10. jul 2015.

Izveštavanje o Srebrenici jula ’95: Nevladini mediji nisu znali da li da veruju, režimski slavili zločince

U Dnevnicima TV Beograd nije bilo nijedne slike sa ratišta, a većina medija u Srbiji tokom „osvajanja“ zaštićene zone UN nije postavljala pitanja niti istraživala šta se na ratištu događa. Za njih je Srebrenica bila tek jedna od epizoda rata u kojem se žrtve podrazumevaju i ne broje

Flickr / Photo RNW.org

U danu kada Vojska Republike Srpske predvođena generalom Ratkom Mladićem ulazi u zaštićenu zonu Srebrenice (11. 7. 1995), glavna vest u srpskim medijima jesu poruke koje predsednik Srbije Slobodan Milošević daje u intervjuu za Tajm. „Mir za šest meseci“ najavljuje Milošević sa naslovne strane tog magazina, objašnjava kako je Srbija prekinula sve odnose sa liderima bosanskih Srba i za sebe kaže da je „samo običan čovek koji zbog svog položaja može da pomogne politikom mira, koja je iskrena i objektivna prema svim stranama“.

I zaista, kraj rata je na vidiku, najavljuju se mirovne konferencije, a mediji u Srbiji prate napore vlasti da se ukinu sankcije UN. Sa ratišta stižu vesti da je Mladićeva vojska u pohodu na Srebrenicu i Žepu, da je u NATO bombardovanju srpskih položaja pogođen jedan tenk, a da bosanski Srbi zarobljavaju pripadnike UNPROFOR-a.

Predsednika Miloševića i njegove poruke da ga zanima samo „pravedan mir“ i da nema nikakve veze sa Srbima preko Drine, doslovce je razumeo RTS. Najgledanija emisija najmoćnije TV Beograd, Dnevnik u 19.30, do 30. jula ne prikazuje ni jedan jedini snimak iz Srebrenice ili sa bilo kog drugog ratišta

„Izveštavalo se o ‘ofanzivi širih razmera’, pominjalo se ‘oslobađanje’ pojedinih gradova i ‘potiskivanje muslimanskih snaga’, bilo je vesti i o ‘zbegovima civila i naoružanih Muslimana koji se povlače u više pravaca preko okolnih planina“, seća se medijskih izveštaja Dušan Radulović, tada urednik beogradske redakcije Radija Slobodna Evropa.

U razgovoru sa urednicima tada režimskih i nevladinih medija pokušali smo da, dve decenije kasnije, stvorimo sliku o načinu na koji su beogradski mediji tada izveštavali. Nismo uspeli da dođemo do svih urednika koji su bili u funkciji ratne propagande, ali i pored toga što su danas nedostupni ili su nestali sa medijske scene, za njima su ostali pisani tragovi medija koje su uređivali.

Rade Brajović priča za Cenzolovku da su Večernje novosti, čiji je tada bio glavni i odgovorni urednik, bile ubedljivo najtiražnije na prostoru bivše Jugoslavije, sa prosečnom dnevnom prodajom od oko 500.000 primeraka.

„Takav tiraž je našim novinarima stvarao obavezu da prvi budu na svakom događaju i da informacije budu što ekskluzivnije. Dvojica mojih novinara poginula su na frontu. Nije bilo lako doći do informacija. Bilo je jasno da se u Srebrenici radi o masovnom ubistvu, ali smo istu pažnju posvećivali zločinima u Bratuncu i Podrinju.“

Ipak, pregledom najuticajnijih dnevnih novina: Politike, Večernjih novosti, Politike ekspres i Naše Borbe, te nedeljnika NIN, Vreme, Duga i Intervju, kao i Dnevnika TV Beograd, jasno je da većina medija u Srbiji nije postavljala pitanja niti istraživala šta se na ratištu događa. Za njih je Srebrenica tek jedna od epizoda rata u kojem se žrtve podrazumevaju i više ne broje. Ili se o njima jednostavno – ćuti.

