužio Njujork tajms, Volstrit džurnal i ABC njuz za bizarne sume novca. Ovih dana, sudija u Njujorku je vratio tužbu Trampovih advokata podnetu protiv Njujork tajmsa na doradu napisavši da to nije tužba nego politički tekst, uz uputstvo da se sledeći put zadrže na „ispod 40 strana“.

Money talks

Tako su Džimi Kimel i Stiven Kolber pali žrtvom jednostavne jednačine: ako država ne želi kritičke medije, ništa ih (medije) ne može spasiti.

Osim građana.

Građani su odgovorili – nemamo još brojeve, ali je talas otkazivanja pretplate na Diznijeve programe i usluge sigurno igrao ulogu u „promišljenim razgovorima“ koje je kompanija navela da je vodila sa Džimi Kimelom pre nego što je odlučila da potpuno preokrene svoju odluku i – vrati šou u program. Neke druge brojeve, koji su sigurno bili tema razgovora, ili bar znakovito prisutni u prostoriji, znamo. Za samo sedam dana od obznane odluke o ukidanju Kimelove emisije, deonice Diznija su pale za 2,39 posto. U novcu, to je 4,99 milijardi razloga (čitaj „dolara“) da se sa Džimijem „promišljeno“ porazgovara. Money talks („novac govori“, stara američka poslovica).

Holivud je istrčao na teren u punom sastavu. Pismo podrške i upozorenja na „mračni trenutak za slobodu govora“ potpisali su Meril Strip, Robert de Niro, Tom Henks, Pedro Paskal, Dženison Aniston, Natali Portman, Džejmi Li Kertis, Žoakin Finiks, Džejn Fonda, Čelsi Hendler, plus muzičari kao Selena Gomez i mnogi drugi, a Itan Hok je došao u Kimelovu emisiju da ga potpiše u programu.

Ko će braniti demokratiju, ako stvari odu predaleko? Ko će se suzdržati od ućutkavanja medija u svom dvorištu kad to glavni baja radi sa neprijatnom lakoćom? I šta će razlikovati tu družinu od neke druge u gradu ako ne demokratija?

No, u pozadini priče o promenljivoj sudbini bogatih zvezda američke političke satire, događaju se stvari koje novinari, pa i oni u Srbiji, prepoznaju kao jednako opasne po novinarski posao, iako ne odjekuju jednako snažno kao Kimel i Kolber.

Novinarima Asošiejted presa je već podugo zabranjeno da izveštavaju iz Bele kuće zbog nezgodnih pitanja (AP je uspešno tužio Belu kuću, ali je izvršenje odluke odloženo), ali bukvalno na dan pisanja ovog teksta, javio se – Pentagon. 

Američko sedište Ministarstva odbrane (koje je Tramp nedavno preimenovao u „Ministarstvo rata“) izdalo je „direktivu“ novinarima koji žele akreditaciju za izveštavanje iz Pentagona u kojoj se, ukratko, kaže da će izgubiti akreditaciju ako budu objavili, ili čak samo posedovali, informacije koje Pentagon nije zvanično odobrio za objavljivanje. 

Hipotetički, to znači da ako novinar sazna da Pentagon planira, recimo, da iskrca trupe na Grenland, ne sme to da objavi ili će izgubiti akreditaciju. Naravno da bi tako luda priča bila važnija od akreditacije, ali takvog novinara u demokratskoj zemlji obično nagrade, recimo Pulicerom. A ne oduzimaju mu akreditacije. 

Osim toga – ovako se normalizuje ograničavanje polja rada novinara. Danas je cena akreditacija, a sutra ko zna šta. Jer, „direktiva“ podrazumeva da ko hoće da izveštava iz Pentagona, treba da potpiše dokument u kojem se sve ovo navodi. Drugim rečima, potpisaće da pristaju da se, zarad pristupa zvaničnim informacijama (koje mogu da preuzmu i sa informativnih agencijskih servisa), odreknu svojih dosadašnjih profesionalnih prava i sloboda.

Kako bi danas prošli Pentagonski dokumenti?

Da podsetimo, SAD su iz rata u Vijetnamu izašle nakon što je objavljena tajna analiza nezavisnih stručnjaka o tom ratu, koju je naručio američki Kongres. Pentagon je tužio Njujork tajms i grupu medija koji su solidarno objavili izveštaj i – izgubio. U presudi se navodi da sve to američko ratovanje ne podleže istom nadzoru i kontroli civila kakva postoji unutar SAD i da su zato mediji ključni u informisanju građana o tome šta se radi u njihovo ime i koliko to košta u ljudskim životima i novcu.

Kada je 50-ak godina kasnije objavljen sličan izveštaj o ratu u Avganistanu, građani SAD su ćutke prepustili prethodnom predsedniku Džou Bajdenu da ih tiho izvuče iz Avganistana, nakom utrošenih 2,260,000,000,000 dolara (Srbiji bi sa stabilnim budžetom iz ove godine bilo potrebno preko 100 godina da proizvede ovaj novac, a da ne potroši ni dinar) i više od 120 hiljada mrtvih, uglavnom avganistanskih vojnika, policajaca i civila, plus nepoznat broj talibanskih boraca. 

Novinar koji potpiše ovu direktivu (asocijacija dopisnika iz Pentagona je tek razmatra), neće objaviti nikakav sličan izveštaj, neće imati dokumenta o njemu i neće obavestiti građane Sjedinjenih Država o tome, a onda neki drugi Stiven Kolber neće moći da se šali o tome pošto o tome ništa neće znati dok ne bude kasno.

Kod nas je to išlo, banalno uprošćeno, ovako – počne se od humora, pređe na informisanje, iza zida tišine se krade iz državne kase lopatama, pa se krše zakoni i ustav i dok si rekô „keks“, policija te mlati po ulici zato što naivno misliš da si slobodan i imaš pravo na zakone, pravdu i svoje pare.

Nadajmo se da (kakvo-takvo) sidro demokratije sveta neće otići baš tako daleko. To sidro je već 57. na listi slobode medija Reportera bez granica (od 180 država), odmah iza Sijera Leonea (Srbija je 96.). Ne (samo) zbog brige za američku slobodu i demokratiju, prepustimo to Amerikancima, nego zato što će to da se slomi preko naših, i tako otetih, prava, sloboda i radosti življenja.

Radosti koje se više i ne sećamo.