Naravoučenije doušnika

Lepo je rekao onaj svat – ne mogu trenutno da mu se setim imena – da državni aparati čiji se poslovi i dani otrgnu kontroli javnosti postaju najobičnije razbojničke družine a tome bi se još moglo dodati da na ovom guravom svetu praktično ne postoji nijedan državni aparat (bez obzira na boju i geografsko poreklo) kome izmicanje bilo kakvoj kontroli nije vlažni san. Iz gorepomenutog se može izvući zaključak da su države (i državnici) svemoćni i bahati onoliko koliko su javnosti u ovoj ili onoj državi nemoćne i kilave.

Da je tome tako uverio sam se u subotu uveče kada sam – umesto da zaturim šajkaču na teme i odem na doček Srpske Nove godine – počinio akt nacionalne veleizdaje i otišao da pogledam američki film, čiji je naslov u nas iz nejasnog razloga preveden kao „Doušnik“. Dakle ovako: Bivši aparatčik američke administracije, zgađen basnoslovnim laganjem i mašćenjem niza američkih administracija o pravoj prirodi rata u Vijetnamu, fotokopira strogo pov. dokumenta i dotura ih Njujork tajmsu, potom Vašington postu, koji – uprkos mogućnosti da budu zabranjeni – ne oklevaju da ih objave, što američku javnost, a naročito Ričarda Niksona & njegovu družinu, baca u stanje akutnog amoka.

Iako „rođeni“ Anglosas, Ričard Nikson je imao sve osobine srpskih tirjana, a to će reći sklonost populizmu, marifetlucima, lopovlucima, zataškavanju, nameštanju izbora, špijuniranju političkih protivnika i tako dalje, ali je imao peh da nema srpsku javnost, pa je na kraju neslavno završio u ropotarnici istorije, gde na kraju završe i svi srpski tirjani, ali po pravilu prekasno, tek kada počine svu štetu koju je moguće počiniti.

Kao da je znao o čemu nameravam da pišem u našoj današnjoj kolumni, režiser „Doušnika“ je film „začinio“ sporadičnim scenama masovnih antiratnih pokreta američkih hipika i slobodnih, je li, građana kojima su Nikson & Co, na podobije naših tirjana, visokonačelno „priznavali demokratsko pravo na izražavanje nezadovoljstva“, ali za koje ih je savršeno boleo Crven Ban, jer su – kao da su čitali moje kolumne – dobro znali da svako nezadovoljstvo, svaki pokret i svaki protest potraju mesec-dva, pa ih potom prekriju ruzmarin, snegovi i šaš.

Persone dramatis, koje su u filmu (i u stvarnosti) pobedile Niksonovu sklonost samodržavlju i bitno doprinele njegovom docnijem strmopizdu – ne više od njih dvadesetak – nisu po novinama arlaukale da je „Nikson tirjanin“, da „ovako nikada nije bilo“, „da je ovo dno dna“, nego su stisnuli muda, izložili se riziku i cenjenom američkom publikumu podastrli nepobitne dokaze o državnim lagarijama i brljotinama. Pisac hoće da kaže sledeće: zakoni jesu lepa stvar, ali nemaju snagu prirodnih zakona, a još manje obavezuju ovosvetske tirjane da ih poštuju; sloboda štampe je takođe lepa stvar, ali ako novinari nisu slobodni (ako „nemaju visinu“), samo je mrtvo slovo na papiru, a da bi se tirjani priveli poznaniju prava, potrebna su muda, a ne horsko arlaukanje.