Hakerski napadi na nezavisne medije: Digitalni rat protiv istine

Usvojeni su netom medijski zakoni (godina 2014), usled kojih je Srbija doživela veliki skok na međunarodnim komparativnim listama koje važu medijske slobode. Oni koji su tada podsećali da u Srbiji pod radikalima zakoni važe samo „za protivnici“ (kako je navodno govorio još onomad radikal Nikola Pašić), tada su delovali kao nekakve babe-narikače. Polako, a onda sve više i više, godinama, skeptični su se uveravali da stvari upravo tako stoje. A Srbija je na pomenutim listama padala sve niže i niže.

Zakoni su išli drumom, a medijski sistem – šumom. „Dobri zakoni“, usklađeni sa evropskim standardima, koji podržavaju medijske slobode i profesionalno novinarstvo, u primeni su proizveli najveći medijski mrak u istoriji moderne Evrope, u kojem i danas živimo. I ne samo mrak, nego gaženje svih temelja na kojima počiva etičko novinarstvo, pa i moderna civilizacija. Ogromna većina medija se pretvorila u pudlicu ili pit-bula režima, ovisno o potrebi. Oni koji na to nisu pristali postali su divljač koja se lovi snajperima.

Gebels na internetu

Vučić naravno nije proučavao ništa, protestantska etika je bila samo deo propagande koja je imala za cilj da produkuje kult ličnosti čoveka koji – kako je to govorio pokojni Mirko Đorđević – nema ličnosti. Kanda je Vučić sa svojim saradnicima jedino iščitavao gebelsovske propagandističke priručnike. A u njima stoji kako manipulisati masama, kako kreirati paralelnu stvarnost i poraziti do cviljenja političke protivnike i kritičare.

Ono malo nezavisnih medija i novinara proglašeno je neprijateljima koje treba zgaziti. Onemogućiti im rad i pristup informacijama, organizovati kampanje uvreda i pretnji, ukinuti im priliv novca i iz državnih i iz komercijalnih izvora, slati inspekcije kada je to potrebno, proglasiti ih špijunima, stranim plaćenicima… Dopišite sami. Pored ostalog – organizovati hakerske napada na nezavisne portale.

Elem, „vic“ sa početka teksta glasi ovako. Međunarodnici su lokalnoj naprednjačkoj funkcionerki ponudili stručnu pomoć kako bi grad unapredio informisanje svojih građana u skladu sa javnim interesom i najvišim evropskim standardima. Njoj nije bilo baš najjasnije o čemu govore i počela je da kuka na novinare koji je, kako vele, bezveze kritikuju. Rekla je da u tome prednjači jedan lokalni portal, ali da je ona „zvala centralu“ i rešila problem.

Kako ste rešili problem? Ovi moji su srušili sajt, odgovorila je. Zapadnjaci su joj pokušali objasniti da to baš i nije pravi put, da to nije u skladu sa najvišim evropskim standardima, a ona ih je bledo gledala. Ovaj krindž-incident nije dospeo u javnost, ali su u međuvremenu čak i lokalni naprednjaci naučili da se ovakvim akcijama ne treba preterano hvaliti, bar ne pred „strancima“. Treba u tišini raditi.

Kontinuirani napadi

Uglavnom, nedavni izuzetno snažni DDoS napadi na portale Južnih vesti, nedeljnika „Radar“ i našeg „Glasa Šumadije“ samo su poslednji u nizu organizovanih hakerskih udara na nezavisne medije u Srbiji, koji kontinuirano traju od naprednjačkih proevropskih dana do danas, uz određene pauze i snažne uspone. Njima su se bavile mnoge međunarodne i domaće institucije i organizacije, a analizirali su ih i razni ekspertski timovi. Može se o njima knjiga napisati. Bar jedna.

Prisetimo se da su prvi snažni hakerski napadi na nezavisne medije izvedeni još 2014. godine. Tada je srušen sajt „Peščanika“, a na meti su bili još neki manji kritički sajtovi. Šta je bio razlog ovog napada? „Peščanik“ je tada objavio prvi u nizu tekstova o plagiranim doktoratima visokih naprednjačkih funkcionera: bavio se doktorskim uratkom Nebojše Stefanovića, tadašnjeg bliskog Vučićevog saradnika i ministra unutrašnjih poslova, koji je u međuvremenu politički zglajzao. Napadnuti su i mediji koji su preneli akcente iz ovog priloga.

Prisetimo se da je tada reagovala onomadna predstavnica OEBS-a za slobodu medija Dunja Mijatović, koja je pozvala srpsku vlast da spreči ovakve napade u budućnost i izrazila zabrinutost zbog njih. Vučić i njegova prinadležni su oštro reagovali na njen iskaz. Odbacili su bilo kakvu mogućnost da država stoji iza hakeraja.

U poruci Mijatovićevoj Vučić je praktično divljao:

• Na svakom mestu boriću se protiv laži koje ste iznosili, boriću se za slobodu i pravo političkog izbora, kao temeljne evropske vrednosti, po cenu da nastavite najprljaviju kampanju koju protiv mene vodite, kako u Srbiji tako i u inostranstvu.

