Panciri za dušu novinara

„Ustao malo posle 6 (ujutro, napomena VM)… prvi stigao u 7… među poslednjima odlazim posle 1 narednog dana… i sve što imam od toga – prazan frižider i tugu što gledam kako se sve raspada…”

Pogodio me je ovaj zapis, jer dobro poznajem i njega i sve koleginice i kolege koji su brutalno napadani i kojima je stravično prećeno. Oni su heroji našeg doba. Svakodnevno razgovaram sa novinarkama i novinarima koji rade na prvoj liniji fronta i retko imam priliku da se „otvore“. Do pre godinu-dve, to su bili kratki razgovori o tome gde su napadnuti i kada, kako im je prećeno – i zatim bismo te slučajeve prosleđivali tužilaštvu i policiji i pratili ih. Već dugo, međutim, ti razgovori nisu samo faktografija. Oni otkrivaju svu složenost i težinu položaja novinarki i novinara i medijskih radnika u Srbiji danas.

Pored SOS usluge za prijavljivanje pretnji, postajemo i oni kojima se novinari mogu poveriti kada je reč o osećanjima, strahu i zebnji. Nasilje koje su doživeli i brutalne pretnje postaju povod za javljanje, ali se otvaraju mnogo dublji problemi koje nije moguće rešiti jednom krivičnom prijavom.

Ožiljci na duši, u glavi, u osećanjima – ne mogu se zaštititi šlemovima i pancirima protiv noževa ili metaka kalibra 9 mm.

Potrebni su nam panciri za novinarsku dušu – za mentalno zdravlje koje nije samo narušeno, već je permanentno ugroženo u stanju koje liči na vanredno. I to ne samo kada je reč o novinarima, već se napadi na mentalno zdravlje šire i na njihove porodice (u čak 70 odsto slučajeva).

Prvu analizu mentalnog zdravlja novinararadili smo 2023. godine, nakon Covid pandemije. Rezultati su bili dramatični za sve nas, iako smo mogli da naslutimo kakvo je stanje. Još od 2020. godine, kada su novinari napadani i od strane interventnih jedinica, sprovodili smo programe edukacije za bezbedno izveštavanje.

Tada još nismo bili svesni da će se rad u vanrednim okolnostima pretvoriti u trajno stanje – u neobjavljeno vanredno stanje koje je nametnula vlast u Srbiji. Majske tragedije – masovna ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“, kao i u Malom Orašju i Duboni – umesto da dovedu do društvene konsolidacije, iskorišćene su za dodatnu polarizaciju i pojačavanje tog stanja. Kulminacija je usledila padom nadstrešnice, odnosno pogibijom 16 građana, kao i razotkrivanjem sistemske korupcije ogromnih razmera u periodu koji je usledio.

Posebna meta u proteklih pet godina bili su novinarke i novinari, medijski radnici i profesionalni mediji. Državne institucije, od aktera u pokušajima rešavanja problema pretnji i napada, postale su deo tih pretnji i napada. Država je postala neprijatelj novinara i medija koji nastoje da, poštujući kodeks i javni interes, izveštavaju o dramatičnim događajima. Napadi na mirne demonstrante, studente i građane, postali su redovni – kao i napadi na novinare.

Devedesetih smo izveštavali sa frontova ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Danas je rat došao u Srbiju – makar kada je reč o medijima i novinarima. Rat države protiv profesionalaca. Protiv onih koji žele slobodnu Srbiju.

U protekle dve godine, što pokazuje i ova analiza, pritisci i napadi na novinare više nisu incidenti – postali su sistemsko stanje. Planirano i kontinuirano. To „permanentno vanredno stanje“ vidi se i po rastu broja pretnji i napada, ali i po smanjenju broja rešenih slučajeva – nekažnjivost postaje pravilo.

Na delu je strategija vlasti koja se sprovodi uz ogromnu moć i resurse. Ne samo sa ciljem da Srbija postane „spržena zemlja“ bez nezavisnih i profesionalnih medija, već i kroz precizno targetiranje pojedinačnih novinarki, novinara i redakcija. Sprovode se psihološke operacije kombinovane sa nasiljem: prave se profili slabosti, često usmereni na porodicu; organizuju se botovski napadi; uključuju se parapolicijske strukture, partijski nasilnici, pa i pojedini segmenti policije. Tu su i nezakonita privođenja, neosnovane optužnice, uz učešće tužilaca i sudija koji postaju deo takvih procesa. Sve to prati kontinuirana kampanja blaćenja u tabloidima i na društvenim mrežama, kao i napadi na branioce koji prolaze kroz isto nasilje.

Cilj je izolacija, targetiranje, satanizacija, narušavanje privatnosti – uz nekažnjivost.

U takvim okolnostima, lako dolazi do autocenzure ili želje da se profesija napusti.

Mobing, kao i briga za sopstvenu i egzistenciju porodice, postaju dominantni izvori ugrožavanja mentalnog zdravlja.

Napadi odavno nisu jednosmerni – oni su hibridni. Nije dovoljno samo pretiti ili fizički napadati; sprovodi se dugotrajno blaćenje, upadi u stanove, SLAPP tužbe i iscrpljivanje kroz sudske procese, uz dodatne pritiske, pa i nasilje policije.

Ono što sledi u narednim mesecima može biti još teže. Vlast će dodatno pojačati represiju, koja je već među najizraženijima u Evropi. Institucije će biti sve neefikasnije u zaštiti građana i novinara.

Zato ćemo jedni drugima biti sve važniji. Solidarnost je ključna.

Voli bližnjeg svog – novinarku i novinara – i štiti ih.

Danas sam video i poruku jedne koleginice na mreži X, kao odgovor na optužbu da od sebe pravi žrtvu, iako je bila targetirana, blaćena i izložena čak i poternicama kojima je bio oblepljen ceo grad u kojem živi, uz potpunu nekažnjivost nakon višegodišnjeg procesa. Ona je napisala:

„Da više ne bi bilo ovakvih komentara, želim da kažem: bilo je meseci nakon poternica kada nisam imala platu, kada nisam izlazila iz kuće. Zatim su došli meseci kada sam izlazila, ali su me presretali SNS batinaši. Sve to, pratili su napadi panike i potpuna izolacija. Onda sam krenula na psihoterapiju. Počela sam, bez preterivanja, ponovo da učim da hodam, govorim, vozim. Počela sam ponovo da razgovaram sa ljudima i upoznajem nove ljude. I najmanje što želim jeste da budem žrtva. Samo tražim pravdu.“

Ovo nasilje traje od 2021. godine i i dalje se nastavlja, uz očiglednu nekažnjivost. Ipak, možemo biti ponosni na odbranu profesionalnog integriteta, na otpor i snagu koja dolazi iz porodice, ali i iz medijske zajednice. Danas ona radi na najvišem profesionalnom nivou u nacionalnom mediju, dok se njen porodični lokalni medij lavovski bori bez sistemske podrške. I ovo nije usamljen primer profesionalnog i ljudskog herojstva.

Uprkos svemu – pritiscima, napadima i lošim uslovima rada – mnogi novinari svoj posao i dalje doživljavaju kao misiju. Kao nešto važno za društvo i promene.

Koleginica iz Mašine, prolazeći kroz Pionirski park, napravila je nekoliko fotografija. Okružena nasilnicima, a zatim i policijom mislila je o privođenju koje verovatno sledi, i razmišljala je samo o tome kako da javi nekome da preuzme njeno dvogodišnje dete iz vrtića.

Njen novinarski refleks bio je potpuno ispravan. Nenormalna je zemlja u kojoj živimo – u kojoj se u centru grada, u Pionirskom parku, nalaze nasilnici uz podršku policije.

Mama je novinarka. I mama je heroj.

Novinarke i novinari, medijski radnici, moraju da dobiju besplatnu i neograničenu psihološku podršku. Podršku redakcija i menadžmenta za prevazilaženje problema u vezi sa mentalnim zdravljem.

Zaštita i prevencija postiže se i pristojnim platama, kako bi se sprečio pritisak od brige za egzistenciju. Radno vreme mora biti poštovano od strane menadžmenta, kako bi novinari pronašli dovoljno vremena za psihološku podršku.

Institucije moraju da prorade, policija da efikasno istražuje pretnje i napade na novinare a tužioci i sudije da primerenim kaznama čine nedopustivim nasilje nad novinarima.

Najugroženiji novinari moraju dobiti primerenu zaštitu kako ne bi bili teže povređivani i kako bi im bio zaštićen život.

Mreža sigurnih kuća za novinare.

Podizanje svesti kod svih u redakcijama, od novinara do menadžmenta, o dramatičnom stanju u vezi sa mentalnim zdravljem kako bi se povećalo razumevanje i osetljivost i kako bi se preduzele adekvatne mere.

Solidarnost novinarki i novinara – trenutno je najveći i često jedini oslonac na koji mogu da računaju oni koji imaju problema sa mentalnim zdravljem. Zbog toga treba pojačati međusobnu komunikaciju i „naći se“ koleginicama i kolegama u svakoj prilici. Jedni drugima da budemo „redari“.

Delovi teksta poslužili su za obraćanje Verana Matića, predsednika UO ANEM i člana Stalne radne grupe za bezbednost novinara, na predstavljanju „Analize mentalnog zdravlja novinara“ 17. marta 2026. godine u prostoru Miljenko Dereta u Beogradu.

Kompletni rezultati istraživanja dostupni su na ovom linku.