27. apr 2022.

Raspodela nacionalnih TV frekvencija: Još osam godina sluđivanja i ispiranja mozgova

Četiri privatne televizije koje, uz tabloide, predstavljaju medijski stub ove vlasti, ukoliko se tome odlučno ne usprotivi javnost, dobiće dozvole da i narednih osam godina dezinformacijama i govorom mržnje sistematski zaluđuju i ispiraju mozgove građana Srbije

Foto: Marko Risovic

U avgustu 2022. ističu dozvole za emitovanje privatnim televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, zbog čega je Savet REM-a 15. aprila 2022. raspisao Javni konkurs za izdavanje četiri dozvole za televizijsko i četiri dozvole za radijsko emitovanje na teritoriji čitave Republike Srbije. Poslednji dan za podnošenje prijava na ovaj konkurs je 20. jun 2022.

U Srbiji postoji šest televizija koje emituju program na teritoriji čitave zemlje. Pored dva kanala javnog medijskog servisa, RTS1 i RTS2, koji imaju zagarantovanu nacionalnu frekvenciju i ne učestvuju na konkursu, tu spadaju i četiri privatne TV stanice, i to TV Pink, Happy TV, Prva i TV B92. Ove četiri privatne televizije dobile su dozvole za emitovanje na čitavoj teritoriji Srbije još 2006, kada je prvi put raspisan konkurs za nacionalne frekvencije.

Neophodno je da se odlučno digne glas i da se zatraži odlaganje konkursa za dodelu frekvencija sa nacionalnom pokrivenošću sve dok se ne izabere novi saziv Saveta REM-a koji će odlučivati po profesionalnim kriterijumima, a ne po političkom nalogu

Kako se dozvole izdaju na period od osam godina, REM je 2014. ovim televizijama, na njihov zahtev, bez konkursa, produžio dozvole na dodatnih osam godina, što je mogućnost koju dozvoljava zakon.

Pored ove četiri televizije, nacionalnu dozvolu je 2006. dobila i TV Avala, koja je prestala sa radom 2012. godine i od tada ova frekvencija stoji upražnjena. Dva konkursa za korišćenje upražnjene frekvencije, koje je REM raspisao 2013. i 2018, završena su neuspešno.

U svakoj demokratskoj zemlji koja neguje medijske slobode, konkurs za nacionalne frekvencije bio bi prilika da se preispita i oceni rad postojećih elektronskih medija i da se u skladu sa jasnim kriterijumima dodele nove dozvole medijima koji dokažu da će raditi na unapređenju kvaliteta medijskih sadržaja i usluga, i to u skladu sa interesima celokupne javnosti. Nažalost, to se neće dogoditi u Srbiji.

Konkurs za frekvencije – još jedna institucionalna farsa

Konkurs za dodelu nacionalnih frekvencija biće samo još jedna institucionalna farsa u zemlji sa autokratskom vlašću koja iz godine u godinu sve više tone na međunarodnim listama koje mere stepen ostvarene demokratije i slobode medija.

U nedavno objavljenom izveštaju nevladine organizacije Fridom haus iz Vašingtona, Srbija je ocenjena kao „delimično slobodna” država, koja je od balkanskih zemalja „u najvećoj meri nazadovala u oblasti sprovođenja demokratskih reformi”.

Ako se narednih nedelja (meseci) nešto bitno ne promeni, na konkursu za frekvencije sa nacionalnom pokrivenošću neće biti nikakvih iznenađenja. Proveren i politički probran tim u Savetu REM-a, sa Oliverom Zekić na čelu, ispuniće ono zbog čega je tu i postavljen – ponovo će izdati dozvole za nacionalno emitovanje televizijama koje predstavljaju noseći stub aktuelnog režima – TV Pink, Happy TV, Prva i TV B92.

Po svemu sudeći, sve četiri privatne televizije koje imaju nacionalno pokrivanje od 2006, biće nagrađene sa novih osam godina, bez obzira na to što su se neke zbog grubog kršenja zakona, profesionalnih i etičkih normi odavno kvalifikovale za oduzimanje dozvole

Učešće na konkursu su najavile i kablovske televizije N1 i Nova S, što je veoma dobra vest, s obzirom na to da se radi o televizijama koje poštuju profesionalne standarde, ali kako je konkurs raspisan za dodelu samo četiri dozvole, njihove šanse su izuzetno male. Teško je zamisliti da bi ispolitizovani Savet REM-a uskratio frekvencije televizijama Pink i Hepi, zahvaljujući kojima aktuelni režim opstaje na vlasti.

Da je kojim slučajem REM samostalno i profesionalno regulatorno telo koje ispunjava svoje obaveze, on bi ovim televizijama zbog kršenja zakona do sada izrekao na stotine oštrih kazni, uključujući i privremenu, pa čak i trajnu zabranu emitovanja programa.

Mala je verovatnoća i da će REM uskratiti dozvole televizijama Prva i B92, koje su praktično pod partijsko-državnom kontrolom. Njihov vlasnik je krajem 2018. postao Srđan Milovanović, nakon veoma „zanimljivog” kupoprodajnog dila u kome je glavni akter bilo državno preduzeće Telekom Srbija.

Naime, Telekom Srbija je platio neverovatnih 200 miliona evra Milovanoviću za njegovu kompaniju Kopernikus, nakon čega je on kupio pomenute dve televizije.

Po svemu sudeći, sve četiri privatne televizije, koje imaju nacionalno pokrivanje od 2006. godine, ponovo će biti nagrađene sa novih osam godina u nacionalnom etru, bez obzira na to što su se neke od njih, zbog grubog kršenja medijskih zakona, profesionalnih i etičkih normi, odavno kvalifikovale za oduzimanje dozvole.

KRŠENJE ZAKONA? KAD JE TO PA BILO PROBLEM?

Obnavljanje dozvola ovim privatnim televizijama predstavljaće i grubo odstupanje od propisanih kriterijuma za dodelu frekvencija sa nacionalnom pokrivenošću koje su precizirane u dokumentu REM-a „Pravilnik o minimalnim uslovima… i kriterijumima za odlučivanje u postupku izdavanja dozvole…”, i to posebno od kriterijuma definisanim u članovima 28 i 29 koji se tiču kvaliteta programa.

Međutim, imajući u vidu dosadašnji način rada Saveta REM-a, nepoštovanje zakona za ovo telo ne predstavlja nikakav problem. Vlast se baš zato i grčevito borila da u Savet REM-a prvo postavi a zatim i reizabere konkretne ljude koji su spremni da rade suprotno zakonima i interesima građana Srbije, ali u interesu vladajućeg režima.

Peta nacionalna frekvencija – potreba ili višak?

Po raspisivanju konkursa za četiri dozvole za emitovanje TV i radijskog programa na teritoriji čitave Srbije u javnosti se odmah moglo čuti pitanje zašto nije raspisan konkurs i za petu frekvenciju koju je do 2012. koristila TV Avala i koja od tada stoji upražnjena.

Pre razmatranja ovog pitanja neophodno je odgovoriti na sledeće: Koliki je optimalan broj televizija sa nacionalnim pokrivanjem u Srbiji? Koliko televizija sa nacionalnim pokrivanjem može da opstane na (siromašnom) medijskom tržištu Srbije?

Zahvaljujući digitalizaciji sprovedenoj 2015. prevaziđen je raniji problem ograničenog broja radiodifuznih frekvencija i sada postoje uslovi za izdavanje većeg broja dozvola sa nacionalnim pokrivanjem nego što je to bio slučaj u analognoj eri.

Kada bi se sprovelo istraživanje, možda bi se utvrdilo i da je za Srbiju, sa sadašnjom vrednošću medijskog tržišta, optimalno da, pored javnog servisa, ima samo tri privatne televizije sa nacionalnom pokrivenošću. Na tu mogućnost ukazuje primer Hrvatske

Međutim, problem nedovoljno razvijenog tržišta TV oglašavanja, koje bi trebalo da bude glavni izvor finansiranja za privatne emitere, još nije prevaziđen. Medijsko tržište oglašavanja u Srbiji je nedovoljno da obezbedi kvalitetan rad postojećih medija, pa je veliko pitanje šta bi se dobilo ukoliko bi se izdavale dozvole za pet ili više televizija sa nacionalnim pokrivanjem.

Da bi se utvrdio optimalan broj pružalaca medijskih usluga u Srbiji, neophodno je sprovesti istraživanje medijskog tržišta i medijskih potreba stanovništva, a za takvo istraživanje nadležan je takođe REM (član 23 Zakona o elektronskim medijima), koji ni tu svoju obavezu ne sprovodi.

Kada bi se ovakvo istraživanje sprovelo, možda bi se utvrdilo i da je za Srbiju, sa sadašnjom vrednošću medijskog tržišta, optimalno da pored javnog servisa ima samo tri privatne televizije sa nacionalnom pokrivenošću. Na tu mogućnost ukazuje primer Hrvatske.

Hrvatska ima znatno manji broj korisnika (4,047 miliona stanovnika) nego Srbija (6,9 miliona stanovnika), ali njeno tržište TV oglašavanja ima neznatno manju vrednost u odnosu na srpsko. Tržište TV oglašavanja u Hrvatskoj u 2021. iznosilo je 102 miliona evra, dok je u Srbiji ovo tržište 2018. iznosilo 108 miliona evra.

Hrvatska, čije je tržište TV oglašavanja slično našem, pored nekoliko kanala javnog medijskog servisa HRT, ima samo još dve privatne TV sa nacionalnim pokrivanjem opšteg tipa, RTL i Nova TV.

Pitanje optimalnog broja televizija sa nacionalnom pokrivenošću u Srbiji, u kontekstu medijskog tržišta, postavljalo se i kada je prvi put raspisan konkurs za dodelu frekvencija 2006. godine. I tada su se mogla čuti mišljenja da je neodrživ koncept koji podrazumeva čak pet privatnih televizija sa nacionalnim pokrivanjem.

PREVIŠE TELEVIZIJA – LAK PLEN FINANSIJERA I DRŽAVE

Važno je imati u vidu da veći broj televizija sa nacionalnom pokrivenošću ne garantuje nužno i bolji kvalitet i veću raznovrsnost programskih sadržaja, tj. poštovanje standarda medijskog pluralizma, što slučaj Srbije vrlo dobro pokazuje. Kada medijsko tržište nije dovoljno ekonomski jako da podrži postojeći broj medija, dolazi do brojnih štetnih posledica koje su već predugo vidljive u javnom prostoru Srbije.

Pojedini mediji u takvim okolnostima žrtvuju kvalitet i okreću se proizvodnji jeftinih programa koji ne ispunjavaju osnovne profesionalne standarde, okreću se senzacionalizmu i dezinformacijama, postaju lak plen različitih „finansijera”, uključujući i državu, kojima zauzvrat prodaju svoju nezavisnost i objektivnost.

U postojećem političkom i društvenom okruženju u kojem su medijske slobode drastično sužene a demokratija bačena na kolena, veliko je pitanje da li bi veći broj dozvola sa nacionalnom pokrivenošću, npr. više od pet, koliko ih sad potencijalno ima, mogao da donese i više medijskog pluralizma u televizijskim programima ili bi i te nove frekvencije brzo postale deo provladine propagandne mašinerije koja danas ima apsolutnu dominaciju u Srbiji.

Sada kada je Javni konkurs za dodelu frekvencija već raspisan, postavlja se pitanje šta se može uraditi da dozvole sa nacionalnom pokrivenošću ne dobiju televizije koje frekvencije ne koriste za istinito i objektivno informisanje u javnom interesu, već kako bi služile uskim političkim i ekonomskim interesnim grupama.

Hitno tražiti odlaganje konkursa za frekvencije sa nacionalnim pokrivanjem

Potrebna je hitna reakcija stručne javnosti, nevladinog sektora i opozicionih stranaka koje drže do zaštite ljudskih prava i medijskih sloboda. Neophodno je da se odlučno digne glas i da se zatraži odlaganje konkursa za dodelu frekvencija sa nacionalnom pokrivenošću sve dok se ne izabere novi saziv Saveta REM-a koji će odlučivati po profesionalnim kriterijumima, a ne po političkom nalogu.

Učešće na konkursu su najavile i N1 i Nova S, što je veoma dobra vest pošto se radi o televizijama koje poštuju profesionalne standarde, ali njihove šanse su izuzetno male. Teško je zamisliti da ispolitizovani Savet REM-a uskrati frekvencije Pinku ili Hepiju

Takav zahtev bio bi utemeljen i u Medijskoj strategiji od 2020. do 2025. i njenom Akcionom planu.

Medijskom strategijom i Akcionim planom za primenu mera iz Strategije od 2020. do 2022. predviđeno je da se najkasnije do kraja drugog kvartala 2022. (do kraja juna ove godine) izmeni Zakon o elektronskim medijima kako bi se, između ostalog, unapredio način izbora članova Saveta REM-a, a zatim u skladu sa ovim izmenama birao budući saziv.

Dužnost novog saziva Savet REM-a bila bi da odmah sprovede istraživanje medijskog tržišta i medijskih potreba stanovništva, a zatim da, u skladu s tim nalazima, raspiše konkurs za dodelu dozvola sa nacionalnim pokrivanjem. Samo ovakav redosled koraka bi imao smisla i bio na dobrobit srpskog društva, tj. građana Srbije.

U suprotnom, ukoliko se odlučno ne digne glas i dopusti se da već raspisan konkurs prođe u skladu sa željom vladajućeg režima – četiri privatne televizije koje uz tabloide predstavljaju medijski stub ove vlasti dobiće dozvole da i narednih osam godina dezinformacijama i govorom mržnje sistematski zaluđuju i ispiraju mozgove građana Srbije i da onemogućavaju svaki kritički govor u javnom prostoru, kao i preko potrebnu javnu debatu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend