Vašington post: Nestajanje legende

„Upravo me otpustio Vašington post, usred ratnog područja”, tvitovala je Lizi Džonson iz Ukrajine pre tri dana. „Očajna sam.”

Istina je da novinari gube poslove kao ja naočare, širom sveta i u hiljadama. Od 2008. do 2023, u SAD je „nestalo“ 30.000 redakcijskih poslova, a 2023. godinu je Nimen fondacija označila kao rekordnu u istoriji. Takođe je istina da su najviše poslova izgubili novinari štampanih izdanja – od 2005. je više od 3.200 novina u Sjedinjenim Državama prestalo da postoji, što je ritam od oko dva izdanja nedeljno.

Nijedan od tih listova, međutim, nije mogao da se pohvali da je srušio predsednika SAD i tako postao, a to je i danas, spomenik hrabrom, nezavisnom novinarstvu koje ne zazire od moći, pa ni najveće na svetu. Jedan je Vašington post.

Zapravo, nije više. Sad je dve trećine.

Bezosovo „zlatno doba“

Kada je Džef Bezos kupio Vašington post (2013), postojala je izvesna, oprezna, nada da će legendarne novine procvetati. Sam Bezos je rekao Bobu Vudvordu, legendi WAPO koja je srušila Niksona u diktafon, da ne veruje u smanjenje troškova kao poslovnu strategiju, već naprotiv – da će on obezbediti legendi novinarstva „zlatno doba“. 

I nije da nije pokušao. Uložio je još novca, osim 250 miliona za koliko je kupio WAPO od legendarne porodice Grejem, koja je poznavala i volela novinarstvo. Došlo je do rasta, a rast je doneo i svetle trenutke monetizacije – redak momenat profitabilnosti desio se već u izbornoj 2016. godini i nastavio se tokom prvog mandata Donalda Trampa. 

Tako se Lizi Džonson našla na paklenim poljima istočne Ukrajine, sa fotografom i vozačem – a svi otpušteni. Nije jedina. Širom sveta, desetine dopisnika WAPO moraju da stvore sebi novu egzistenciju, baš kao i svi koji su radili za njih

Nažalost, nije potrajalo. Fokus na „medijske poduhvate koji izdvajaju WAPO“, kako Vašington postu skraćeno tepaju na mrežama i u mejlovima, doneo je zapostavljanje ili pad kvaliteta izveštavanja o ostalim važnim stvarima, ali nije sasvim izvesno da je to oborilo profite. Čitava medijska scena je gubila publiku i novac, kontinuirano nakon Trampove druge pobede. Gubici WAPO su rasli do suma koje Bezos nije bio spreman da podnosi – 2023. su bili 77 miliona, 2024. – 100 miliona. Između 2023. i 2025, oko 200 novinarki i novinara je već izgubilo posao u Postu, a među njima su i neki od najboljih.

Zatim je Bezos na poslednjim izborima 2024. zabranio redakciji da (do tada tradicionalno) podrži predsedničkog kandidata (nameravali su da podrže Kamalu Haris), nakon čega je, po Asošiejted presu, list izgubio 250.000 pretplatnika, što je u tom trenutku bilo deset posto pretplata. Zavisno od iznosa pretplate, to je bio (i još uvek je) gubitak od 20 do 30 miliona dolara godišnje.

Ovaj, ne baš blistav korak ka „zlatnom dobu“, možda govori o suštinskim razlozima zbog kojih je Džef Bezos uopšte kupio legendarne novine. Iako je, kao i svi ti novi američki oligarsi, umeo da kaže sve prave stvari, imao sve ispravne odgovore, svi smo sumnjali, čak i mi sa ove strane Atlantika, u njegovo poštovanje novinarske profesije. 

Stvar je jednostavna – ako tom čoveku radnici padaju u nesvest, a on umesto da im rashladi radna mesta i smanji radno vreme unajmi mega-kompaniju koja se bavi sprečavanjem radnika da osnuju sindikate, zašto bi mu iko verovao kada se kune u slobodu medija i govora?

U vreme kupovine WAPO, odnosi između Bezosa i Trampa bili su, bar javno, neutralni. Dve godine nakon toga, međutim, u svojoj prvoj predsedničkoj kampanji, Tramp je napao Bezosa kao političkog protivnika koji koristi Vašington post kako bi Amazonu obezbedio da plaća manji porez. Da li je to uradio zbog izveštavanja redakcije Posta, ili iz drugih mogućih razloga, sada nije mnogo važno. Važno je da je Tramp nastavio da napada Bezosa tokom čitavog prvog mandata, malo „spustio loptu“ kada je izgubio izbore, a mu je nakon nove pobede Džef lepo čestitao na njegovoj „otpornosti“ povodom neuspelog atentata i posle toga bio pozvan na predsedničku inauguraciju. 

Verovatnoća da se dva biznismena nisu dogovorila iza kulisa o „razmeni“ usluga, već da je ovo samo slučajni niz događaja i otopljavanje dve ljubazne duše kojima je dosta svađe, prilično je mala.

