16. jan 2018.

Naravoučenije doušnika

Pisac hoće da kaže sledeće: zakoni jesu lepa stvar, ali nemaju snagu prirodnih zakona, a još manje obavezuju ovosvetske tirjane da ih poštuju

Foto: Medija centar Beograd

Lepo je rekao onaj svat – ne mogu trenutno da mu se setim imena – da državni aparati čiji se poslovi i dani otrgnu kontroli javnosti postaju najobičnije razbojničke družine a tome bi se još moglo dodati da na ovom guravom svetu praktično ne postoji nijedan državni aparat (bez obzira na boju i geografsko poreklo) kome izmicanje bilo kakvoj kontroli nije vlažni san. Iz gorepomenutog se može izvući zaključak da su države (i državnici) svemoćni i bahati onoliko koliko su javnosti u ovoj ili onoj državi nemoćne i kilave.

Da je tome tako uverio sam se u subotu uveče kada sam – umesto da zaturim šajkaču na teme i odem na doček Srpske Nove godine – počinio akt nacionalne veleizdaje i otišao da pogledam američki film, čiji je naslov u nas iz nejasnog razloga preveden kao „Doušnik“. Dakle ovako: Bivši aparatčik američke administracije, zgađen basnoslovnim laganjem i mašćenjem niza američkih administracija o pravoj prirodi rata u Vijetnamu, fotokopira strogo pov. dokumenta i dotura ih Njujork tajmsu, potom Vašington postu, koji – uprkos mogućnosti da budu zabranjeni – ne oklevaju da ih objave, što američku javnost, a naročito Ričarda Niksona & njegovu družinu, baca u stanje akutnog amoka.

Iako „rođeni“ Anglosas, Ričard Nikson je imao sve osobine srpskih tirjana, a to će reći sklonost populizmu, marifetlucima, lopovlucima, zataškavanju, nameštanju izbora, špijuniranju političkih protivnika i tako dalje, ali je imao peh da nema srpsku javnost, pa je na kraju neslavno završio u ropotarnici istorije, gde na kraju završe i svi srpski tirjani, ali po pravilu prekasno, tek kada počine svu štetu koju je moguće počiniti.

Kao da je znao o čemu nameravam da pišem u našoj današnjoj kolumni, režiser „Doušnika“ je film „začinio“ sporadičnim scenama masovnih antiratnih pokreta američkih hipika i slobodnih, je li, građana kojima su Nikson & Co, na podobije naših tirjana, visokonačelno „priznavali demokratsko pravo na izražavanje nezadovoljstva“, ali za koje ih je savršeno boleo Crven Ban, jer su – kao da su čitali moje kolumne – dobro znali da svako nezadovoljstvo, svaki pokret i svaki protest potraju mesec-dva, pa ih potom prekriju ruzmarin, snegovi i šaš.

Persone dramatis, koje su u filmu (i u stvarnosti) pobedile Niksonovu sklonost samodržavlju i bitno doprinele njegovom docnijem strmopizdu – ne više od njih dvadesetak – nisu po novinama arlaukale da je „Nikson tirjanin“, da „ovako nikada nije bilo“, „da je ovo dno dna“, nego su stisnuli muda, izložili se riziku i cenjenom američkom publikumu podastrli nepobitne dokaze o državnim lagarijama i brljotinama. Pisac hoće da kaže sledeće: zakoni jesu lepa stvar, ali nemaju snagu prirodnih zakona, a još manje obavezuju ovosvetske tirjane da ih poštuju; sloboda štampe je takođe lepa stvar, ali ako novinari nisu slobodni (ako „nemaju visinu“), samo je mrtvo slovo na papiru, a da bi se tirjani priveli poznaniju prava, potrebna su muda, a ne horsko arlaukanje.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend