Jugoslav Vlahović: Crtež vredi duplo više kada se pojavi u novinama

Utisak da karikatura nestaje možda može da stoji u odnosu na našu scenu. Ali ako pogledate dansku, francusku ili austrijsku, izgleda da su tragični događaji, kao onaj u redakciji Šarli edboa i onaj u Danskoj u vezi s karikaturom proroka Muhamedom, uticali na način da se interesovanje za karikaturu povećalo“, priča u podkastu „Bermudski trougao“ Jugoslav Vlahović, ilustrator, karikaturista i profesor grafičkog dizajna. „Tamo nema problema ni u medijima, kada je o ilustraciji reč. Danski Politiken ima pet zaposlenih ilustratora, u Austriji je nedavno osnovan Komik centar. I mi tu tradiciju imamo, postoji razlog zašto se glavni listovi još uvek drže karikature… Karikatura ima najfiniju vezu sa humorom, koji je čoveku potreban, zato će ona opstati i u eri interneta.“

Jugoslav Vlahović, koji je najpre bio umetnik performansa i muzičar, osnivač jedne od prvih beogradskih akustičarskih grupa Porodična manufaktura crnog hleba i glumac u kultnoj predstavi Kosa Ateljea 212 u kojoj je nastupio nag na sceni, objašnjava kako se kao jedan „čupavac i hipik“ obreo u NIN-u gde su zaposleni nosili odelo i kravatu: „Posle zaista burnog studentskog života u kome sam radio sve i svašta, NIN je bio susret sa nečim sasvim novim. Došao sam u ozbiljnu sredinu i NIN me uozbiljio, profesionalizovao sam se. Ali bilo je i šala. Jedan stariji novinar je hteo da me zafrkava, pa je na redakcijskom sastanku rekao da je čuo kako sam se skidao go u Kosi. Odgovorio sam dosta spremno: ‘Jesam, jer jedan karikaturista mora da pokaže da ima muda’“

Sagovornik našeg podkasta o medijima odgovara na pitanja da li se ilustracijom u štampi može baviti neko koga mediji ne zanimaju, zašto je najbolja karikatura univerzalna i vanvremenska, kako se menjao tretman karikaturista koji su smatrani „ludama, a danas su ozbiljni ljudi u odnosu na političare“, i zašto su karikaturisti sa Istoka imali laku prohodnost i bivali uspešni na Zapadu: „MI ovde smo razvili metaforični stil likovnog i grafičkog izražavanja više nego ilustratori na Zapadu zbog ovdašnjih političkih okolnosti: mi nismo mogli da idemo direktno na ličnosti i pojave nego smo morali da to činimo indirektno. Zato smo njima u SAD bili otkrovenje i zato su zaista svi koji su tamo otišli mogli da ostanu i da se snađu. Ja nisam hteo. Ostajao sam na duže periode, ali sam se vraćao. Nazivao sam to gerilom – spremim se dobro radovima, napadnem, obavim zadatak i vratim se.“