Anatomija gušenja slobode medija u Bečeju: Između tišine i verbalnog blata

J.R.R. Tolkin je u „Gospodaru prstenova“ napisao da su Orci govorili bez ikakve ljubavi za reči ili stvari i da je njihov jezik bio „bedan i pun ponavljanja izraza mržnje i prezira“. Dodao je i da se „veoma slična vrsta govora može još čuti među onima koji su Orcima slični“, jer su „predugo odvojeni od dobra“.

U bečejskoj stvarnosti tog dana taj jezik verbalnog blata postao je glavno oružje protiv okupljenih građana i mene, jedine novinarke koja je pratila i beležila događaj. Ono što je počelo kao dokumentovanje tuge, preraslo je u fizički napad (odgurivanje) i verbalni linč. Dok su građane optuživali da su „žuti lopovi“ i „Đilasovi plaćenici“, ja sam se, našavši se između dve grupe, suočila sa direktnom agresijom. Bila sam gurnuta uz povike: „Ko vas gura, niko vam ne prilazi“, „Kakav si ti novinar“ i „Šta glumiš tu budalu, bre!“.

Na moje pitanje da li se sada napadaju i novinari, jedan od njih je izgovorio reči koje u Srbiji zvuče zlokobno: „Nikad niko novinare nije u ovoj zemlji napad’o“.

Ovaj incident nije bio izolovani slučaj – on je samo segment šireg, na nivou Srbije već prikazanog modela pokušaja vlasti da ućutka svakog ko kritički izveštava o stanju u društvu, a u tom trenutku prvenstveno o odgovornosti za tragediju u Novom Sadu.

Motiv vlasti je jasan: potpuna kontrola narativa radi opstanka na vlasti. U takvom sistemu kritički mediji postaju pretnja, jer odbijaju da učestvuju u fabrikovanoj tišini.

Metode koje se koriste uključuju fizičko i digitalno zastrašivanje, ekonomsko gušenje, te institucionalnu pasivnost koja daje legitimitet daljem progonu.

„Neobičan slučaj“ bečejskog pravosuđa i kopi-pejst izjave

Fizički i verbalni napad prijavila sam policiji istog dana kada se dogodio, ali je izveštaj tužilaštvu upućen tek u drugoj polovini decembra. Iako je Udruženje građana „Samo lokalno“ odmah nakon incidenta na Tviteru objavilo identifikaciju osoba sa video-snimka koji sam sačinila na terenu – njihova imena, prebivališta, od Bečeja do Beočina, radna mesta i povezanost pojedinaca sa vladajućom strankom – policija mesecima nije uspela da uradi isto.

Na zahtev javnog tužioca Đorđa Jovičića, koji je inače i kontakt-tačka za novinare, trebalo je identifikovati lica koja su uzvikivala uvrede i proveriti da li me je neko od njih fizički napao, iako se na snimku jasno vidi trzanje kamere u trenutku kada sam gurnuta s leđa i čuje se kako vičem da me ne guraju. Tek nakon što sam u junu 2025. godine sama dostavila tužilaštvu ove javno dostupne podatke, policija je prikupila njihove izjave.

Prema službenim beleškama policije, identifikovane osobe sa video snimka dale su gotovo identične izjave, koristeći iste formulacije. Osim toga, njihove izjave su kontradiktorne same po sebi. Svaki od njih tvrdi da se „zatekao na skupu“ koji je istovremeno „sa udaljenosti“ posmatrao ili snimao svojim telefonom.

„Bio sam prisutan predmetnog dana na Trgu Oslobođenja u Bečeju u svojstvu građanina gde sam se zatekao na skupu koji sam sa udaljenosti posmatrao. Nikoga nisam verbalno ni fizički napao i vređao, mirno sam stajao sa strane i posmatrao skup“, glase izjave petorice, date pojedinačno, u prisustvu istog advokata.

Neki su dodali da su skup snimali svojim „telefon“(umesto telefonom), a ta gramatička greška ponavlja se u više različitih beleški. Takođe, zabeleženo je da je jedan građanin dao izjavu u „prisustvu branioca po punomoći“ dan pre nego što je punomoćje uopšte potpisano. Neke izjave su uzete u razmaku od 10 minuta, što je praktično neizvodljivo…

Postoje i druge „neuobičajenosti“ u službenim beleškama policije. Jedna sadrži pogrešan datum (u zaglavlju je 8.7.2025, a u tekstu beleške 3.8.2025). Dve službene beleške nastale istog dana imaju pogrešan redni broj: beleška čije je sastavljanje započeto u 10.45 časova nosi redni broj 240/25, a redni broj beleške čije je sastavljene započeto u 11 časova je 239/25 (trebalo bi da bude obrnuto).

Nakon što je policija dostavila tužilaštvu ove i ovakve službene i izjave građana, koje opovrgavaju moji video snimci sa terena, tužilac me je početkom avgusta pisanim putem obavestio da je u skladu sa Pravilnikom o upravi u javnim tužilaštvima doneo odluku da nema mesta pokretanju krivičnog postupka po službenoj dužnosti.

Odbacivanje prijava dovodi do neprijavljivanja slučajeva pretnji i napada, a to je, po iskustvu stručnjaka u NUNS-u, posebno izraženo na lokalnom nivou.

Kontakt-tačke bez kontakta

Iako postoje mehanizmi zaštite novinara, poput Stalne radne grupe za bezbednost novinara, kontakt-tačke u tužilaštvima, postojeći mehanizam, generalno, nema efekte koje bi trebao da ima, kaže Babić.
„To je posebno vidljivo u poslednjih godinu dana kada dolazi do eskalacije nasilja prema novinarima. Sistem kontakt-tačaka za bezbednost, kada je u pitanju tužilaštvo, funkcioniše donekle – ne na svim nivoima i ne u svim fazama postupka“. U inicijalnoj fazi, kada se slučaj prijavi, u velikom broju slučajeva postoji adekvatna reakcija kontakt-tačaka, ali se problem javlja u kasnijim fazama, gde dolazi do neefikasnog rešavanja slučajeva, kaže Babić.

Ističe i da je situacija ozbiljnija u policiji, gde kontakt-tačke često ne funkcionišu, „a posebno je zabrinjavajuće to što se u poslednjih godinu dana ne samo da se ne dobijaju odgovori od strane policije, već policija ne reaguje na napade na novinare na licu mesta, a u velikom broju slučajeva dolazi i do direktnog učešća policije u napadima“.