Profesorka: Odluka REM-a velika sramota, izbegavaju sukob s moćnicima

„Oni ne samo što bi trebalo da pojačavaju kriterijume, da podižu standarde tako da sve televizije koje ulaze u igru za dobijanje nacionalne frekvencije podižu nivo svoga rada, oni jednostavno žele da izbegnu bilo kakav sukob sa moćnicima. Ti medijski moguli, moćni i medijski, i finansijski dobili su frekvencije, raspolažu jednim javnim resursom, ali ne žele ništa da daju društvu„, rekla je ona.

Dečji program, ističe, ostavlja prostor za razigranost i inovativnost.

„Mogu čak i da razumem da je naučni program potpuno van sfere njihovog interesovanja, ali dečji programa mora da bude prioritet svakog čoveka, celog društva. On ima i vaspitnu i obrazovnu funkciju. Uz to, stvara pravu mogućnost da se realizuje ono i što inače stoji kao strategija ovog društva – razvoj takozvanih kreativnih industrija. Televizije ovakve kakve jesu su sramota, a ne kreativna industrija i njihovi programi nisu kreativni, već sramotni“, istakla je profesorka Dragićević-Šešić.

Talas nasilja je preplavio ovo društvo, ali izlaza mora da ima, kaže ona.

„Znamo da nije stvar samo u rečima, već i u delima, u trudu da se naše škole i ulice učine bezbednim. Mi pokušavamo da minimizujemo nasilje, misleći da ćemo se tako lakše izboriti, a deca gledaju kako oni koji se ‘junače’ po ulicama i školama postaju ‘mali heroji’. Njima ni nastavnici, ni direktori, psiholozi ne mogu ništa“, dodala je.

Problem nasilja u školama ne zaustavljamo, a o njemu se priča već skoro 20 godina i ono, podvlači, dovodi i do samoubistava dece.

„Dete opstane samo, suočeno sa stidom zato što je žrtva, neohrabreno ni od koga, jer to nisu teme o kojima će se pričati, vi ste kul samo ako ste vi nasilnik, a ako niste, onda jednostavno pogled ide mimo vas. Tako da moramo da radimo mnogo više da bi se sve te stvari, ja bih rekla, promenile, ali od porodice, od komšiluka, od preuzimanja roditeljske odgovornosti za ono što čine deca, ali i od preuzimanja odgovornosti svih institucija sistema, pa i ustanova kulture. Svi bi morali u ovom društvu da imaju programe za sve nivoe i mora se voditi računa o svim građanima“, istakla je.

„Roditelji se sada plaše i prestižnih škola“

Ove godine je oko 40 đaka upisano u OŠ „Vladislav Ribnikar“, što je tri puta manje nego obično. Profesorka kaže da su roditelji čak počeli da se plaše „prestižnih škola“.

„Institucije su inače gubile poverenje, ali još uvek neke obrazovne, fakultetske, naučne, kulturne institucije imale poverenje građana. Međutim, to polako nestaje jer se vidi da u nekim kriznim situacijama jednostavno ne mogu da se izbore. Pokazuje se da ići u prestižnu školu može da bude kontraproduktivno jer je na takve škole veliki pritisak i dolazi i do toda da se zaboravi da je dete pre svega tu zbog učenja, a ne zbog titule da je đak XY škole“, smatra ona.

Ušli smo, kaže, u nešto što ona naziva akademski kapitalizam.

„Ako se školujete za one profile i zanimanja koji su tržišno traženi, možete da naplaćujete i imaćete veliki broj studenata itd. I vas država ohrabruje da na taj način usmeravate školstvo. Međutim, kada je reč o školovanju za nauku, prvo to je teško i mladi se neće masovno odlučiti, a drugo tu treba ulagati mnogo novca. Za to nema dovoljno podrške“, podsetila je.

Kaže da smo se mi mahom okrenuli ka dualnom obrazovanju, koga je uvek bilo, ali mnogo manje.

„Zanatlije su tražene i u inostranstvu, ali zanatlije bez kritičkog mišljenja – filozofija je već odavno ukinuta u srednjim stručnim školama. Niko više ne govori da nam je prioritet da školujemo emancipovanog, kritičkog, otvorenog građanina“, rekla je ona.

„Svi moramo da se ujedinimo da bi nešto ostalo potomstvu“

Govoreći o ideji da Beogradski sajam bude premešten, profesorka kažen da Beogradski sajam kao celina, predstavlja nesumnjivo kulturno nasleđe svog doba.

Podseća da smo nekada tačno znali ko je projektovao koju zgradu i deo grada.

„Mi danas ni za jednu zgradu u Beogradu na vodi ne znamo ko ju je projektovao, tu ni ne ima, to je konfekcijska arhitektura koja ništa nikome ne znači. Tu znače te glamurozne radnje i restorani, ali ne arhitektura po sebi. Koju to vrstu umetnosti, znanja, vrednosti i vrednostnog sistema sada stvaramo za ovde sadašnje generacije i ostavljamo li potomstvu nultu? Mislim da se moramo svi mnogo jače ujediniti u borbi za očuvanje ovo malo kulturnog nasledja što je ostalo“, kazala je.

„Ka snažnijim periferijama nove koalicije i politike solidarnosti“, to je ime konferencije koja je održana u Beogradu u organizaciji Fakulteta dramskih umetnosti i koja se bavila položajem pozorišta u zemljama Južne Evrope.

„To je bio jedan veliki projekat koji je obuhvatio zemlje od Portugala, Grčke, Rumunije, Bugarske i tako dalje, a na kome smo radili pune četiri godine. Naša početna hipoteza bila je da mi na jugu nemamo jaku politiku finansiranja. Međutim, nije istina, ipak zemlje poput Španije i Portugalije, Južne Francuske, imaju lokalne vlasti koje izuzetno mnogo pomažu kulturu. Ali kad kažem kulturu, to znači kulturu koja produkuje, koja stvara. Ne samo neki festivalčić preko leta. I onda smo mi kroz ta istraživanja došli do zaključaka da su najuspešniji oni pozorišni umetnički kolektivi koji rade u neposrednoj saradnji sa lokalnom zajednicom. Nama su iz nekoliko gradova iz Portugalije došli, ono što bi mi rekli, i gradski sekretari za kulturu. To ovde ne može da se desi ni kad vam je konferencija u Beogradu, a ne moli da sad neko potegne put“, zaključila je.