Prvo lete oni koji donose kvalitet i ugled

Bezosov udeo u Amazonu sada vredi između 150 i 160 milijardi dolara, koje nije stekao slučajno. Sasvim sigurno je bio dobro informisan o tome kolike bi gubitke, reputacione i finansijske, odustajanje od tradicionalne podrške jednom od predsedničkih kandidata izazvalo. Pa je opet prvo naneo tešku ranu svojim novinama, a zatim ih, prošle srede, da upotrebimo izraz koji su upotrebile mnoge američke kolege – rasporio.

Otpušteno je, rekosmo, oko 300 novinarki i novinara, što je više od trećine redakcije, procenjuju sada već nezaposleni urednici i novinari. U svakom ovakvom „masakru“ dnevnih novina, prvo odlete biroi u inostranstvu i spoljni dopisnici, skupa igračka koja donosi ugled i odlično informisanje. 

Stvar je jednostavna – ako Džefu Bezosu radnici padaju u nesvest, a on umesto da im rashladi radna mesta i smanji radno vreme, unajmi kompaniju da ih spreči da osnuju sindikate, zašto bi mu iko verovao kada se kune u slobodu medija i govora?

Tako se Lizi Džonson našla na paklenim poljima istočne Ukrajine, sa fotografom i vozačem – a svi otpušteni. Nije jedina. Širom sveta, desetine dopisnika WAPO moraju da stvore sebi novu egzistenciju, baš kao i svi koji su radili za njih. Od dvadeset lokacija sa kojih se izveštava, spoljna rubrika je svedena na oko dvanaest, a Ukrajina, izgleda, nije dovoljno važna da Post nastavi da izveštava o njoj jednakim intenzitetom. Urednik spoljne je zatražio da i on bude otpušten.

Legendarna sportska rubrika WAPO više ne postoji. O sportu će se pisati samo kao o „kulturnom i društvenom fenomenu“. Ništa rezultati, ništa izveštaji sa utakmica. Zamislite kako će se tome obradovati pretplatnici. 

Baš kao i gotovo potpunom nestanku takođe veoma cenjene književno-publicističke rubrike u koju su se novinari plasirali tek sredinom svojih karijera, kada bi se već dobrano etablirali među najbolje u svom kutku profesije. Sa njima je otišao i veoma slušani podkast „Post reports“.

Metro rubrika (gradska), koja je održavala štampani tiraž samo za prestonicu na 97.000, a subotom na 160.000, svedena je još ranije na četrdeset osoba, a sada će pokušati da radi sa samo dvanaest novinarki i novinara.

Upadljivo odsutan sa „zum vebinara“ na kojem je svim ovim ljudima saopšteno da su otpali u procesu „širokog strateškog resetovanja“, Vil Luis, kojeg je Bezos doveo iz Engleske da vodi Post, dao je ostavku dan kasnije, zahvalivši se redakciji i vlasniku.

Ukratko, poletni WAPO koji je Bezos podržavao, finansirao sa interesovanjem i entuzijazmom, sveden je na uređivačku politiku za koju nije baš izvesno da može da iznese bez novinara koje je otpustio.

Bezos o svemu ovome još nije rekao ni reč.

Oligarsi ostaju oligarsi

Možda je Tina Braun, nagrađivana urednica Veniti fera, Njujorkera i Dejli bista, najbolje objasnila odnos Bezosa prema Postu, napisavši da je ova katastrofa „otkrila istinu da Bezos ne razume kako da vodi informativnu organizaciju nimalo bolje nego što bi Vudvort i Bernstin bili u stanju da smisle kako da isporuče hranu za pse dronom na vaša vrata“.

„Džef Bezos koji je kupio Post je drugačija osoba od one koja sada dopušta njegovu destrukciju. Ali oligarsi će biti oligarsi“, rekla je.

Nije preskočila ni Luisa. Zamerajući mu da je doveo WAPO blizu propasti, ukazala je svima na činjenicu da mu, dok je pripremao ovaj masakr poslova i sudbina, nije usfalilo vremena da se pojavi na crvenom tepihu pred Superbol samo nekoliko dana pred masovno otpuštanje svojih kolega.

Naravno da je sudbina legendarnog Vašington posta gubitak za SAD, ali i ceo svet. Naravno da je to deo ukupnog napada Trampove administracije na medije koji ga kritikuju i uopšte izveštavaju o njegovoj administraciji činjenično i kontinuirano dobro. Naravno da su novine kao medij već na putu, ako ne izumiranja, onda svođenja na mnogo manji uticaj i profit nego ranije. Naravno da vlasnik čiji biznis gubi mnogo novca mora i treba da ga reformiše.

Sve to, međutim, ne znači da je otpuštanje trećine novinara bilo kakva razumna reforma, baš kao što nije bilo razumno da Bezos dopusti Luisu da dovede sve do ovako velikih gubitaka. Naravno da se biznis, pa i medijski, mora prepakovati ako gubi tako veliki novac – inače će jednostavno bankrotirati.

Ovo što se dogodilo u Vašington postu, međutim, više liči na dizanje ruku nego na reformu.

A Lizi Džonson, kada se izvuče sa linije fronta i obriše suze, moraće da traži posao na tržištu koje je upravo postalo konkurentnije za 300 vrhunskih novinarki i novinara.