Bez slike i tona

Predsednika Miloševića i njegove poruke da ga zanima samo „pravedan mir“ i da nema nikakve veze sa Srbima preko Drine, doslovce je razumeo RTS. Najgledanija emisija najmoćnije TV Beograd, Dnevnik u 19.30, do 30. jula ne prikazuje ni jedan jedini snimak iz Srebrenice ili sa bilo kog drugog ratišta.

Dnevnik 11. jula počinje prilogom o žeteocima koje obilazi premijer Mirko Marjanović. Tek dan kasnije gledaoci su na TVB mogli da saznaju da se nešto događa dvadesetak kilometara od granice Srbije: u jedanaestom minutu Dnevnika čuli su izjavu Jasušija Akašija, specijalnog izaslanika UN za BiH, da neće biti intervencije UN u Srebrenici, a od generalnog sekretara UN Butrosa Galija da se plavi šlemovi neće povući iz Bosne.

Dok 150 kilometara dalje traje masakr civila, Mira Marković posmatra zvezde i piše kako je „Beograd uvek zvezdana svetlost, kao što je i cela zemlja, iz nekog dalekog ugla kosmosa samo – zvezda“

Danima se od desetog minuta Dnevnika puštaju višeminutni blokovi u kojima međunarodni zvaničnici najavljuju mirovna rešenja, konferenciju Kontakt grupe, sa Miloševićem na kanabetu sede Karl Bilt, Torvald Stoltenbegr, Jasuši Akaši. Ni u jednom od tih priloga ne čuje se izjava nekog aktera, samo se čitaju saopštenja.

Ne postoji nijedna izjava niti slika nekog iz rukovodstva bosanskih Srba, nekog vojnika ili civila. Jedini kadar Srebrenice u tih dvadesetak dana jeste pokrivalica komentara Tatjane Lenard (23. 7). Vidi se panorama grada i vozila UN, što je moglo biti snimljeno bilo kad.

Kamera je ipak bilo na ratištu. Vojsku bosanskih Srba u ofanzivi na Srebrenicu pratili su samo odabrani novinari: Srpska radio-televizija sa Pala, beogradski novinar Zoran Petrović Piroćanac i snimatelji Informativne službe VRS. Za TV Beograd su ove slike bile nebitne, izbeglice nisu postojale, a rat „u kome Srbija nije učestvovala“ okončavao se pregovorima u kojima je ključni „faktor mira“ bio Slobodan Milošević.

„Cilj je da urazumimo muslimanske teroriste“

Štampani mediji su prenosili vesti sa ratišta, izjave civilnih i vojnih lidera bosanskih Srba, ali bez preteranog udubljivanja u razloge i posledice vojnih dejstava u zaštićenim UN zonama.

Zločinom na zločin: Novosti 17.7.1995

Zločinom na zločin: Novosti 17.7.1995

Izjava generala Ratka Mladića kako je cilj njegove vojske „da urazumi muslimanske teroriste da se više ne bave terorizmom na prostoru koji im je, dobrom voljom srpskog naroda, ustupljen“ prihvatala se kao legitimno objašnjenje.

Većina medija u Srbiji tada je, osim Tanjuga, koristila i servis nezavisne agencije Beta. „Nismo imali nikoga na terenu i događaje smo pokrivali posredno“, priča za Cenzolovku Dragan Janjić, koji je kao jedan od urednika pratio vesti sa ratišta u Bosni.

„Prenosili smo svetske agencije, AP, AFP i Rojters, imali smo razmenu servisa sa agencijom Onasa iz Sarajeva, koja je išla preko Ljubljane i zato je bilo kašnjenja. Imali smo dopisnika na Palama i u Banjaluci. Ipak, nismo od početka imali objektivna saznanja o razmerama onoga što se tamo događa. Ni svetske agencije na terenu Srebrenice nisu imale nikog i njihova saznanja su takođe bila posredna“, kaže Janjić.

Razmere zločina tih dana nisu se naslućivale. „Kao što su masovne grobnice u tajnosti prekopavane i premeštane, tako su i mogući izvori informacija zatrpavani raznim oblicima ratne propagande i dezinformacija“, objašnjava tadašnji glavni urednik nedeljnika NIN Dušan Veličković.

„Sve se pretvara u najveću klaonicu“

Ko je čitao Našu Borbu, već 12. jula je iz izjave koju je za agenciju Beta dao Stefan Obere, predstavnik Lekara bez granica, saznao da je prethodnog dana iz Srebrenice 20.000-30.000 ljudi izbeglo u Potočare, u bazu UN, da je na njih dok su bežali otvarana artiljerijska vatra i da ima mnogo ranjenih.

U reportaži Zorana Petrovića Piroćanca, emitovanoj na Studiju B 15. jula, vide se i tela dvadesetak muškaraca koja leže uz izrešetan zid skladišta poljoprivredne zadruge u Kravicama. Ovaj snimak nije tada izazvao očekivanu pažnju javnosti, čak ni medija koji su se trudili da što objektivnije izveštavaju

Ovaj dnevnik prenosi poslednji radio-izveštaj pred pad Srebrenice lokalnog novinara Nina Ćatića:

„Sve se pretvara u najveću klaonicu. Poginuli i ranjeni neprestano se dovlače u bolnicu. Nemoguće je to opisati. Svake sekunde po tri smrtonosna projektila padnu na ovaj grad. U bolnici je trenutno dovedeno 17 poginulih, 57 teže i lakše ranjenih. Da li iko u svijetu može doći da vidi tragediju koja se dešava Srebrenici?“, preneo je AFP, a objavila Naša Borba.

Nino Ćatić je jedan od hiljada Bošnjaka ubijenih u tih nekoliko dana o kojima se u Srbiji nije znalo ništa.

U režimskim medijima, poput Politike (13. 7),  u tekstu pod naslovom „U bazi UN u Potočarima mirno“, predstavnici UNPROFOR-a izjavljuju da izbeglice nisu pružale nikakav otpor, a VRS obaveštava kako su njene jedinice „nastavile neutralisanje muslimanskih terorista u rejonu Srebrenice i Potočara“, da deo razbijene muslimanske vojske još pruža otpor, ali da „lojalno stanovništvo izražava spremnost za saradnju sa VRS“.

Takođe, Vojska RS saopštava, a Politika prenosi, da je u borbama poginulo osam, a teže ili lakše ranjeno 18 vojnika.

„Zaštićena zona puna oružja“

U vreme kad uveliko traje pokolj srebreničkih izbeglica, Večernje novosti (13. 7)  prenose izjavu generala Mladića da su civili sigurni, a u tekstu pod naslovom „Zaštićena zona puna oružja“ pišu da su „uprkos sporazumu o demilitarizaciji Srebrenice, srpske snage iz grada isterale ili zarobile na hiljade vojnika, a zarobile četiri tenka, haubice, protivoklopne sisteme“.

Nevladini mediji tek naslućuju istinu: Naša Borba 14.7.1995

Nevladini mediji tek naslućuju istinu: Naša Borba 14.7.1995

„Deo muslimanskih vojnika pobegao je u brda, a deo zarobljen, i prema njima se postupa u skladu sa ženevskim konvencijama“, pisale su Novosti.

U Politici ekspres vesti sa ratišta objavljivane su na sedmoj strani, u rubrici Svet i mi. Te novine 15. jula izveštavaju da je „završeno prebacivanje 30.000 muslimana u srednju Bosnu“ i da su „svi povređeni pripadnici muslimanske nacionalnosti kojima je bila potrebna lekarska pomoć smešteni u bolnicu u Bratuncu, gde srpski lekari i ostalo medicinsko osoblje čine velike napore da se svima pruži potrebna pomoć“.

Istog dana (15. 7), iz vesti koje objavljuje Naša Borba, saznaje se nešto potpuno drugačije – „da bosanski Srbi kao zarobljenike drže između 700 i 3.000 muškaraca na fudbalskom stadionu kod Bratunca“. „Imamo izveštaje da među njima ima i veoma mladih, dečaka između 12 i 14 godina“, saopštio je portparol UNHCR-a Rod Redmond.

Mirko Klarin, dopisnik Naše Borbe iz Brisela, prenosi ocenu Kristijana Šartijea, predstavnika za štampu Haškog tribunala, da se radi o „najvećem, najbrutalnijem i najvarvarskijem aktu etničkog čišćenja u dosadašnjem toku rata u Bosni za koji je odgovoran general Mladić“.

„Leševi se gomilaju u hororu Srebrenice“

Reportažu koju je Zoran Petrović Piroćanac, prateći vojnike generala Mladića, snimao 13. i 14. jula u Srebrenici i okolini, emitovao je Studio B 15. jula. Na snimcima se, između ostalog, vide tela dvadesetak muškaraca koja leže uz izrešetan zid skladišta poljoprivredne zadruge u Kravicama. Neverovatno, ali ovaj snimak nije tada izazvao očekivanu pažnju javnosti, čak ni onih medija koji su se trudili da što objektivnije izveštavaju o događajima sa ratišta.

Zoran Petrović Piroćanac će u reportaži u nedeljniku Intervju (21. 7), pod naslovom „Počelo je krečenje grada“, opisivati kako je Mladić delio čokoladice izbeglicama, kako su Srbi uz suze i zagrljaje donosili svojim komšijama Bošnjacima hleb i mleko, a da „Muslimani pucaju jedni na druge“.

„Ne pisati o onome što se vidi jeste antinovinarstvo. Ako su moji novinari pisali angažovanije o svom narodu, ja se time ponosim. To je prirodni refleks, voleti svoj narod je apsolutno prirodno, kao što se voli svoja porodica više od drugih“, objašnjava za Cenzolovku tadašnji urednik Večernjih novosti Rade Brajović

Piroćanac slavi generale Mladića i Krstića i piše:

„Potpisnik ovih redova odgovorno izlazi sa cifrom od 2.000-3.000 pobijenih vojnika u okršajima za Srebrenicu i tokom muslimanskih pokušaja proboja u raznim pravcima.“

O mrtvim telima u Kravicama ni reč.

Kasnije će se, tokom suđenja u Haškom tribunalu, doznati da su, posle emitovanja emisije u kojoj su se „omakli“ kadrovi ubijenih civila, predstavnici Republike Srpske konfiskovali trake sa snimcima.

„Piroćanac nije bio neko kome sto odsto možeš da poveruješ“, objašnjava Dušan Mašić, novinar Radija B92, razloge zašto nezavisni beogradski mediji nisu izveštavali o prikazanom snimku.

Dragan Kojadinović, tadašnji glavni i odgovorni urednik Studija B, ne seća se nikakve reakcije posle emisije, jer: „Srebrenica je bila samo jedan od događaja koje smo radili rutinski“.

„Bili smo opozicioni medij, stalno smo imali problem sa režimom, ali smo se trudili da što vernije prikažemo sve što se događa bez obzira na to da li ćemo imati probleme ili ne“, kaže Kojadinović za Cenzolovku.

Za novinara Indipendenta Roberta Bloka i novinara NIN-a Dragana Čičića, film prikazan na Studiju B bio je povod da pokušaju da uđu u Srebrenicu. Na graničnom prelazu Ljubovija nisu pušteni da uđu na teritoriju Republike Srpske, ali su od ljudi koji su prelazili u Srbiju čuli ponešto od onoga što se događalo.

Tekst „Leševi se gomilaju u hororu Srebrenice“, objavljen u Indipendentu (17. 7), prvi je u stranoj štampi koji ukazuje na masovni zločin.

Dragan Čičić u NIN-u (21. 7) piše da je sudbina muškaraca iz Srebrenice „potpuna misterija“. On navodi razgovor sa vozačem autobusa koji je izbeglim ženama i deci nekoliko dana ranije vozio hranu u Potočare.

„Proveo sam u Potočarima nešto više od sata i za sve to vreme nisam video nijednog muškarca mlađeg od 70 godina“, rekao mu je vozač.

Čičić piše i da su predstavnici UNHCR-a „u Bratuncu čuli pucnjavu iz pravca stadiona, ali da im je rečeno kako su to samo vojnici koji slave pobedu“.

„Glasine o masovnim egzekucijama nije bilo moguće proveriti, jer Pale do sada nisu omogućile nijednoj međunarodnoj organizaciji da poseti zarobljenike“, pisao je tada Čičić.