Upitao je da li su razlozi za kritiku to što Srbija jedina u regionu nije uvela sankcije Rusiji. Žestoka reakcija je začudila deo javnosti, jer Mijatovićeva, kako rekosmo, nije optužila srpsku vlast da je organizovala napade već ju je pozvala da ih spreči. A za tako šta država ima alate, ako hoće da ih koristi.

Od tada do danas, napadi maltene neprestano traju, nekada su slabiji, a nekada snažni i dobro organizovani kao što je bio napad na naš sajt. Jedino što se promenilo – vlast više ne reaguje na optužbe da stoji iza njih. Možeš mislit! Praktično nema nezavisnog portala kojeg nisu rušili ili pokušali srušiti. Najčešće su u pitanju DDoS napadi. Pojednostavljeno rečeno, oni „zagušuju“ sajt ogromnim brojem lažnih poseta u jedinici vremena, sa ciljem da on kolabira, privremeno prestane da radi.

• To vam je kao da u neku prodavnicu odjednom uđe gomila ljudi, koji ništa ne kupuju nego samo stoje i blokiraju druge koji bi nešto da pazare, objašnjava za „Glas Šumadije“ ekspert za digitalnu bezbednost iz Ljubljane Nenad Radoja.

Iako su najčešće korišćeni, nisu kritički mediji izloženi samo DDoS napadima, nego i tzv. phishing kampanjama (krađa identiteta) i pokušajima hakovanja naloga. Na meti su svih ovih godina – neki po mnogo puta – bili istraživački centri „Krik“, BIRN i CINS, potom N1, „Danas“, „Južne vesti“, novinske agencije i organizacije koje se bave medijskim slobodama. Tu su i lokalni mediji, koji su posebno osetljivi jer imaju slabiju infrastrukturu i manje resursa za zaštitu.

Da li logika može biti dokaz?

E sada, neki kažu da treba biti oprezan kada se režim optužuje za ove napade. Kažu, ne postoje neposredni dokazi. Možda su u pravu, ali nekada su, čak i na sudu, dovoljni posredni dokazi i logika da bi se nešto utvrdilo kao činjenica. U ovom slučaju, posredni dokazi i logika nedvosmisleno kazuju da iza brojnih hakerskih napada na nezavisne medije, koji traju poslednjih desetak i kusur godina – stoji naprednjački režim. Ili bar ekipe koje su sa njim povezane.

A zašto je, kad smo već kod toga, nemoguće imati neposredne dokaze? Pa, zato što nadležne državne institucije svih ovih godina nisu preduzele praktično ništa da otkriju „počinioce“ i pored krivičnih prijava i pritiska međunarodnih organizacija i javnosti. A jedino one, kako nam kažu stručnjaci, imaju kapacitet da otkriju ko je organizovao i sproveo atake.

DDoS napadi najčešće dolaze preko posredničke infrastrukture (botneti, proxy serveri, kompromitovani uređaji), te napadnuti serveri vide samo tehničke izvore napada, a ne stvarnog organizatora. Nadležni državni organi, pre svega Posebno tužilaštvo za viskotehnološki kriminal, moglo bi kombinacijom forenzičke analize, istraživanjem botneta, a pre svega kroz međunarodnu saradnju rekonstruisati infrastrukturu napada i doći do onoga ko ga je organizovao. Ali, tužioci uglavnom kada su ovakvi slučajevi u pitanju nisu imali vremena da se bave njima, odlazili su tetki po lek.

Šta bi bili posredni dokazi, i zašto logika nalaže da iza ovih napada stoji režim? Na meti napada su kritički mediji, kako rekosmo, i to kontinuirano više od decenije. Napadi se odvijaju najčešće u vreme političkih kriza, protesta, predizbornih procesa ili kada se objavi neki važan tekst koji izaziva pažnju javnosti, kao u slučaju „Peščanik“.

Moguće je, recimo, da je motiv za poslednji veliki hakerski napad zapravo ekskluzivni intervju koji je „Radaru“ dala bivša pomoćnica direktora Uprave za sprečavanje pranja novca Danijela Maletić. U tom intervjuu je govorila o „sumnjivim transakcijama“, iza kojih stoji jedan investicioni fond, a iza kojeg opet stoje visoki funkcioneri režima. Nakon što se zainteresovala za ovu transakciju, dobila je otkaz. Ako je to tako, onda su „Južne vesti“ i „Glas Šumadije“ kolaterala: nastradali su jer su se nalazili na istom serveru kao portal „Radara“.

Znakovita je i činjenica da do sada niti jedan slučaj hakerskog napada na medije nije razrešen.

Pravni ekspert Veljko Milić kaže za „Glas Šumadije“ da bi se, kada je reč o hakerskom napadu na „Radar“, „Južne vesti“ i naš sajt, moglo raditi o krivičnom delu „Sprečavanje i organičavanje pristupa javnoj računarskoj mreži“, jer je cilj hakerskih napada bio da se onemogući pristup onlajn-mediji.

