Mi vrlo dobro znamo gde smo bili. Pamtimo i gde je bio on.
Slušam Sadlera kako za londonski LBC nadahnuto opisuje „veličanstvene prizore sa beogradskih ulica“, neumornu mladost i naše kolege u samom središtu zbivanja. Kaže da ovakvu atmosferu nije video još od 1989. godine. Lepa paralela. Zamislite da je dodao: samo što je umesto Berlinskog pao kriminalni zid. Ali ne, ipak je on profesionalac. Za takvu ocenu verovatno bi najpre morao da zatraži i zvanično mišljenje zida.
Tog profesionalizma se dobro i nerado sećamo: spiskova novinara iz režimskih medija, zahteva da se ublaži retorika prema vlasti, nametnutih urednika i ultimatuma da za manje od 48 sati prihvatimo odluku uprave ili uzmemo otpremnine. Sve se to događalo svega nekoliko dana pre nego što je u nama naprasno prepoznao novinare kojima danas treba da se ponosi. Prava je šteta što britanskim slušaocima nije ponudio i taj deo svoje bogate biografije.
Napisao sam ranije da bi, ako poslušamo Sadlera, slogan našeg portala mogao da glasi: „Treba sve da saznaš. Samo da se najpre dogovorimo šta je to sve.“ I tada smo od njegovih zamisli branili profesionalnu autonomiju koju danas prodaje kao zaslugu sopstvenog rukovođenja. Lep pokušaj, samo što i pored opšte amnezije ima nas kojima pamćenje doseže dalje od prekjuče.
Nismo mi u izbornoj noći pali s neba na beogradski asfalt. Bili smo tamo i kad su ljude gazili, hapsili i prebijali. Izveštavali smo i kad je vlast tvrdila da se ništa nije dogodilo i kad su nas ubeđivali da smo sami krivi za batine jer smo valjda nahuškali narod da se glavama zaleće na policijske pendreke. Tako smo stekli poverenje građana kojim se Sadler danas kiti pred stranim kolegama.
Da ne bude zabune, govorim o čoveku koji je kolegama urednicima sugerisao da prekidaju program, da ne mora baš sve uživo da se emituje i da se uzdrže od „vrednosnih sudova“ dok nekome lome rebra na ulici. Jer to što je neko prebijen valjda još ne znači da je prebijen dok i batinaš ne dobije priliku da objasni svoj ugao.
Mi tada nismo čekali da se Brentu otvori treće oko za nezavisno novinarstvo. Sa ona dva sasvim je dobro video šta radimo. Zato je, uostalom, i pokušavao da nas promeni.
Ratku Femiću izdiktirao je kadrovska „pojačanja“ iz prorežimskih medija, a onda je sa Pedrom Vargasom Santosom Davidom došao da nam predstavi Marka Stjepanovića i njegovu zamenicu Ivanu Mastilović Jasnić. Naše protivljenje i predlog da redakciju vodi Ranko Pivljanin ignorisali su, a nama ponudili otpremnine i rok za odlazak.
I tu dolazimo do najlepšeg paradoksa: odbijanjem da napustimo firmu i pustimo ih da nam „uteraju profesionalizam“, zapravo smo pomogli Brentu da danas ima čime da se pohvali.
Da smo ga poslušali, ko bi mu ostao za taj veličanstveni izveštaj iz Beograda? Da li bi Stjepanović i njegova zamenica izašli pred kamere da objasne kako posle toliko godina rada u režimskim medijima konačno mogu slobodno da rade? Da li bi Sadler po britanskim studijima njih dvoje predstavljao kao simbole novinarskog otpora? Ne znam da li smo mu pokvarili kadrovske planove, ali smo mu definitivno spasili materijal za gostovanje.
Ne mora da nam zahvaljuje. Neka samo ne pripisuje sebi ono što smo od njega sačuvali.
Pregalački je radio na promenama čiji bi politički učinak odgovarao režimu. Pokazivao je toliko razumevanja za potrebe vlasti da je povremeno više ličio na ambasadora njene politike u redakciji nego na čoveka zaduženog da nas od nje zaštiti. Sada je, izgleda, ta diplomatska misija propala, pa je preuzeo novu dužnost: ponosni predvodnik nezavisnih novinara. Posle prebrojavanja glasova i nezavisnost se nekako lakše prepoznaje.
Da su izbori otišli na drugu stranu, verovatno bi već sutradan ušetao sa Stjepanovićem u redakciju da nam konačno objasni kako se radi. Ovako se pred britanskom publikom ponosi upravo onim što nije uspeo da slomi.
I sasvim razumem, ugodno je osvanuti na pobedničkoj strani. Samo što ovo neće biti običan prelazak preko Temze, pa da na drugoj obali niko ne zna sa koje je krenuo. Mi smo ovde bili sve vreme. Na strani istine koju je on hteo da razblaži.
Zato jedno pitanje za Sadlera, Pedra i Marka Stjepanovića: ako su toliko ponosni na nezavisno novinarstvo, otkud ideja da ugase štampano izdanje novina „Nova“?
Pa jesu li Pedro i Sadler uveravali redakciju da Ranko Pivljanin ostaje glavni urednik i nastavlja da odgovara za novine? Šta se u međuvremenu promenilo? Tiraž? Poslovni bilansi? Ili je nekome zasmetalo ono što je Ranko rekao pred kolegama i upaljenom kamerom?
Pre će biti ovo poslednje.
Pitao je Stjepanovića čime garantuje da Novu neće upropastiti kao što je upropašćen Blic. Pitao ga je kao čovek koji je taj list stvarao i koji zna koliko vredi obećanje o nezavisnosti kad ga izgovara neko čiji rad govori suprotno.
Ako je taj snimak postao poslovni problem, neka nam to pošteno kažu. Reputaciju im teško može ugroziti Rankovo pitanje. Nije on kriv što se puter na njihovim glavama topi čim neko pomene šta su radili.
Sadler ima priliku da pokaže koliko vredi njegov iznenadni ponos. Neka javno saopšti da se protivi gašenju novina „Nova“ i da odustaje od nametanja komesara koje redakcija ne prihvata. Za taj odgovor nije mu potreban ni povratak u 1989. godinu ni otvaranje trećeg oka.
Za nas novinare ne mora da brine. Nastavićemo da radimo ono što smo radili i pre nego što je odlučio da se nama pohvali.
A Englezi ćemo se praviti tek kad naučimo da zaboravljamo.
Za sada, Brente, sve pamtimo.
Izveštavanje o Srebrenici jula '95: Nevladini mediji nisu znali da li da veruju, režimski slavili zločince
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Filmovi o novinarima i za novinare
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.