13. nov 2020.

N sedi 1

Sve se češće pitam može li se protiv Vučićeve propagandne mašinerije boriti ubrzanom vučićizacijom tzv. slobodnih medija.

Foto: Medija centar Beograd

Evo, recimo, u sredu u 19h mimo običaja sedoh pred televizor da pogledam dnevnik TV N1 i u određenom trenutku ugledah izveštaj o jednom od mnoštva ubistava na vrelom beogradskom asfaltu – to se, da kažemo, moće podvesti pod pravovremeno i objektivno izveštavanje javnosti – a odmah posle toga snimak Vulinove izjave kao popečitelja unutrašnjih dela u kojoj kaže „da Srbija nikad nije bila bezbednija, itd“, što je manipulacija dostojna Informera.

Poruka, tačnije dubara, menadžmenta i uredništva N jedinice nije eksplicitna, ali je kristalno, iako potuljeno, jasna: „Zahvaljujući tome što je Vulin ministar policije u vladi Aleksandra Vučića u Beogradu se događaju ubistva, pa vi vidite šta vam je činiti.“

Namera N jedinice je da neprestanim povezivanjem režimskih ličnosti sa što je moguće više brljotina u SNiS-ovim masama stvori odbojnost prema režimu, što je u najmanju ruku efikasno koliko i Marinikina mlataranja dokaznim materijalima o lopovlucima, koja 65 % publikuma ostavljaju apsolutno ravnodušnim – dobro oni znaju kako ovde stvari funkcionišu i nemaju ništa protiv toga – a kod jedno 20-ak odsto izazviva žal i zavist što i oni nisu „bili tune“.

Jedno posrnulo i do srži pokvareno društvo ne može se popraviti kontrapokvarenjaštvom i seljačkim makijavelizmom druge boje, pogotovo ako je logistički inferioran u odnosu na vladajući. Posledično neučinkovit.

Da je Vulin Vulin – sa sve paketom besmisla i loših značenja povezanih s tim imenom – to valjda nikom ne treba dokazivati; svi to znaju, uključujući njegovog šefa, kome upravo takav Vulin i odgovara.

Mnogima – uključujući i moju malenkost – Vulin ne odgovara, ali ga se nećemo rešiti subliminalnim pripisivanjem odgovornost za drive by pucnjave u milionskoj megakasabi.

Šta je sledeće?

Predizborno obećanje – „Kad naš slobodni i pravedni čovek bude policajni ministar, u Beogradu više neće biti ubistava. A hleb će, naravno, koštati tri dinara.“

Opozicija iz devedesetih je posle teških desetogodišnjih zavrzlama uspela da sobali Miloševića ponajpre zahvaljujući stvaranjem jasne kulturološke distance od turbo-folk muzike, politike i poetike.

Neko (nažalost kratko) vreme joj je dobro išlo dok tandem JexS-Referendumski lopov nije izvršio tihu – ali dubinski učinkovitiju od Miloševićeve – refolklorizaciju i renacifikaciju Srbije.

Put eventualnog izlaska Srbije iz besmisla i čemera u kome se zaglibila (grohotan smeh vrabaca iz off-a) vodi preko defolklorizacije i denacifikacije Srbije, nipošto putem imitacije esenesovskih „recepata za uspeh“.

Ostaje nam samo da se nadamo (još grohotniji smeh vrabaca iz off-a) da na to nećemo čekati 97 godina, koliko je bilo potrebno od 1903. do 2000.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend