Drašković: Srbija na korak do autokracije

Subota, 30. septembar

Poslednjih četvrt veka, osim sačuvati goli život na Balkanu, najvažnije je bilo ostati mentalno zdrav, a to si mogao samo u nekom svom mikrokosmosu. Moj je uglavnom bio omeđen muzikom, retkim zadovoljstvom koje slušam otvorenih očiju i ušiju u potrazi za smislom životne harmonije. Svakodnevni jutarnji ritual uz kafu, čitanje vesti na internet portalima i objava na društvenim mrežama, obavezno je i pakovanje muzike „za preživeti“ dan. Ovog jutra prva se na plej listi slučajno našla pesma „Control“ mladog britanskog post pank benda Desperate Journalist čiji naziv idealno oslikava osećaj pojedinaca i novinarskih udruženja u Srbiji koji vode aktuelnu bitku za slobodu medija. Iako već godinama nisam u dnevnom novinarstvu i egzistenciju obezbeđujem radeći na fakultetu veoma me pogađa i brine blato u kojem se već godinama beznadežno valja profesija.

Na portalu televizije N1 gledam vest naslovljenu: „Brnabić: Koji se to novinari plaše da kažu protiv vlade“. U kratkom video isečku koji je zabeležila televizijska ekipa srpska premijerka u prilog iznete teze nabraja medijske kuće koje se “ne plaše“, svrstavajući ih u tzv. „negativan kliping“, a to su: „Vreme, NIN, KRIK, Kurir, Danas.“ Od televizija premijerka spominje TV N1 i RTS. Na pitanje novinara da nije pomalo čudno što samo pomenute dve televizije svrstava u „negativan kliping“, Brnabić odgovara: „Pa ne znam, sad u ovom trenutku ne mogu, mislim, kako da vam kažem, ne znam koliko još televizija ima.“ Zna premijerka vrlo dobro da u Srbiji televizija sa nacionalnom frekvencijom koje kritički propituju teme od javnog i društvenog interesa više i nema. Lako je to proverljiva činjenica svakome sa daljinskim upravljačem u rukama. Pretvorene su u kanalizacijske cevi iz koje nas danonoćno zasipaju fekalijama iz rijaliti zadruga i parova, i raznim drugim banalnim i brainwashing sadržajima.

Mala doza kritičkog razobličavanja mraka i besmisla u kojem živimo ipak večeras stiže sa TV ekrana. U programsku šemu vratio se Kesić sa „Ajmo mi ono naše!“ U novu sezonu popularna satirična emisija „24 minute“ ušla je u skraćenom trajanju od dosadašnjeg (kako smo čuli ne željom ekipe). Imala je samo jedan reklamni blok, dva gosta čije su aktivnosti uzburkale javnost u protekloj nedelji, Stevana Dojčinovića, novinara KRIKA (slučaj „Vulin 24 puta kod tetke iz Kanade“) i Ivana Medenicu, selektora BITEF-a (slučaj „Olimp“). Kesić i ekipa Njuz.neta još su jedno malo svetlo u mraku, ali samo za nas koji gledamo preko ramena. Šta su „naše“ 24 minute jednom nedeljno za „njihova“ svakodnevna 24 sata?!

Nedelja 1. oktobar

Dan provodim u montaži dokumentarne televizijske serije „Borderland Soundtrack“. Tema je uloga i značaj muzike u kulturi otpora na postjugoslovenskom prostoru iz ugla nekoliko generacija muzičara koje vode iste vrednosti u tom angažmanu. Prateći hronologiju društveno-političkog konteksta od kraja osamdesetih godina i raspada SFRJ do aktuelnog trenutka, u seriji kroz deset polučasovnih emisija predstavljam različite primere društvene angažovanosti muzičara. Mnogi su me pitali zašto se bavim marginalnom temom. „Koga to interesuje?“ I brojni sagovornici su mi tokom razgovora više puta natuknuli konstataciju „ali, znaš mi smo poražena manjina!“ Jedan poznati muzičar odbio je da govori za seriju pod izgovorom: „sasvim je besmisleno hvaliti se porazima“. Na svu sreću bio je dovoljan broj onih koji misle kao i ja da nije besmisleno odustajati od borbe, ako ništa barem od one lične u kojoj možemo da stvorimo nešto za sebe i svoj mikrokosmos, a neposredno i za one koji dolaze posle nas. Kroz njihova svedočanstva o nepristajanju u različitim epohama i pesmama koje su u njima nastajale i služile da neki klinci bistrije oslušnu ono što se oko njih događa propitujem i emancipatorski potencijal muzike u razvijanju kritičke svesti pojedinaca.

Brojni umetnici su bivajući glasovi razuma, dijaloga i kritičkog promišljanja realnosti u sopstvenim društvima na Balkanu u proteklih četvrt veka uradili važne stvari ne samo na polju umetnosti i kulture, nego i u oblasti ljudskih prava i zato ne smatram da bi njihove napore trebalo posmatrati isključivo kroz prizmu poraza. Uprkos političkim antagonizmima, i mržnji nacionalno osvešćene većine, ali i oslobođeni od bilo kakvih vidova banalne nostalgije i nekritičke glorifikacije jugoslovenstva, oni sve vreme čine i nevidljivi most za povezivanje i kulturnu saradnju na postjugoslovenskom prostoru. Potporni stub tog mosta je i jezik. Svi sagovornici, njih preko 60 iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije i Makedonije, u seriji govore jezikom koji svi jako dobro razumemo bez pomoći prevodilaca. Još jedan od pokazatelja da je Deklaracija o zajedničkom jeziku, bez obzira na to što je političari i većina na Balkanu ne priznaju, „nepobediva“, kako je to lepo primetio pisac Ivan Ivanji pre neki dan u nekom intervjuu. Znaju to vrlo dobro i političke elite, ali zvuci mržnje koji odjekuju duž granica mnogo lakše kupuju glasove od ljubavi.

Iz mraka montaže i mržnje devedesetih (na toj sam epizodi) umesto predaha u sunčanom nedeljnom popodnevu pažnju mi privlače dramatični snimci koje stižu iz Španije. Pendreci i nasilje u punom zamahu. Na ulicama Barselone okrvavljene glave golorukih građana. U Madridu španski nacionalisti uz nacistički pozdrav pevaju falangističke pesme. Društvene mreže usijane od komentara. Mnogi bi u antifašističku revoluciju. Što bi rekao Damir Avdić u svojoj pesmi „51“„pa skinite se više sa društvenih mreža, neprijatelj unaprijed zna svaki vaš korak, osim ako to nije sve od koraka“.

Ostatak teksta pročitajte na sajtu RSE.