Zvezdana svetlost Beograda

Za razliku od nedeljnika Vreme i NIN, koji su detaljno pratili ratne operacije i mirovne pregovore, Duga slavi 50 godina postojanja bez ijedne vesti sa ratišta. Njih ne beleži ni Mira Marković u svom čuvenom dnevniku. Ona 12. jula, dok 150 kilometara dalje traje masakr civila, iz svoje bašte na Dedinju posmatra zvezde i piše kako je „Beograd uvek zvezdana svetlost, kao što je i cela zemlja, iz nekog dalekog ugla kosmosa samo – zvezda“.

„Ćutanje o tome ili minimalizovanje – bila je zvanična politika, kontrola medija bila je veoma snažna i svaki pokušaj da se nešto o tome napiše bivao je dočekan komentarima ‘dežurnih novinara’ koji nisu štedeli negativne epitete“, kaže Dušan Radulović.

„Ipak, glavni razlog što je vestima iz Srebrenice trebalo dugo vremena da stignu na udarne strane, osim ‘patriotske’ samocenzure, bilo je to što su one često ličile na glasine koje nije moguće proveriti. Znam neke ozbiljne, nezavisne i hrabre medije koji su oklevali da objave svoja saznanja upravo iz tih razloga“, objašnjava za Cenzolovku Dušan Veličković.

„Glavoseče u genima“

Paralelno sa oskudnim ali sve stravičnijim podacima koje nevladini mediji objavljuju o žrtvama iz Srebrenice, oni režimski prenose priče o zločinima nad Srbima.

Večernje novosti (17. 7) pod naslovom „Srpska glava – 25 kg brašna“ pišu „kako se vojska Alije Izetbegovića iživljavala nad Srbima u Srebrenici“ i „kako su Kemal Mehmedović i Hajrudin Memišević proneli gradom, nabijene na kočeve, 12 odsečenih srpskih glava“, o čemu navodno svedoči jedan bošnjački zarobljenik.

Politika ekspres (19. 7) objavljuje feljton „Glavoseče u genima“ Simonide Simonović o zločinima Hrvata i Bošnjaka nad Srbima.

Novinari odabranih medija, poput Večernjih novosti ili Politike ekspres, pušteni su da uđu u Srebrenicu i od 18. jula objavljuju reportaže o povratku Srba u razorene domove, o crkvi koja je pretvorena u štalu i starici, Srpkinji, koja je pronađena zaklana.

Na pitanje zašto su Večernje novosti mnogo više izveštavale o zločinima nad Srbima u trenutku kada traje masovno streljanje muslimanskih izbeglica, Rade Brajović odgovara:

„Ako merite u novinama šta imate više a šta manje, to je kraj novinarstva. Lakše je bilo saznati o zločinima nad Srbima, lakše je bilo doći do informacija o tim događajima.“

I devedesetih su Večernje novosti bile ocenjivane kao pristrasno, ratnohuškačko štivo, ali Brajović nije ni tada, kao ni danas, priznavao takve kritike:

„Ne pisati o onome što se vidi je antinovinarstvo. Ako su moji novinari pisali angažovanije o svom narodu, ja se time ponosim. To je prirodni refleks, voleti svoj narod je apsolutno prirodno, kao što se voli svoja porodica više od drugih.“

„Oluja je ’pojela’ Srebrenicu. Ona se dogodila samo dve nedelje kasnije, i kada su krenule kolone izbeglica, druge priče u Srbiji nije bilo. Ono što je stizalo iz raznih izvora, uključujući i satelitske snimke na CNN-u koji su pokazivali kopanje masovnih grobnica, primano je s rezervom, jer je veličina zločina prevazilazila sve što smo mogli da zamislimo“, kaže za Cenzolovku Dušan Mašić, tada novinar Radija B92

Svetska štampa, međutim, sve više piše o zločinima o kojima njihovi reporteri slušaju od izbeglica koje su stigle u Tuzlu. Naša Borba (22-23. 7) prenosi svedočenja iz strane štampe o tome kako su se danima probijali kroz šume i tokom tog bekstva bili desetkovani i kako je samo u jednom danu u seriji zaseda ubijeno 1.600 ljudi.

Neki su tvrdili da su bosanski Srbi prerušeni u plave šlemove, odnosno uniforme snaga UN, pozivali izbeglice da izađu iz šume i odmah ih, na licu mesta streljali, uz ogradu izveštača da „nema nezavisnih potvrda da su se te stvari zaista i dogodile“.

