18. apr 2017.

Pusti dijalog – sad ja vladam

Dijalog je praktično proteran sa srpske javne scene. Više nego ikad politička, kulturna i svaka druga scena se podelila na prijatelje i neprijatelje - postavljene su barikade i ukinuta je svaka debata.

Foto: FoNet / Nenad Đorđević

Foto: FoNet / Nenad Đorđević

Taj proces je možda najupadljiviji na Internetu, ali se osim društvenih mreža i raznoraznih foruma taj fenomen prelio i na tradicionalne elektronske i štampane medije. Ima u tom tvrdom držanju nečije strane pomalo i komičnih momenata; pojedine novine i televizije koje u srpskom izdanju ne žele Srbiju u NATO, u crnogorskoj verziji su žestoki zagovornici članstva u toj vojnoj organizaciji. Novinari koji se pri tome zalažu protiv članstva Srbije u EU i za što bliže saradnju sa Rusijom najveći su fanovi premijera Aleksandra Vučića, koji bi se po njihovim merilima ocenio kao evrofanatik. Slična pojava se primećuje i kod političkih stranaka, pa se tako međusobno podržavaju stranke potpuno različitih ideologija i stavova, i možda stoga nije čudno što u toj sveopštoj mentalnoj i ideološkoj konfuziji ne postoji mogućnost normalnog dijaloga.

Konstruktivan dijalog nije, doduše, nikada bio nešto čime se mogla pohvaliti srpska politička scena tokom višestranačja. Na to skreće pažnju i novinar BIRN-a Slobodan Georgiev, koji kaže da su sadašnje vlasti nasledile jedno medijsko okruženje koje je bilo izloženo velikom pritisku od strane vlasti. „Ali, sve to je neuporedivo sa onim što imamo danas, jer u poslednje četiri godine vlasti Borisa Tadića niste imali ni delić svega onoga što na razne načine prezentuju vlast i Aleksandar Vučić. To je jedna stalna presija, gde se količinom događaja anulira svaki drugi događaj. Sve više se čuje samo jedan glas, i ja mislim da su ljudi sada sve više počeli da veruju da drugog glasa zapravo i nema, što naravno nije tačno“.

Duhovna deca titoizma

Na istorijsko – društvenom kontekstu insistira i politički analitičar Dragomir Anđelković. Na više puta ponovljeno pitanje da li su sadašnje vlasti svojim insistiranjem na monologu zapravo ukinule dijalog u Srbiji, Anđelković se iznova vraćao na tvrdnju kako dijalog u Srbiji zapravo nikada nije ni postojao, i da se ponašanje aktuelnih vlasti nikako ne može posmatrati van tog konteksta:

„Sadašnje vlasti su odraz društva i društvene atmosfere, baš kao što je i opozicija odraz svega toga, smatra Anđelković. Niko tu nije ponaosob kriv, kriv je duh koji imamo u kontinuitetu sa titoizmom. Tako da sad pričamo o krivici sadašnje vlasti kao većoj u odnosu na krivicu prethodne vlasti, ili u odnosu na one koji su 6. oktobra 2000. tvrdili da Srbiji treba jedna serija hapšenja i progona, odnosno na one koji su pre 5. oktobra držali vlast i često se autoritarno ponašali, je smešno. Naprosto, imamo kontinuitet nedemokratske kulture i autoritarnog nasleđa“.

Neka posle neko kaže kako je lako uspostaviti dijalog u Srbiji u situaciji kada se negira da problem uopšte postoji. Ili ipak postoji, ali za to niko nije kriv? O tome bi možda trebalo pokrenuti debatu. Na pokušaj da, recimo, zaboravimo na prošla vremena i prošle vlasti, i ocenimo sadašnju situaciju, Anđelković odgovara:

„Mislim da je priča o tome da zaboravimo prošlost manipulacija. Nemoguće je te stvari posmatrati van konteksta. Ova vlast je naravno i sama odraz tog nedostatka demokratske kulture u srpskom društvu, a još u većoj meri su to oni koji su se stavili u službu tuđih geopolitičkih interesa i pričaju o zapadnim i evropskim vrednostima, a sami su duhovna deca titoizma“.

