Predsednice Skupštine, problem nije anarhija, problem je zarobljen medijski sistem

„Evo tražim čoveka da mi objasni šta je problem sa slobodom medija u Srbiji? Ko se to plaši da kaže bilo šta o predsedniku Aleksandru Vučiću? Ko se plaši da kaže bilo šta o Vladi Srbije, ko se plaši da kaže bilo šta o bilo kome iz Srpske napredne stranke“, upitala je Predsednica Skupštine Srbije, Ana Brnabić, u Briselu, nakon sastanka sa komesarkom za proširenje EU Martom Kos. Kako prenosi Insajder, Brnabić je istakla da kada imate preveliku slobodu onda to uđe u anarhiju.

Nejasno je da li su ove izjave druge najmoćnije osobe srpske države proizvod banalnog cinizma, dramatične neinformisanosti ili prosto nemogućnosti da se u javnom političkom prostoru govori bilo kojim jezikom osim ekstremno propagandnim. Zarad javnog interesa, a kao odgovor na poziv Predsednice Skupštine („tražim čoveka“), pokušaću da pojasnim šta su neki od problema sa slobodom medija – osim što ona, iz godine u godinu, ubrzano prestaje da postoji u Srbiji.

Problem nije anarhija. Problem je kontrola

Predsednice Skupštine, u Briselu ste rekli da Srbija nema problem sa slobodom medija. Ova tvrdnja nije samo puka netačnost. Ona je ismevanje zastrašujuće medijske realnosti koja demantuje svaku Vašu rečenicu. Ali, oslonimo se na podatke, a ne na lične utiske.

Reporteri bez granica (RSF) u svom redovnom godišnjem Press Freedom Index izveštaju za srpsko tržište kažu da je ono zarobljeno „između raširenih lažnih vesti i propagande“, da su novinari izloženi političkim pritiscima, a zločini počinjeni protiv njih ostaju nekažnjeni, uprkos postojanju snažnog pravnog okvira. PFI konstatuje i da u Srbiji postoji kvalitetno novinarstvo, nagrađivano za istraživanja kriminala i korupcije. Najveći deo ovih priča nikada nije dobio prostor na nacionalnim medijskim kanalima ili javnom servisu, a njihovi autori čest su predmet neprocesuiranih fizičkih napada i tabloidnih hajki.

Ako Vam međunarodni indeksi nisu dovoljno uverljivi, pogledajmo strukturu domaćeg medijskog sistema.

Savet REM-a je u julu 2022. godine većinom glasova obnovio nacionalne dozvole televizijama Pink, Happy, Prva i B92, istim kanalima koji su ih imali i prethodnih 16 godina. U konkurenciji 14 televizija, REM je odlučio da nagradi one četiri za koje je u sopstvenim izveštajima konstatovao da nemaju kvalitetan program, da ne unapređuju tržište, izricao im mere opomene, čak privremene zabrane programa. Već 2023. godine Fondacija Slavko Ćuruvija konstatuje da najgledanija komercijalna televizija Pink ne poštuje programski elaborat na osnovu kog joj je dozvola izdata, kao i da nastavljaju sa kršenjem profesionalnih i etičkih standarda. Fondacija u programu pomenute televizije beleži lažne vesti, manipulacije i propagandu, izostanak medijskog pluralizma, govor mržnje, korišćenje programa za obračune i kampanje protiv kritičara vlasti ili novinara, kao i kršenje standarda o zaštiti maloletnika i nepoštovanje ljudskog dostojanstva i prava na privatnost.

U konkurenciji 14 televizija, REM je odlučio da nagradi one četiri televizije za koje je u sopstvenim izveštajima konstatovao da nemaju kvalitetan program, da ne unapređuju tržište, izricao im mere opomene, čak privremene zabrane programa

Svega mesec dana nakon obnove dozvola, monitoring REM-a pokazao je da su Pink, Happy, Prva i B92 samo tokom maja 1.430 puta prekršile Zakon o oglašavanju, što je gotovo 50 puta dnevno.Sva četiri komercijalna televizijska kanala sa dozvolama za nacionalno pokrivanje u Srbiji – Pink, Happy, Prva i B92 – prema navodima Media Ownership Monitor studije iz 2023. godine koju je realizovao BIRN, u vlasništvu su kompanija i pojedinaca sa dokumentovanim političkim vezama sa vladajućom elitom. Studija navodi zabrinjavajuć nivo koncentracije publike, kao i podatak da vlasnici osam od deset televizija u uzorku imaju političke veze sa vladajućom strankom, te da je ta naklonost jasno vidljiva u njihovoj uređivačkoj politici.

Problemi sa javnim servisima su višedecenijski i višeslojni. Vlast čiji ste deo nije ni pokušala da ih, bar delimično, rešava. Naprotiv, problemi su se usložnjavali i metastazirali u proteklih 13 godina. Monitoring Demostata iz 2024. godine pokazao je da dve najgledanije emisije RTS-a – Jutarnji program i Dnevnik 2 – karakterišu skoro potpuna cenzura opozicije, izostanak bilo kakve kritike predsednika i vlade, nedostatak suštinskog sagledavanja problema i izazova u društvu i provladino orijentisani gosti. U prilog ovim rezultatima samo jedan paradigmatičan primer: kada je 15. februara 2025. u Kragujevcu održan protest studenata, a u Sremskoj Mitrovici skup vladajuće Srpske napredne stranke, RTS je skupu vladajuće stranke posvetio sedam minuta i 14 sekundi, a studentskom protestu tri i po minuta. Čak i onda kada su masovni protesti bili bukvalno ispod prozora RTS-a, uređivačku politiku javnog servisa karakterisalo je minimiziranje njihovog značaja i ignorisanje zahteva i argumenata studenata, građana i opozicije. Svojim ukupnim radom, RTS kontinuirano stvara iskrivljene medijske slike stvarnosti i produbljuje dramatične polarizacije u srpskom društvu.

Jutarnji program i Dnevnik 2 – karakterišu skoro potpuna cenzura opozicije, izostanak bilo kakve kritike predsednika i vlade, nedostatak suštinskog sagledavanja problema i izazova u društvu i provladino orijentisani gosti

Predsednik Aleksandar Vučić pojavio se više od 300 puta na televiziji tokom 11 meseci 2024. godine i 141 put samo u prvih 90 dana 2025. U trenutku pisanja ovog teksta, 77. dana od početka 2026. godine, Istinomer beleži i njegovo jubilarno, stoto (100.!) obraćanje na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću 1. januara.

To nije pluralizam. To je koncentracija uticaja

Prema podacima Saveta za štampu, devet nacionalnih štampanih medija napravilo je 7.346 prekršaja Кodeksa novinara i novinarki Srbije u 4.506 tekstova od početka jula do kraja decembra 2025. godine, što je za oko 10 odsto više u odnosu na isti period 2024. godine, Najviše prekršaja u objavljenim tekstovima imali su listovi Alo, Informer i Кurir. Prema istraživanju BIRN-a, iste tabloide država je nagradila novcem iz fondova javnog konkursnog sufinansiranja – Informer sa najmanje 10,5 miliona dinara, Alo sa oko 5 miliona, a Kurir sa više od 2 miliona dinara, i to samo na nivou jednog grada. Ukupni iznosi na nacionalnom nivou nisu transparentno objedinjeni.

Problem nije samo tržišni. Problem je i institucionalni.

REM: regulator koji ne postoji

Od 5. novembra 2024. godine, kada je prestao mandat poslednjem sazivu Saveta REM-a, Srbija nema funkcionalno regulatorno telo za elektronske medije. Prema podacima koje je REM dostavio Udruženju novinara Srbije, od 5. novembra 2024. do januara 2026. godine Savetu REM-a stiglo je preko 100 prijava protiv programskog sadržaja različitih emitera. Sve su na čekanju jer odluke po prijavama, prema Zakonu o elektronskim medijima, može donositi jedino Savet REM-a – koji ne postoji.U trenutku duboke društvene i političke krize, provladine televizije slobodne su da se bez ikakvog ograničenja obračunavaju sa kritičarima vlasti i učesnicima masovnih protesta.

Sloboda medija se ne meri time da li neko može vulgarnim rečnikom da govori o javnim funkcionerima u direktnom prenosu. Meri se time da li nezavisne redakcije mogu da istraže korupciju, finansiraju svoju delatnost bez zavisnosti od vlasti i izveštavaju bez straha od institucionalnih posledica

Čak je i EU delegacija u Srbiji, institucija na čije standarde se u Briselu, kao Predsednica Skupštine, pozivate, javno je izrazila žaljenje što Srbija i dalje ostaje bez funkcionalnog Saveta REM-a. O činjenicama da regulatorno telo REM nije ispunjavalo svoje funkcije nezavisno i nediskriminatorno, čime je potkopavao medijski pluralizam i demokratiju u Srbiji, bilo je reči i u drugim evropskim izveštajima. Isti izvori navode i da je očigledan potpuni nedostatak volje da se REM oslobodi državno-partijske kontrole, što ne čudi ako znamo da je nadležni odbor Narodne skupštine kojom Vi predsedavate, opstruirao proceduru imenovanja Saveta REM-a više puta tokom 2024. godine. Konačno, politička nezavisnost medija u Srbiji svrstana je u kategoriju najvišeg rizika.

Tako se uspešno kreira okruženje zarobljenih medija, kontrolisanih ili direktno od strane vlada, ili od strane interesnih mreža politički povezanih sa njima. Dok formalna cenzura pre objavljivanja u većini zemalja više ne postoji, mediji ni izdaleka nisu slobodni. Oblici kontrole od strane vlasti i poslovnih krugova evoluirali su paralelno sa digitalnim promenama. Srbija 2025. nije izuzetak od ovog obrasca. Nažalost, ona je jedan od njegovih najjasnijih primera u Evropi.

Sloboda medija nije sloboda uvreda

Za kraj, Vi tvrdite da sloboda medija postoji jer se o predsedniku može reći sve. Međutim, u civilizovanom i demokratskom društvu, slobodu medija nije moguće zameniti slobodom uvreda, a to je ono o čemu Vi govorite. Sloboda medija se ne meri time da li neko može vulgarnim rečnikom da govori o javnim funkcionerima u direktnom prenosu. Meri se time da li nezavisne redakcije mogu da istraže korupciju, finansiraju svoju delatnost bez zavisnosti od vlasti i izveštavaju bez straha od institucionalnih posledica. A kada smo kod slobode uvreda – Fondacija Slavko Ćuruvija dokumentovala je da ste u periodu od šest meseci medije i novinare targetirali najmanje 73 puta u svojim javnim nastupima. Uz Vas, u napadima i vređanjima su izrazito aktivni i visoki funkcioneri Vaše stranke, SNS-a – istraživači Fondacije zabeležili su 114 verbalnih napada poslanika Vladimira Đukanovića, najmanje 97 napada koji su došli od poslanika Milenka Jovanova, dok je prvi čovek Vaše stranke, Miloš Vučević,  medije napao 51 put. NUNS i ANEM su upozorili da takve izjave, izgovorene sa pozicije kakva je Vaša, pozicije institucionalne moći, predstavljaju direktan pritisak na uređivačku nezavisnost, zloupotrebu institucija i ozbiljan bezbednosni rizik za novinare.

Mediji koji svoju uređivačku politiku zasnivaju na kršenju svih profesionalnihm, etičkih i zakonskih propisa dobijaju državnu pomoć i podršku. Mediji koji kritički izveštavaju gube pristup oglasnom tržištu i suočavaju se sa targetiranjem od strane vlasti. To nije sloboda medija, a nije ni pluralizam

Predsednice Skupštine, sve ovo su tek delići problema sa slobodom medija u Srbiji.

Zakoni postoje, ali se na njih ne obaziru ni oni koji novinare napadaju, ni oni koji bi te zakone trebalo da sprovode. Nacionalni medijski kanali i prorežimski tabloidi potpuno su zatvoreni za istraživačko novinarstvo i teme organizovanog kriminala, korupciju u politici i svaki sadržaj koji bi mogao da podstakne preispitivanje ili kritiku poteza vlasti. Istraživački novinari i urednici čest su predmet tabloidnih hajki. Država kontroliše medije kroz različite modele državnog finansiranja i bliske veze sa vlasnicima i urednicima. Mediji koji svoju uređivačku politiku zasnivaju na kršenju svih profesionalnim, etičkih i zakonskih propisa dobijaju državnu pomoć i podršku. Mediji koji kritički izveštavaju gube pristup oglasnom tržištu i suočavaju se sa targetiranjem od strane vlasti. To nije sloboda medija, a nije ni pluralizam. To je medijska hegemonija prerušena u bezbroj informativno beskorisnih i obmanjujućih TV, radio i onlajn kanala.

Vaš argument o „anarhiji“ ima, najblaže rečeno, ironičnu dimenziju. Dok u Briselu govorite o etičkim standardima, zaboravljate (ili namerno zanemarujete) činjenicu da u državama EU medijski pluralizam nije stvar dobre volje vlasnika televizija ili vladajućih političkih partija. Srbija ne primenjuje pravila slična evropskim propisima, srpska nadležna tela ne sprovode redovne analize tržišta i ne postoje mehanizmi za procenu efekata medijskih konsolidacija na pluralizam. U državama EU, regulatorna tela su zakonom zaštićena od političkih imenovanja i funkcionišu između izbornih ciklusa bez prekida. U Srbiji, Regulator čak više i ne postoji. Dodelom nacionalnih frekvencija i javnog novca medijima koji sistematski krše novinarski Kodeks, blokiranjem konstituisanja nezavisnog regulatora koji bi prekršaje sankcionisao, vlast čiji ste deo, izgradila je savršen i zatvoren krug. Ne postoji kritički sadržaj koji može da dopre do najšireg auditorijuma, a onaj koji se probija do najvećeg broja gledalaca, čitalaca i slušalaca nema ko da reguliše.

Predsednice Skupštine, o slobodi medija studenti i studentkinje sa kojima radim na Fakultetu dramskih umetnosti uče na prvoj godini osnovnih studija. Već tada oni razumeju da država ne mora da zatvara profesionalne novinare da bi ih ućutkala. Dovoljno je da ih finansijski izoluje dok ne ugase svetlo sami. Ili da onemogući rad regulatora koji bi trebalo da štiti pluralizam. Ili da dodeljuje frekvencije samo onima čiji je jedini etički standard lojalnost. Sve to je srpska realnost i sve to su problemi sa slobodom medija u Srbiji.

Problem slobode medija u Srbiji nije, kako Vi kažete, anarhija. Problem je to što je vlast, čiji ste važan deo, prostor javnog informisanja uredila tako da lojalnost bude isplativa, kritika skupa, a pluralizam sveden na privid.