Logička greška ili namerna manipulacija SNS: To što je nešto objavljeno, ne znači da nešto drugo nije zabranjeno

Kritički tekstovi prikazani na izložbi „Necenzurisane laži“ ne mogu biti dokaz da cenzure nema, isto kao što nedostatak takvih tekstova u medijima sam po sebi ne bi mogao biti dokaz da cenzure ima

Izložba „Necenzurisane laži“ koju je Informativna služba SNS-a priredila s namerom, kako su sami rekli, da građanima ponudi činjenice na osnovu kojih će moći da procene da li u Srbiji ima cenzure ili ne, nije doprinela približavanju suprotstavljenih stavova.

Naprotiv, reklo bi se da je jaz između dva tabora sada još veći. Dok zagovornici teze o neslobodi medija ukazuju na to da je i sama izložba jasan dokaz cenzure, predstavnici SNS-a i Vlade Srbije tvrde suprotno, uvereni da izložba demonstrira svu demokratičnost srpskog društva.

Kako je moguće da isti medijski sadržaji izazivaju tako oprečne zaključke i zašto rasprava o cenzuri u Srbiji zvuči kao razgovor ljudi koji se ne služe istim jezikom, a često i kao govor neukih i nekompetentnih?

Ko drukčije kaže, kleveće i laže

Cenzura intelektualnog i umetničkog stvaralaštva figurira kroz čitavu ljudsku istoriju, a posebno dobija na zamahu sa otkrićem štampe u XV veku, koja je omogućila dostupnost knjiga i novina za široku populaciju.

Na tlu Evrope borba protiv cenzure obeležila je najveći deo novog veka, kada su cenzori kontrolisali dela pre ulaska u štampu i zabranjivali štampanje onih koja nisu bila u skladu sa politikom vladara i sa stavovima crkve. U tom smislu, dokaz za postojanje cenzure bila su dela u rukopisu koja nisu ušla u štampu i nikada nisu došla do čitalaca.

Zahvaljujući demokratskom i tehnološkom napretku, savremeno doba ne praktikuje model cenzure iz ranijih epoha. Samo u slučaju ratnog ili vanrednog stanja država, u skladu sa zakonom, ograničava i kontroliše izveštavanje medija. Današnja, moderna cenzura ima drugačije modalitete

Ako ovo tradicionalno shvatanje cenzure primenimo na savremeno doba, možemo reći da dokaz da li cenzure ima treba tražiti u onome što nije izašlo u javnost, a ne u onome što je u medijima objavljeno.

Autori izložbe „Necenzurisane laži“ odlučili su se za obrnut postupak –da cenzure nema dokazuju pomoću objavljenih medijskih sadržaja, ali ne bilo kojih, već isključivo onih u kojima se iznose kritike na rad premijera i Vlade Srbije. Poruka koju izložbom žele da pošalju javnosti jasna je: svi ovi negativni napisi o premijeru dokaz su da su mediji slobodni, da mogu da objavljuju šta im je volja, da nema zabrana i pritisaka.

Dovitljivo, ali ne i ubedljivo. To što je nešto objavljeno, ne ukazuje nužno na to da nema ničega što je zabranjeno. Na osnovu objavljenih kritičkih tekstova na račun Vlade ne možemo biti sigurni da nije bilo i informacija koje, zbog određenih pritisaka i zabrana, ili zbog autocenzure, nisu ugledale svetlost dana.

Kritički tekstovi prikazani na izložbi ne mogu biti dokaz da cenzure nema, isto kao što nedostatak takvih tekstova u medijima ne bi mogao sam po sebi biti dokaz da cenzure ima. Hipotetički gledano, u slučaju zemlje koja ima visokokvalitetnu vladu i premijera koji donose najbolje odluke za građane svoje zemlje mediji ne bi imali mnogo materijala za kritičke tekstove. Da li bi odsustvo negativnih medijskih napisa o radu takve vlade bio dokaz da u toj zemlji ima cenzure?

Autori izložbe, takođe, više od dve i po hiljade medijskih sadržaja proglašavaju lažima, pri čemu je jedini kriterijum za takvu kvalifikaciju – nenaklonost prema aktuelnom premijeru. Sebi daju ulogu vrhovnog autoriteta kome je dozvoljeno da bez ikakvih argumenata i analize utvrđuje istinitost iznetih informacija.

Svaka kritika srpskog vođe a priori se proglašava netačnom, a činjenica da je takva „lažna“ informacija ipak bila dozvoljena da bude objavljena za autore izložbe predstavlja krunski dokaz zavidnih medijskih sloboda u Srbiji.

Sloboda medija ne znači samo da nema zabrana

Zahvaljujući demokratskom i tehnološkom napretku, savremeno doba ne praktikuje model cenzure iz ranijih epoha. Samo u slučaju ratnog ili vanrednog stanja država, u skladu sa zakonom, ograničava i kontroliše izveštavanje medija. Današnja, moderna cenzura ima drugačije modalitete (vidi tekst „Moderna cenzura na delu“).

Moderna cenzura podrazumeva različite vrste pritisaka moćnih interesnih grupa na medije i različita je od cenzure koja se bazira isključivo na zabrani. Cenzura u savremeno doba nema za cilj samo da onemogući da neke informacije i teme ugledaju svetlost dana već i da određene dobiju primat u odnosu na druge, ali i da informacijama manipuliše, da ih spinuje.

Ne ogleda se sloboda informisanja samo u tome da li se o radu Vlade i premijera govori kritički ili ne. Sloboda informisanja znači nešto mnogo više, a može se proveriti i potvrditi poštovanjem standarda medijskog pluralizma

Na taj način moćnici za sebe kreiraju poželjan medijski ambijent koji utiče na percepciju i raspoloženje javnosti i pomaže im u sprovođenju određenih političkih i poslovnih opcija, zadovoljenju interesa i jačanju pozicija. Karakteristično je da pritisci na medije danas imaju izraženu ekonomsku komponentu, što je u siromašnoj zemlji kao što je naša najefikasnije sredstvo prinude.

Ne ogleda se sloboda informisanja samo u tome da li se o radu Vlade i premijera govori kritički ili ne. Sloboda informisanja znači nešto mnogo više, a može se proveriti i potvrditi poštovanjem standarda medijskog pluralizma.

Poštovanje internog aspekta medijskog pluralizma, koji se tiče raznovrsnosti informacija, izvora i mišljenja, sprečava dominantan uticaj različitih centara moći na javnu sferu. U tom smislu ovaj standard je pogodan kriterijum za određivanje stepena slobode informisanja.

Poštovanje standarda medijskog pluralizma, uz slobodu izražavanja i informisanja, inače zauzima centralno mesto u evropskoj medijskoj regulativi. Ova dva standarda direktno su zavisna jedan od drugog – ako nema medijskog pluralizma, nema ni slobode informisanja, i obrnuto.

Nabrajanje onoga čega nema

U Srbiji je medijski pluralizam, od dolaska SNS-a na vlast, ozbiljno urušen. Postalo je to očigledno sa ukidanjem „Utiska nedelje“, a stiglo se do prinudne „zamene krvi“ RTV Vojvodine.

Lista tema o kojima je u medijima poželjno i dozvoljeno govoriti sve je kraća. Prećutkuju se informacije i teme koje nisu po volji vlasti, što onemogućava da postanu predmet šire rasprave. U javni diskurs se nasilno ubacuju i forsiraju tabloidne teme, čime se pažnja javnosti skreće sa gorućih problema.

Niskom nivou pluralizma izvora informacija doprinosi i medijski nastup samog premijera, to jest način na koji mediji koriste njegove izjave. Bez obzira na to što se radi o predsedniku Vlade, mediji bi morali da na svaku temu otvorenu na ovaj način potraže drugi, pa i treći izvor

Debatne emisije u kojima stručnjaci i donosioci odluka analiziraju politike vlasti gotovo da ne postoje. Ključne teme za život građana – kao što su siromaštvo, nezaposlenost, neefikasnost zdravstva i školstva, kršenje ljudskih prava, zaštita životne sredine – nemaju adekvatnu zastupljenost u najuticajnijim medijima. Opozicione partije koje ozbiljno kritikuju rad aktuelne vlade praktično su izbačene iz medijskog javnog prostora.

Dokazi za nizak medijski pluralizam su svuda oko nas i mogu se prepoznati gotovo na dnevnoj osnovi, kako u štampanim, tako i u elektronskim medijima. Setimo se samo izveštavanja medija u vreme izborne kampanje, koju je karakterisala potpuna dominacija vladajuće stranke, ili izveštavanja o slučaju rušenja u Savamali, kome čak ni javni servis nije poklonio potrebnu pažnju.

Niskom nivou pluralizma izvora informacija doprinosi čak i medijski nastup samog premijera, to jest način na koji mediji koriste njegove izjave. Tako gotovo svi mediji, bez obzira na vlasničku strukturu, u informativnim programima vrlo često prikazuju samo jedan izvor informacija, koji javnost izveštava i o ekonomskim učincima Vlade, i o bezbednosnim pitanjima, i o rezultatima izbora, i o počiniocima krivičnih dela, i o kredibilitetu medija…

Bez obzira na to što se radi o samom predsedniku Vlade, mediji bi morali da na svaku temu otvorenu na ovaj način potraže drugi, pa i treći izvor, da razgovaraju sa ministrima, stručnjacima, kritičarima, opozicijom, civilnim sektorom, kako bi građanima ponudili najširi spektar informacija i mišljenja, tj. kako bi izveštavali u najboljem interesu javnosti, što i jeste njihova svrha.

Sloboda informisanja u Srbiji je nesumnjivo urušena, a izložba

„Necenzurisane laži“ sigurno nije dokaz slobode medija, već pre zgusnuta hronika negativnog učinka ove vlade i njenog prvog čoveka. Istu ovakvu izložbu mogao je da napravi i neko ko je želeo da javnost podseti na sve loše poteze ove vlasti.

 Foto: Cenzolovka