U Našoj Borbi, pa i u Večernjim novostima (18. 7), mogla se pročitati izjava Eme Bonino, komesarke za humanitarna pitanja Evropske komisije, da je posle pada Srebrenice „najmanje 12.000 ljudi nestalo bez traga“, kao i da su viđena četiri autobusa sa mladim ljudima i ženama koji su pošli iz Srebrenice, ali „nikada nisu stigli do Tuzle ili bilo kog drugog grada na teritoriji bosanske vlade“.

Dugo se nije znalo o sudbini „nestalih“ Bošnjaka. „Da li se tada stvorila u našoj javnosti puna slika o zločinu, nisam siguran. Verovatno ne“, kaže Rade Brajović. „Te priče su usledile kasnije. Tek se naknadno saznalo o masovnom pomoru.“

Dušan Mašić je u septembru 1995. uspeo da ode u izbeglički kamp u okolini Tuzle. „Ni tada žene nisu znale šta se dogodilo sa njihovim muževima, braćom, sinovima. Nadale su se da su oni negde živi, zarobljeni“, kaže Mašić.

„Prva reakcija bila je – sumnja“

Izveštavanje o Srebrenici trajalo je tek nekoliko dana. Usledile su nove ratne operacije u Žepi, otvaranje novih frontova, poput Bihaća, Igmana, Grahova, a zatim najava ofanzive hrvatske vojske na Krajinu.

„Oluja je ’pojela’ Srebrenicu“, kaže Dušan Mašić. „Ona se dogodila samo dve nedelje kasnije, i kada su krenule kolone izbeglica, druge priče u Srbiji nije bilo. Takođe, ono što je stizalo iz raznih izvora, uključujući i satelitske snimke na CNN-u koji su pokazivali kopanje masovnih grobnica, primano je s rezervom, jer je veličina zločina o kojem se pričalo prevazilazila sve ono što smo mogli da zamislimo. Bio je toliko veliki da je iskakao iz svih mogućih logičkih okvira. Zato je prva reakcija bila – sumnja“, kaže Mašić.

„Nije postojala svest o razmerama zločina“, slaže se Dragan Janjić. „Nismo mogli na terenu da proverimo tačnost informacija, mediji su već bili izmoreni bespoštednim propagandnim ratom koji se vodio. To je već bio kraj rata i niko, ni u međunarodnoj zajednici, nije bio zainteresovan da se u tom trenutku od toga pravi velika priča, jer su pravljeni planovi za pregovore i okončanje rata.“

Nevladini mediji, čija je uređivačka politika bila protiv politike Slobodana Miloševića i rata, bili su suzdržani i u neverici pred razmerama zločina. Oni režimski su ga u potpunosti poricali.

Dvadeset godina kasnije utisak je i dalje poražavajući. Uz sva saznanja o razmerama zločina, polemika da li se u Srebrenici dogodio genocid, koliki je broj ubijenih, jesu li oni bili civili ili borci, tužna je slika društva nesposobnog da se suoči sa zločinom i oda poštu žrtvama. Za to su, bez sumnje, odgovorni i mediji.

6 komentara za: “Izveštavanje o Srebrenici jula ’95: Nevladini mediji nisu znali da li da veruju, režimski slavili zločince

  1. Biljana

    Istina o Srebrenici je bitna za ceo Svet, ali je najbitnija za Srbe. Istina o oluji je bitna za ceo Svet, ali je najbitnija za Hrvate. Mislim da se ni jedan narod ne moze generalno smatrati genocidnim, ali se za ovakve zlocine mora uloziti svaki napor u razotkrivanju i osudi, da se ne bi ponovili. Ipak, proterati i ubiti je velika razlika. Srebrenica treba da nas boli kao sto boli Jasenovac, kao sto potomci Nemaca odaju postu stradalima u Kragujevcu, mada oni licno nisu krivi. Svi sadasnji i buduci pretstavnici i Srbije i RS treba neprestano da odaju postu stradalima u Srebrenici. Sve buduce generacije i treba da se uce da nikada ne pocine tako nesto.

    10. jula 2015. at 10:33
    • Поређење није на месту јер Међународни суд правде у Хагу је донео пресуду да СР Југославија не сноси одговорност за злочин у Сребреници, док је Међународни војни суд у Нирнбергу потврдио 700 000 жртава у систему конц логора за истребљивање Јасеновац.

      10. jula 2015. at 20:12
      • Biljana

        Ne moze nama da bude alibi stradanje u Jasenovcu, ili bilo koje drugo stradanje, osudjeno ili neosudjeno.

        11. jula 2015. at 10:15
  2. Zoran Z.

    Da li je i norveški režiser i novinar-istraživač Ola Flum, koji je snimio dokumentarni film o Srebrenici, bio novinar odabranih medija, poput Večernjih novosti i Politike ekspres? U filmu se hronoločki opisuju događaji u okolini Srebrenice od 1992 do 1995. Ako je “ Ne pisati o onome sto se vidi, antinovinarstvo“, zašto „nepristrasna“ svetska štampa i pošteni nevladini mediji,nisu objavili da je Klinton minirao mirovni sporazum i tražio 5000 muslimanskih žrtava? Zašto su SAD i Saudijska Arabija naoružavali muslimasku vojsku u demilitarizovanim zonama? Šta je u tim krajevima radio Naser Orić i zašto je, sa svojih 10 komandanata, napustio Srebrenicu u aprilu 1995? Da je svetskim medijima stalo do istine, i oni bi tra\ili odgovore na ova pitanja. Oni koji su krivi za stradanje nevinih ljudi u Srebrenici, i danas pokušavaju da destabilizuju taj region, donošenjem raznih rezolucija. Bez trunke griže savesti, koriste bol majki Srebrenice, zarad svojih prljavih političkih ciljeva. Danas je premijer Srbije Aleksandar Vućić, otišao u Potočare, da pruži ruku pomirenja i oda počast nevinim žrtvama, i doživeo je kamenovanje a pravi krivci za stradanje ovih ljudi, kuju planove za novo krvoproliće.

    11. jula 2015. at 20:03
    • Bosnky

      Da su ljudi u demilitiziranim zonama imali naoruzanja , mislis da bi se cetnici onako ponasali.
      Ovdje je bitno istaci da se nakon predaje ljudi vrsene pogubljenja ljudi, streljanjem, klanjem i itd.

      12. jula 2015. at 07:39
  3. Ucesnik

    Draga Antonela,
    Molim Vas da postujete zrtve I sa jedne I druge strane .Ovo prelistavanje I poredjenje domace I svetske stampe iz tog doba je u najmanju ruku neukusno.Dakle svako normalan ko je ziveo u to doba zna ko je I kako pisao formirao rezirao kompletnu pricu I stranu I domacu.A ako pak pokusavate da obrazujete ili informisete mlade ljude koji su u to vreme bili deca ili se nisu ni rodili,verujte mi da im te informacije nisu potrebne jer nisu istinite ni sa jedne strane,te kod njih mogu izazvati samo konfuziju bes mrznju I eto nas opet u istom cabru.To je problem Vas novinara jer od toga zivite a objektivnost I istina ostaje samo u oku ucesnika I ili posmatraca.Vi sve sto znate o ovome znate iz medija ili nekih prica kuloarskih salonskih itd…….Dakle objektivno stvarno ne znate nista.Daleko od toga da ne treba da imate misljenje ili stav ,ali prelistavanjem stare stampe ne pokazujete ni jedno ni drugo,vec zaradjujete za zivot.Molim Vas jos jednom imajte svoje misljenje svoj stav ali ne prelistavajte stare novine,kako bi kreirali isto,vec napravite intervju sa prezivelima, ucesnicima ,posmatracima,pa onda na osnovu ljudskih utisaka (koji mogu biti potpuno iskrivljeni pogresni …….) formirajte svoj stav kada vec u to vreme niste imali hrabrosti volje ili mogucnosti (ne zelim da vredjam niti podcenjujem,samo objektiviziram)da budete na licu mesta I da se bavite novinarstvom.
    Hvala I oprostite ako sam bio grub.

    23. jula 2015. at 08:54

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend