Slučaj druge gospođe Paunović

Stvar može biti bitna po sebi, ali nipošto zato što je „dala municiju“ režimu. Jer, i kada im niko ne „daje municiju“, uzmu pa izmisle. Eno, o jednom drugom navodnom kandidatu studenata, bez ikakvih povoda i dokaza, pišu da je ukrao pare iz evropskih fondova da smanji želudac.

Kategorija „napada na predsednika i njegovu porodicu“ je omiljena – nižu se atentati i udari, pred kojima naš predsednik, premda ranjiv, stoji na braniku razdrljene košulje i kaže: „Pucajte, iza mene je Srbija.“

Nije mudro ravnati se prema pisanju tabloida jer bi to bilo ravnanje prema najgorima. O tom memljivom suterenu se mora pričati, ali se ne mora u njega ulaziti.

***

Živimo u inflaciji reči. Svaka budala ima barem podkast, pod parolom da cvetaju hiljade cvetova. I pametni ljudi, vični rečima, govore previše i vazda im preti opasnost da kažu nešto glupo u želji da se ne ponavljaju.

Tehničke barijere su niske, dovoljan je mobilni telefon da se postane „medij“, a na moralne barijere odavno ne možemo računati.

Tako je i tipu poput Dejana Lučića, sa punih 75 godina, dato da baljezga o tome kako je prvi među nama navodno sin jednog Albanca ili da deca prvog među nama nisu njegova deca. Kad je nivo teza ispod kafanskih, gostu preko puta, kad je već prihvatio poziv, ostaje da Lučiću kaže da je budala.

***

Penzionisana tužiteljka se pak nemušto poluslagala, a onda je u intervjuu za Novu jednako nemušto pokušala to da relativizuje. Nije majka karala sina što se kockao, nego što se vadio.

Doduše, i bez Lučićeve pomoći, došla je nekako do priča o „zameni stanovništva“, tome koliko crnaca i Arapa igra fudbal za Francusku i da li će preplaviti Srbiju. Teza je to koja je od nacističkog „Umvolkung“ – ideje „regermanizacije“ slovenskih oblasti – evoluirala u tobožnju pretnju Evropi koju ističu zapadni, i ne samo zapadni, fašisti.

***

Bivša tužiteljka Paunović je na tragu sadašnje ministarke Paunović koja je fantazirala o vremenskoj mašini i ulasku u telo Slobodana Miloševića kako bi etnički očistila Kosovo. Posle se vadila da je mislila na „deportacije“, što je, kao, bolje.

Uzgred, predsednici Skupštine Ani Brnabić smeta što se jedna Paunović vadila na „blokaderskom“ mediju, a ne smeta joj što drugu Paunović pere ko stigne, od Vučića i Dačića, do kompletne paramedijske formacije režima. Ali, rekoh, o tom licemerju ne vredi trošiti ni slova.

***

Stvar je, dakle, možda u žižu dospela jer je režimlijama korisna, ali to ne znači da je po sebi nevažna.

To što studentska lista nije finalna, a pogotovo nije zvanična, ne oslobađa ljude sa poslaničkim ambicijama od reflektora javnosti. Dejan Lučić može da lupeta za svoj groš, na štetu samo onih koji odaberu da bace svoje vreme slušajući baljezgarije. Jasmina Paunović ne sme biti tako kežualna.

***

Pogrešno bi bilo stvar shvatiti kao „proklizavanje“. Jer, šta mi uopšte znamo o političkim nazorima tužiteljke Paunović?

Poznati fudbaler ili pevačica ne moraju umeti da reše jednačinu sa jednom nepoznatom niti njihova „poznatost“ to pretpostavlja. Tako i ljudi koji su se nekako pokazali u otporu prema ovom režimu, i tako ušli u javni prostor, ne moraju biti posebno politički mudri pa ni podesni za poslanike.

***

Studenti su od početka na sebe preuzeli taj rizik, kada su odlučili da na listu stave „ljude od poverenja“, zaslužne nekako u aktivizmu ili javnom životu, i pokušavajući da oslove sve birače (famozni catch all).

Tom se pristupu načelno nema šta prigovoriti jer je jedini put do pobede na izborima, a pobeda na izborima – čišćenje, dakle, ovog režima – jedina šansa da se jednog dana živi u boljem društvu, pa i to sve možda i tek posle velikih napora.

***

Inače, ranija trodnevna tema režimskih paramedija – takođe važna i po sebi, a ne samo zato što su je oni pustili u opticaj – beše interno pismo Bojane Maljević studentima. Ona tu kritikuje institut „trajnog veta“. Kaže, ako studenti do poslednjeg trena mogu da uklone sa liste bilo kojeg kandidata, onda je to put političke kontrole umesto međusobnog poverenja.

Ali, da parafraziram Batu Stojkovića iz „Varljivog leta ’68.“, slučaj drugarice Paunović je rekao da su studenti u pravu. Znali su da nema šanse iz prve ubosti 250 kandidata koji neće proklizavati ili se ispostaviti kao budale koje štete zajedničkoj stvari.

Sledeći logiku da je izborna pobeda kao šansa za Srbiju važnija od moralnih pobeda pa i međusobnog poverenja, studenti sada, bez velike štete, mogu da se liše bivše tužiteljke Paunović, ako je bila među potencijalnim kandidatima.Drugima bi to mogao biti nauk ne da se autocenzurišu nego da, kao da smo normalno društvo, govore o onome o čemu imaju pojma. I da odole inflaciji reči koja i od boljih ljudi napravi budale.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.