• U Republici Srbiji je za takva dela nadležno Posebno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal. S obzirom da se radi o masovnim i sinhronizovanim napadima, isključivo na nezavisne medije koji kritički izveštavaju, i da je u pitanju samo jedan slučaj u nizu, može se zaključiti da iza napada stoje vladajuće strukture ili sa njima povezani pojedinci kojima je u interesu da ometaju rad nezavisnoh medija, kaže Milić

Digitalni napadi – instrument pritiska na slobodu medija

O „tradiciji“ napada na nezavisne medije govori i izveštaj „Serbia Digital Threat Landscape“, koji su zajednički izradile organizacije „Internews“ i „SHARE Foundation“, a koji je objavljen pre tri godine. U njemu se navodi su nezavisni mediji u Srbiji izloženi najčešće DDoS napadima, čiji je cilj da se privremeno onemogući pristup informacijama, naročito nakon što su objavljeni politički osetljivi ili istraživački tekstovi koji ne idu u prilog imaocima moći. Izveštaj konstatuje da su nezavisni i lokalni mediji posebno ranjivi, jer često nemaju dovoljno tehničkih i finansijskih resursa za „naprednu zaštitu servera, CDN infrastrukturu ili specijalizovane bezbednosne timove“. Zbog toga su takve redakcije lakša meta u poređenju sa velikim nacionalnim medijima.

Pored DDoS napada, u izveštaju se pominju i drugi oblici digitalnih napada na kritičke medije, kao što su pokušaji upada u administratorske naloge, phishing kampanje usmerene na novinare, kompromitovanje lozinki i ubacivanje zlonamernog softvera. Međutim, napadi koji obaraju sajtove smatraju se najvidljivijim, jer direktno utiču na dostupnost medija publici, navodi se u izveštaju.

Ističe se da veliki broj ovih napada ostaje nerešen, jer je teško identifikovati počinioce, a istrage ne daju konkretne rezultate. Zbog svega ovoga, izveštaj zaključuje da digitalni napadi postaju važan instrument pritiska na slobodu medija u digitalnom prostoru.

U saopštenju povodom napada (i) na naš sajt, novinarske i medijske asocijacije okupljene oko Koalicije za slobodu medija konstatovali su da je on deo „širokog sistemskog pritiska na medijske slobode“. Podsetili su da međunarodne organizacije u svojim izveštajima godinama ukazuju da su hakerski napadi na kritičke medije deo eskalacije ugrožavanja bezbednosti novinara i medija, odnosno da je taj problem direktno vezan za stanje demokratije i vladavine prava u Srbiji. Oni se ne tretiraju kao tehnički incidenti već kao instrument političkog pritiska i digitalne cenzure, navodi se u saopštenju.

Specijalizovane kompanije za rušenje sajtova

Stručnjaci nam kažu da u svetu postoje kompanije koje se bave internetskim kriminalom i koje je moguće angažovati za ovakve „akcije“. Takve usluge nisu jeftine, i postoji više nego realna mogućnost da se novcem građana skupo plaćaju napadi na nezavisne nacionalne i lokalne portale. Činjenica da je poslednji napad, veoma snažan i dobro organizovani, na portale izveden iz dalekih i egzotičnih zemalja može upravo da govori u prilog činjenici da je angažovana neka od ovih kompanija.

U javnosti se pojavila informacija da su posebno osetljivi sajtovi koji su urađeni u WordPressu, popularnoj platformi koja omogućava jednostavnu izradu sajta i još jednostavnije upravljanje, i to za male pare. Ne treba neko veliko programersko znanje. Ima veliku zajednicu korisnika i programera koji stalno razvijaju tzv. nove funkcionalnosti. Prema nekim procenama, čak 40% svih sajtova na svetu su urađeni u WordPressu. Međutim, upravo zbog velike rasprostranjenosti, on je česta meta hakerskih napada. Pošto pokreće veliki deo sajtova na internetu, napadači razvijaju automatizovane alate koji traže ranjivosti baš na toj platformi.

• Iako je meta čestih napada, WordPress nije samo po sebi posebno nebezbedan. Većina problema ne dolazi iz samog sistema, već iz dodataka (pluginova) i loše administracije, poput slabih lozinki ili vrlo često neažuriranog softvera. DDoS napadi, međutim, ne ciljaju direktno WordPress već server na kojem se sajt nalazi. Lokalni i nezavisni mediji su često ranjiviji jer koriste jeftin hosting i nemaju dodatne zaštite poput CDN-a ili firewall-a. Uz dobru infrastrukturu, redovna ažuriranja i bezbednosne alate, WordPress može biti izuzetno stabilna platforma, ističe Nenad Radoja.

On kaže da bi manji nezavisni portali u Srbiji mogli, u nedostatku finansijskih sredstava, zajedinčki da se štite od hakerskih napada korišćenjem iste bezbednosne infrastrukture. Portali mogu biti hostovani na zajedničkoj platformi sa visokom zaštitom, gde jedan tehnički tim prati napade i reaguje za sve sajtove. Ovakav model zajedničke digitalne infrastrukture smanjuje troškove, a istovremeno povećava bezbednost sajtova.

Izvor: Glas Šumadije