Slučaj zaključen: u Srbiji nema dijaloga, oduvek je tako bilo i zauvek će tako biti. Vidljivo je da ne postoji čak ni pokušaj da se taj niz prekine. A proteklih nekoliko godina vladavine Srpske napredne stranke, naravno, obeležio je skoro potpuni nedostatak dijaloga. Za sociologa kulture Ratka Božovića dobra ilustracija svega toga je izjava Aleksandra Vučića kako će se povući ukoliko neko drugi pobedi na predsedničkim izborima: „To je jedna nenormalna situacija, kaže Božović za DW. Na taj način se jedna partokratska logika uspostavila kao nešto sa čime je on ušao u izbore. A kada tome dodate da imamo jednog čoveka koji je sveznajući, gotovo božanstvo, i da od njega umesto institucija i podele vlasti sve zavisi, onda nije čudno što imamo ovo nepodnošljivo i apsurdno stanje u kojem je naravno nemoguće imati dijalog“.

Naprednjaci se ne zaklinju u dijalog

Politički analitičar Branko Radun se slaže da je aktuelna vlast uvek odgovorna za nedostatak dijaloga u društvu, ali takođe navodi da je to problem koji se prenosi iz generacije u generaciju, i da Srbija dugo nema kulturu dijaloga. „Možda se stoga u tom smislu i previše očekivalo od naprednjaka, ističe Radun. Ako neki koji su se toliko zaklinjali u dijalog nisu bili sposobni da ga demonstriraju, poput demokrata, zašto bi sad očekivali mnogo više od naprednjaka, koji se iskreni da budemo nisu previše ni zaklinjali u dijalog“. Po njegovim rečima to svedoči da je problem mnogo dublji, i da je povezan i sa mentalitetom. „To je nešto u stilu, kad ja dođem na vlast ja ću sad ovima da zapušim usta. Dok smo opozicija svi se pozivamo na dijalog, ali kad dođemo na vlast onda okrećemo ploču- pusti sad dijalog, sad ja vladam“, kaže Radun.

Internet – loše mesto za debatu?

Dobar deo javne debate se i u Srbiji odvija na Internetu. A tu neistomišljenike čeka paklena atmosfera. Svaki pa i najmanji pokušaj civilizovanog dijaloga se brzo preokrene u razmenu ličnih uvreda. Slobodan Georgiev primećuje da Internet i nije baš najbolji prostor za debatu: „To je otvoren prostor bez moderacije, i tu nema nekih pravila osim ličnih pravila etičnosti. Neki misle da je to pljuvaonica pa se tako i ponašaju. U tom smislu i ne vidim da se u tom prostoru može voditi debata koja bi dovela do stvari koje su od opšte koristi. Debata je najpotrebnija u institucijama, i u velikim medijima sa relevatnim sagovornicima“. Ipak, premijer Aleksandar Vučić je pokušavajući da ulepša stanje medijskih sloboda naveo kako se većina građana Srbije informiše na Internetu, i tako pokušao da umanji važnost tradicionalnih medija. Slobodan Georgiev smatra da su to besmislice. „Vučić tačno zna šta će se pojaviti u velikim medijima, koji su pod njegovom kontrolom, i njemu je to na neki način i dosadno. A nervira ga što ne može da kontroliše Internet, i onda tu neku vrstu frustracije pokušava da pretvori u neku svoju prednost, tipa ‘evo ljudi tamo saznaju sve informacije, dele informacije, znaju ljudi sve šta se dešava’.

Optužbe vlasti da su svi koji misle drugačije nekakvi strani plaćenici Ratko Božović vidi kao izlizane stereotipe koji po svemu pripadaju pretpolitičkom društvu. „To bi sad trebalo da znači kako iza svih građana koji su izašli na ulice, jer nisu pristali da budu budale, neko stoji. To je formulacija koju je nemoguće prihvatiti“. „To je tek ludilo koje forsira vlast, dodaje Slobodan Georgiev, i to je nešto što Aleksandar Vučić stalno ponavlja. Njemu to prosto odgovara, to mu donosi glasove, to motiviše njegovo biračko telo. On to radi svih ovih pet godina i ništa drugo. Drži svoje birače okupljene, mobilisane i spremne da kad god ih pozove na izbore oni izađu i zaokruže njegovo ime, i u tome je vrlo uspešan. A što zbog toga postoje posledice po čitavo društvo mislim da ga specijalno i ne zanima“.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend