Zašto nema nezavisnog REM-a

U petak 19. decembra četvoro izabranih članova Saveta REM-a podnelo je ostavke u pisarnici Skupštine Srbije. Neposredno nakon toga predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić obratila se novinarima i iznela gomilu neistina i spinova o procesu izbora kandidata i članova Saveta REM-a. Jedno je tačno rekla: proces je bio transparentan. Od maja kada je konkurs otvoren pa sve do finala na skupštinskoj sednici, imali smo priliku da gledamo otvoreno i bahato kršenje zakona.

Savet REM-a ne postoji više od godinu dana, mada bi se moglo reći da ne postoji godinama jer ne radi posao za koji je biran. Početkom godine propao je prvi konkurs i tada je sedmoro od ukupno 18 kandidata povuklo svoje kandidature zbog nepravilnosti i nezakonitosti. Nakon protesta studenata i građana koji su u aprilu blokirali RTS i izneli zahtev da se konačno izabere Savet REM-a, 8. maja je raspisan novi javni poziv.

„Ucene i ultimatumi“

Ana Brnabić u svom obraćanju javnosti prepričava sastanke na kojima je, kako kaže, 90 odsto prigovora bilo prihvaćeno a onda „vi ne prihvatite jedan, oni kažu mi više ne učestvujemo u ovome“. Delimično tačno.

Zahvaljujući naporima organizacija civilnog društva i uz monitoring OEBS-a i EU, veliki deo od prijavljenih 190 predlagača i 47 kandidata je eliminisan iz procesa. Razlog je nezakonitost prijava. Zakon o elektronskim medijima jasno navodi šta su uslovi koje moraju da zadovolje predlagači i njihovi kandidati.

Predlagači, kako propisuje Zakon, moraju da budu registrovani najmanje tri godine pre dana raspisivanja konkursa i da u poslednje tri godine imaju najmanje tri medijska projekta. Takve uslove nisu zadovoljili npr. Centar projektnih ideja, Tour de Fruška, Udruženje Ustani prijatelju, Savez srpskih udruženja Severnobačkog okruga, Udruženje starih zanata Lane, kao ni Centar za istraživanje Dunavskog regiona. Cilj vlasti bio je da nagomilaju razne organizacije i tako dobiju brojčanu prednost.

Zakon precizno navodi da novinari koji se kandiduju moraju da imaju „najmanje deset godina iskustva na poslovima proizvodnje i uređivanja sadržaja ili rukovođenja u elektronskim medijima, na radiju i televiziji”. Bez obzira na to, u užem izboru se našao Bojan Bilbija, koji je u svojoj biografiji naveo da je uređivao emisije na TV Pink, Informeru i radio Politici, a realno, radio je samo kao urednik sajta Politike. Takođe, ni Nada Vujović iz novosadskog Dnevnika nema nikakvo iskustvo na radiju i televiziji, a to su mediji koje Zakon isključivo navodi kao elektronske, ne i digitalne.

“Svi su isti”

Zakon takođe propisuje i šta je sukob interesa. Verovatno je to razlog što je Miloš Garić, koji je do aprila 2025. bio državni sekretar u Ministarstvu za informisanje i telekomunikacije, prikrio u svojoj priloženoj biografiji da je u trenutku kandidovanja savetnik ministra u istom tom Ministarstvu. Zakon doduše ne navodi da je savetnik javni funkcioner, a Garić je izgleda za svaki slučaj probao sebe da obezbedi od eliminacije.

Svoju biografiju je pokušao pa prilagodi i kandidat Mađarskog nacionalnog saveta Ištvan Bodžoni. U prvom izboru za savet REM-a, u januaru 2025, on je na javnom slušanju „zaboravio“ da pomene da je u tom trenutku u Registru medijskih usluga REM-a bio upisan kao ovlašćeno lice za zastupanje Pannon Radija i Radio Regije, čiji je istovremeno bio glavni urednik. To prećutkivanje nije smetalo Mađarskom nacionalnom savetu da ga ponovo kandiduje i sada je jedan od glavnih favorita vlasti.

Odgovor na brojne primedbe iz civilnog sektora bio je neverovatan: vlast se dosetila da odbaci sve prigovore, čak i svoje, i da pusti sve predlagače i kandidate u dalju proceduru uz ocenu da su „svi isti”. To je navelo 78 predlagača i 16 kandidata da najave izlazak iz daljeg procesa, koji je takvom odlukom Odbora za kulturu i informisanje obesmišljen.

„Dijalog”

Nastavak je ipak usledio zahvaljujući medijaciji OEBS-a i Delegacije EU u Srbiji kojoj se u jednom momentu pridružila i visoka delegacija Evropske komisije. U pravu je Brnabić kada kaže da je od njih tražila mišljenje. Jedino što je izostavila da saopšti jeste gde je sve bio spor.

Na brojnim sastancima, od kojih je jedan trajao čak devet sati, otvarala su se neverovatna pitanja: ko je, šta je dete? Odnosilo se na kategoriju predlagača koja se bave pravima dece.

Sledeće: šta je projekat a šta aktivnost projekta? Preciznije: može li projekat koji npr. traje tri godine da se računa kao tri projekta zbog dužine trajanja?

Zatim: da li strip crtači mogu da budu predlagači jer, kao što je poznato, neki stripovi se ekranizuju pa se to onda prikazuje na televiziji, koja je elektronski medij.

Činjenica da su svi kandidati morali uoči prijavljivanja da potpišu izjavu da nisu u konfliktu interesa protumačena je da se to zapravo odnosi na situaciju ako budu izabrani, pa ako su u konfliktu, onda se tek bave time kako da ga reše. Drugim rečima – vlasnik nekog medija, ako ga izaberu, može da prenese vlasništvo npr. na svoju sobaricu.

Brnabić tvrdi da je sve vreme pozivala na dijalog. Tokom tih njenih navodnih poziva slušali smo uvrede na račun nekih kandidata, gledali svakodnevne pritiske na medije, pretnje novinarima a na kraju i optužbu da je glavna ambicija nezavisnih kandidata da ugase Informer. Čak je u jednom trenutku rekla: „Kasnije smo shvatili i saznali iz njihovih prepiski da je sve to bilo da bi se gasili mediji“. Bilo bi zanimljivo da javnosti pokaže tu prepisku i da otkloni svaku sumnju da je izgovorila neistinu ili koristila nedozvoljeno presretanje komunikacije, što je krivično delo.

Fijasko

Vrhunac krešenda u ovoj neuspeloj opereti nastupio je na javnom slušanju 18 kandidata koji su izabrani u uži izbor. Na iznenađenje prisutnih, istupila je potpredsednica Skupštine Elvira Kovač, iz Saveza vojvođanskih Mađara (SVM), i otvoreno tražila da koalicioni partneri, dakle vlast, ne glasaju u kategoriji nacionalnih manjina. Šta je razlog?

Od trenutka kada su shvatili da će u pet od devet kategorija izgubiti mesta za kandidate bliske režimu, nastala je ujdurma da se neke kandidature ospore. Najlakše je sa nacionalnim manjinama, ionako su na margini i društva i centara odlučivanja, veruje se da se sa njima najlakše trguje i dogovara. Tako se tokom glasanja za uži izbor pojavilo i devet fantomskih glasova predlagača koji do tada nisu učestvovali u procesu.

Objašnjenja koje smo čuli od Brnabić, a koja je teško prepričati, padaju u vodu prostom činjenicom da je na kraju nadležni Odbor za kulturu i informisanje odobrio kandidate bošnjačkog i albanskog nacionalnog saveta, a zatim, kada su shvatili da su oni za njih politički nepodobni, jedino u toj kategoriji niko nije izabran, dok je u igru vraćen već pominjani Ištvan Bodžoni, zajedno sa predstavnikom Roma.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, svakako nenadležan za REM, požalio se ambasadorima kako su „razgovori o REM-u bili ponižavajući“. Mogli bismo da poverujemo da se oseća poniženo, jer vladar koji toliko voli da pokazuje moć i kontrolu nad svakom situacijom, sigurno nije verovao u najavljene ostavke. Očekivao je da će manipulacijama doći do cilja i dobiti pohvale od stranih partnera.

Kad podvučemo crtu nakon godinu dana bezuspešnog pokušaja da se izabere Savet REM-a, jasno je da imamo vlast nesposobnu da pronađe dovoljno kredibilnih predlagača i kandidata i sebi na zakonit način obezbedi većinu. Očigledno je i da ih nije preterano briga, jer su sebi dozvolili da se brukaju pred međunarodnim institucijama koje su sami zvali da im pomognu. Jasno je da je jedini cilj da ne ispuste kontrolu nad medijima, jer im kontrola u drugim aspektima vladanja vidljivo izmiče. I na kraju, pokazalo se, i tokom prvog i drugog pokušaja da se izabere nezavisni Savet REM-a, da u Srbiji postoji dovoljan broj organizacija i pojedinaca koji ne pristaju na kompromise u stvarima oko kojih se ne pregovara a to je – poštovanje zakona.