Medijski pluralizam i arhitektura vidljivosti uoči izbora

U samo 48 sati, srpska javnost je dobila dve vesti, na prvi pogled nepovezane, a zapravo obe simptom disciplinovanja medijske scene uoči najneizvesnijih srpskih izbora od 5. oktobra 2000.

Prva vest glasi da Adria News Network, odnedavno pod kontrolom portugalskog investicionog fonda Alpac Capital i novi vlasnik televizije Nova S, posle više od decenije emitovanja, neće produžiti ugovor za emisiju „24 minuta sa Zoranom Kesićem„. Prema zvaničnom saopštenju, razlog je isključivo profesionalan i ekonomski: emisija je godišnje koštala više od pola miliona evra, proizvodila manje od trideset sati programa godišnje, što je „u poređenju sa komercijalnim učinkom emisije, koji je bio marginalan“ za nove vlasnike neprihvatljivo.

Druga vest je stigla dan kasnije, ali jasnije, puno značenje, dobija tek kada se čita u kontekstu koji stvara prva. Telekom Srbija je, bez posebne najave, na šest meseci otključao paket Arena Plus u okviru trećeg multipleksa (MUX 3), čime je tridesetak televizijskih kanala, među njima Informer, Kurir TV, K1, Blic TV i Euronews, postalo besplatno dostupno svakome ko poseduje običnu sobnu ili krovnu antenu. Direktor Telekoma Srbija, Vladimir Lučić, potez je objasnio isključivo poslovnim razlozima – kompaniji ističe petogodišnji ugovor sa javnim preduzećem Emisiona tehnika i veze, pa se, kaže, testira komercijalni potencijal usluge.

Podudarnost odluka

Naravno, ne postoji, niti je potreban, ijedan dokaz da je neko sedeo za istim stolom i usaglašavao ove dve odluke. Ipak, u oči upada da obe kompanije, iz naizgled potpuno različitih razloga, biraju isti rečnik. Obe govore jezikom poslovne racionalnosti, testiranja tržišta i ekonomske discipline. Takva jezička podudarnost otkriva nešto što bi moglo da brine više od bilo koje pojedinačne odluke posmatrane same za sebe.

Naime, medijski pluralizam ne zavisi samo od toga da li je novinar formalno slobodan da izgovori ono što misli. Zavisi i od mnogo prizemnijeg, tehničkog pitanja, a ono glasi: ko uopšte ima infrastrukturnu mogućnost, prostor i kanal, da se njegovo mišljenje čuje.

Dok se u jednom delu medijskog sistema smanjuje prostor za oštar, satiričan, prema vlasti kritički intoniran televizijski sadržaj, u drugom delu država, preko kompanije u kojoj poseduje 58,11 odsto akcija, koristi infrastrukturu da određenim kanalima, pretežno tabloidnog i vlasti bliskog profila, dramatično proširi potencijalni domet. Nije potrebno dokazivati postojanje dogovora da bi zbir ova dva poteza bio politički relevantan – dovoljno je posmatrati efekat, ne nameru.

Dok se u jednom delu medijskog sistema smanjuje prostor za oštar, satiričan, prema vlasti kritički intoniran televizijski sadržaj, u drugom delu država, preko kompanije u kojoj poseduje 58,11 odsto akcija, koristi infrastrukturu da određenim kanalima, pretežno tabloidnog i vlasti bliskog profila, dramatično proširi potencijalni domet

To je, možda, i najvažnija lekcija koju je prethodna decenija ponudila o prirodi savremene medijske kontrole. Cenzura više ne mora da bude oličena u čoveku koji crvenom olovkom precrtava problematične delove teksta ili izbacuje delove televizijskih priloga. Državi čak više nije potrebno da fizički zatvori redakciju, da policija odnese predajnik ili da neki regulator potpiše zabranu emitovanja nekog programa. Dovoljno je samo neprekidno menjati arhitekturu vidljivosti.

Jednom mediju distribucija se sužava, drugom se širi. Jedna emisija odjednom postaje preskupa, dok čitavi programi drugih televizija odjednom postaju besplatni. Jedan sadržaj mora da traži publiku na Jutjubu, drugi stiže u domove širom zemlje bez pretplate, bez kablovskog operatera i bez želje ili odluke gledaoca.

24 minuta na Jutjubu

Zoran Kesić je, u međuvremenu, najavio da će „24 minuta“ nastaviti da postoji na Jutjubu, uz poruku da priče o „skupoj emisiji“ i „slaboj gledanosti“ smatra običnim izgovorom.

To jeste dobra vest za samu emisiju, nastaviće da postoji, ali ne rešava problem koji vest o njenom ukidanju ilustruje. Televizija i Jutjub nisu ni izbliza jednaki kanali distribucije – ni po sastavu publike, ni po načinu konzumacije, ni po društvenom dometu – posebno ne u zemlji u kojoj značajan deo stanovništva političke informacije i dalje dominantno prima preko televizijskog ekrana. Zato je priča o distribuciji jednako važna kao priča o uređivačkoj politici. Slučaj Telekomovog „otključavanja“ u tom kontekstu otvara dodatna, konkretnija pitanja. Prema Zakonu o elektronskim medijima, dozvola za televizijsko emitovanje u slobodnom pristupu putem zemaljskog digitalnog prenosa dodeljuje se isključivo putem javnog konkursa koji raspisuje Regulatorno telo za elektronske medije (REM). Sagovornici Udruženja novinara Srbije upozoravaju da je sporno što kanali koji tu dozvolu nemaju odjednom postaju dostupni preko antene, bez konkursa i bez promene regulatornog statusa.

