The Post: Interes javnosti je važniji od interesa pojedinca

Moram da priznam da nisam neki fan priče o medijskim strategijama.

Nikada nisam bio član nijednog udruženja, asocijacije. Zanimao me je jedino zakon o oglašavanju, dok je Nedeljnik jedini ostao u ABC Srbija da odituje tiraž, kao što prijavljuje internet saobraćaj svim raspoloživim agencijama, ali to već smatram legalnim poslovanjem.

Što se tiče rasprava o novinarstvu, čini mi se da je to za starije novinare, a nekako ne stižem ni da se bavim time, iako se Nedeljnikom bavim kao Vučić državom, pa opet – nikako da pronađem vremena za te vannastavne aktivnosti.

No, što se tiče novinarstva, za mene je to najlepša profesija na svetu. Profesija zbog koje nisam otišao u inostranstvo – dva brata mi žive preko – jer ne možeš da pišeš na tuđem jeziku. Hapsili su me zbog tekstova u Slobino vreme, napuštao sam studije pa se vraćao… Da ne ulazim u privatne stvari, ali i u prvom i u drugom životu, i kod kuće imam redakciju. Najbolji prijatelji uglavnom su mi novinari.

Znao sam da ću da se bavim ovim poslom kada sam sa deset godina sa ćaletom i Milanom Lalićem prisustvovao ispovesti moje bake Mile Krstajić, Titove sekretarice kojoj su ubili muža Nikicu Prlju, inače Titovog telohranitelja koji ga je spasao u Drvaru.

Onda sam prošle nedelje odveo ćerku od 11 godina da zajedno gledamo „The Post“.

Zaspala je na pola, a kada se probudila, više zbog mene, rekla da joj se sviđa, kao i da je shvatila da pušim zato što svi novinari puše.

Sav taj dim, rokovi, frka, štampa, mašine, foto-slog, tuba iz koje iskaču vesti… Nije je zanimalo!

Isto veče kao neki dinosaurus skinuo sam film sa Torenta i odgledao ga još jedanput. Onda sam smorio celu redakciju, naterao ih da idu u bioskop, naručio temu za ovaj broj, danima pričao o Ketrin Grejem, svađajući se sa Ljiljom i razmenjujući mejlove koji dokazuju moju i njenu tezu.

Namestilo se i da je iste nedelje kod nas u redakciji bio generalni menadžer Njujork tajmsa, naslednik imperije Salzberger. Nisam pričao s čovekom koji više zna o novinama i medijskom biznisu, ali sam i shvatio da se mi ne bavimo istim poslom: objasnio mi je da oni ne zavise od marketinga koji im je pre krize bio 1,7 milijardi dolara godišnje, pošto na početku svake godine prihoduju od pretplate više od milijardu dolara. Da biste razumeli brojeve, ceo marketinški budžet sa svim televizijama, novinama i fejsbucima u Srbiji je oko 55 miliona!

No, nisu samo pare u pitanju. Ja odavno mislim da smo mi propustili priliku da uredimo medijsko tržište nenalaženjem pravih partnera za dve nacionalne novine, pošto novinarstvo ne mogu da uređuju ni zakoni, ni ministarstva, ni udruženja. Već novine.

To je suština koju može da otkrije svako ko pogleda novi Spilbergov film, možda malo dosadan deci ili ljudima van profesije.

Njujork tajms i Vašington post odredili su sudbinu američke štampe, a najvažniji događaj u tome bila je odluka Vrhovnog suda 30. juna 1971. koji je sa 6:3 doneo odluku da mogu da objavljuju tajna državna dokumenta pošto je to u interesu javnosti.

Jednostavna odluka, koju treba upisati u sve preambule medijskih zakona: interes javnosti je važniji od interesa pojedinca, pa makar on bio i predsednik države.

Njujork tajms, dakle, štiti zakon kada objavljuje dokumenta Vikiliksa ili NSA, pa makar bila i ukradena. Američki tužilac može da goni Asanža, koji pokušava da se predstavi kao novinar, ili Snoudena, koji je defakto ukrao dokumenta, ali ne može Njujork tajms koji to objavljuje.

Abu Graib ili Votergejt sigurno nisu mogući u zemlji u kojoj zvanična državna agencija ubije Slavka Ćuruviju jer se zakačio sa suprugom predsednika.

Najbolja rečenica u filmu, ipak, izvinite ako spojlujem, jeste kada glavni urednik Vašington posta Ben Bredli (Tom Henks) shvati da Njujork tajms sprema nešto veliko „pošto Šijan ništa ne objavljuje tri meseca“. Zamislite taj nivo? Zamislite da ovde neko objavi državne tajne, kad su meni pre 10 godina pretili što sam ukrao arhiv Milana Stojadinovića star 60 godina, a devedesetih me hapsili zbog greške u naslovu u kojoj je vređan predsednik ili zbog teksta u kojem je pukovnik Vukšić izvređao armiju zbog rata na Kosovu.

Mi ovde zakonski nemamo prava da štitimo izvor, osim za kazneno delo do pet godina zatvora, što je predviđeno za malo jaču saobraćajku.

Po čemu lekar, advokat ili da ne pričam sveštenik ima veća prava ili važniji posao od novinara? Šta ako je stvarno Slobodan Milošević imao neke psihoze, kako se pisalo u poslednje vreme, a u šta ne verujem. Da li je važnije da se zaštiti njegov karton, ili dvadeset miliona ljudi, pa puta jedno četiri generacije, pa puta cela istorija jednog naroda.

Da li možete da zamislite da kod nas jednog dana izađu sve novine kao Vašington post, pa za njim i svi drugi listovi, i objave na naslovnoj strani ono što je pod pretnjom zatvora zabranjeno Njujork tajmsu?

Ko bi u Srbiji rizikovao zatvor, kad neće ni svoje sve manje plate.

Imala je i Amerika razne testove. Poslednji je slučaj Džudit Miler kada je, posle svih Votergejta i „Dokumenata Pentagon“, poslala ženu u zatvor zato što nije želela da otkrije izvor, iako je formalno osuđena zbog nepoštovanja suda.

Ali ona je otišla u zatvor pre nego da otkrije ko joj je lažno dostavljao podatke o oružju za masovno uništenje u Iraku. Na kraju je izvor CIA pristao da se njegovo ime objavi, a novinarka je izgubila kredibilitet i posao u Tajmsu, ali ne i podršku kolega.

U njenu odbranu stao je novinar s druge strane, liberalni kolumnista liberalnog Vašington posta, Ričard Koen koji je tražio da mu otkrije izvor, pa da ga on otkrije drugim kolegama, i da tako svi otkrivaju jedni drugima dok sve novinare ne stave u zatvor. Ili se vrate na Reporter’s Privilege, kojim novinari u Americi imaju pravo da štite svoj izvor.

To je kao kada bi Slaviša Lekić tražio da ide u zatvor zbog Ljiljane Smajlović. Iako nije stvar u Ljilji, već u principu.

Prošlo je i to vreme. Vašington post kupio je najbogatiji čovek na svetu i vlasnik „Amazona“ Džef Bezos, da bi posle mesec dana list koji se proslavio aferom Votergejt podržao Baraka Obamu u odluci da ne pomiluje Snoudena. Tajkun ne može da se ponaša kao Ketrin Grejem, ako ništa drugo zbog činjenice da je samo CIA prošle godine platila usluge „Amazonu“ 600 miliona dolara, duplo više nego što je on platio za Vašington post.

Slobodnom novinarstvu, dakle, ne mogu da pomognu ni tajkuni ni političari, kojima novine uvek koriste samo neko vreme. Ima još jedna genijalna stvar u filmu, kad Ben Bredli shvati da ga Žaklina Kenedi nikad nije doživljavala kao prijatelja, već je s njim iz koristi. To je trenutak u kojem mu natopljena Kenedijevom krvlju, dok je on iskreno teši, kaže da to nije za objavljivanje.

Sve je, dakle, objava. Interes. Trenutak kada ti se utiša ili pojača telefon u zavisnosti od pozicije na kojoj se nalaziš.

Pogledajte našu premijerku koja je tako ponosna što je Aja Jung dobila italijansko odlikovanje, a nije joj palo na pamet da pošalje čestitku, ako već nije mogla da se oseća jednako ponosno, kada je Branko Rosić prvi put u istoriji ove zemlje dobio odlikovanje britanske kraljice.

To je priča o njima i nama. Ali i o nama i nama, pošto mnogi novinari ovde ne shvataju da je svaka pobeda pristojnog i ozbiljnog novinarstva pobeda svih nas. Dok to ne shvatimo, neće ovde biti ni „Dokumenata Pentagon“, ni Njujork tajmsa, ni slobode štampe.

Ona se ne stvara u papirima i strategijama, već u novinama.

I zato gledajte „The Post“. Uživajte makar dva sata u slobodi štampe. I u redakciji punoj dima…