Državi čak više nije potrebno da fizički zatvori redakciju, da policija odnese predajnik ili da neki regulator potpiše zabranu emitovanja nekog programa. Dovoljno je samo neprekidno menjati arhitekturu vidljivosti

Telekom na ovu primedbu odgovara da je reč o privremenoj, šestomesečnoj promotivnoj akciji, gotovo identičnoj onoj iz 2020. godine, kada je isti paket privremeno otključan tokom vanrednog stanja izazvanog pandemijom. Ono što ovoga puta nedostaje jeste okolnost koja je pre šest godina ipak postojala: jasno definisan razlog i jasno definisan rok trajanja mere. Sada se promocija poklapa sa najavom vanrednih parlamentarnih izbora, čije je raspisivanje Aleksandar Vučić najavio za oktobar. Da li je reč o slučajnom preklapanju izbornog i Telekomovog promotivnog kalendara ili o obrascu koji se ponavlja svaki put kada je vlasti potrebna šira medijska pokrivenost, u ovim okolnostima retoričko je pitanje.

Biznis objašnjenja i stvarnost

Između gašenja emisije i besplatne promocije brojnih kanala stoje veoma slična, biznis objašnjenja. Pa, ipak, u tom prostoru počinje politička, mnogo više nego ekonomska dimenzija ove priče.

Ako godinama posmatramo medijski sistem u kom vlast ima nesrazmerno veliku zastupljenost na televizijama sa najvećim dometom – istraživanje CRTA pokazuje da opozicija u centralnim informativnim emisijama nacionalnih televizija ostaje „gotovo nevidljiva“ – dok tabloidni mediji uživaju privilegovan pristup informacijama i državnim resursima, a nezavisni i kritički mediji se bore za sve uži prostor, onda više nije dovoljno svaku pojedinačnu odluku posmatrati izolovano, kao da je reč o poslovnom događaju bez šireg konteksta.

Sistem se, naprotiv, gradi upravo nizom naizgled bezazlenih, pojedinačnih poteza. Jedna akvizicija. Jedna promena vlasničke strukture. Jedna racionalizacija troškova. Jedna promena programske šeme. Jedna promotivna akcija uoči izbora. Jedan novi paket kanala. Jedna emisija manje.

Jednom mediju distribucija se sužava, drugom se širi. Jedna emisija odjednom postaje preskupa, dok čitavi programi drugih televizija odjednom postaju besplatni. Jedan sadržaj mora da traži publiku na JuTjubu, drugi stiže u domove širom zemlje bez pretplate, bez kablovskog operatera i bez želje ili odluke gledaoca

Ništa od ovoga, samo po sebi, nije diktatura. Ali, svetlo demokratije se retko gasi jednim dugmetom, mnogo češće se jasnoća i vidljivost smanjuju postepeno, tako da se gledalac navikava na sve veću količinu mraka. Dodatnu dimenziju stvara činjenica da Srbija odavno nije baš uzorna, „prava“ demokratija, a i da ima zavidnu tradiciju „gašenja svetla“ u medijima.

Beograd devedesetih, Moskva dvehiljaditih i Srbija danas

Devedesetih godina, dok je Slobodan Milošević gušio slobodne radio i televizijske stanice po Srbiji, retko je posezao za otvorenom zabranom. Signal stanice bi se, iz noći u noć, „slučajno“ prekidao, zbog tehničkih problema, vremenskih nepogoda ili neobičnih kvarova. Kada je radio B92 jednom prilikom u potpunosti ugašen, obrazloženje nadležnih nije pominjalo cenzuru ili kritiku vlasti, već tvrdnju da stanica nezakonito emituje bez ispravne dozvole. Gotovo identična je pravno-tehnička formulacija kojom se danas UNS i Telekom spore oko legalnosti emitovanja „otključanih“ kanala bez zemaljske dozvole. Samo što ovog puta nepostojanje dozvole ne ometa emitovanje.

Sličan obrazac, samo u drugačijem geopolitičkom okruženju, video se i u Rusiji na početku Putinove vladavine. Nezavisna televizija NTV, jedina mreža u zemlji koja je otvoreno kritikovala novog predsednika – uključujući i satiričnu lutkarsku emisiju Kukly u kojoj je lik Putina bio stalna meta ismevanja – nije zatvorena predsedničkim dekretom. Preuzeo ju je Gasprom, državni energetski gigant, pozivajući se na dugove i akcionarske sporove, u postupku koji je međunarodna javnost ocenila kao politički motivisan, ali koji je od prvog dana bio predstavljen isključivo kao komercijalni spor oko vlasništva nad akcijama. Satirična emisija je, u međuvremenu, prvo ublažena, a potom i skinuta sa programa.

Ove tri priče – Beograd devedesetih, Moskva s početka dvehiljaditih i Srbija danas – povezuje jedna nit. Medijski prostor uređuje se tako da jedan, za vlast poželjan sadržaj, bude svuda dostupan, bez „kabla“, pretplate i napora, dok za drugim publika mora sama da traga, plaća pretplatu i menja navike. Ono što smeta učiniti težim za pronalaženje, a propagandu učiniti dostupnijom i lakšom za gledanje, čitanje i slušanje. Za birače koji će za nekoliko nedelja (verovatno) izaći na glasačka mesta, arhitektura vidljivosti nije apstraktna medijska tema, već je deo samog izbornog terena. Pitanje nije samo ko sme da se vidi ili čuje, već i koliko slobodan izbor uopšte može biti, kada je unapred sužen na ono što je najlakše i besplatno dostupno. Nažalost, i ovo pitanje je – retoričko.