07. jul 2018.

Novinarka na službenom putu: „Koverta“, prva kao trnje, druga kao slama, treća klizi sama

U očekivanju artiljerije osuda, neupitno utemeljenih (zbog sklonosti ka kešu u kovertama) jedina moja argumentacija jeste pitanje – šta biste vi na mom mestu uradili? Da li biste se sladili ili gadili? Budite pošteni, tako vam novinarskog kodeksa.

Foto: Unsplash, Christian Dubovan

Spadam među novinare koji obožavaju putovanja, ne tako uobičajenu sortu, bez obzira na to što se tada na primljenu mesečnu svotu najčešće kaleme i dnevnice. Većina mojih kolega sedi po redakcijama dobar deo dana, pa jedva čeka vikend da se opusti od obaveza.

Ja sam lutalica, u smislu da nemam jednu kuću kojoj moj uradak pripada, dakle, da sam frilenserka, što je možda nategnuto u finansijskom pogledu i ne poznaje instituciju vikenda, ali si u takvom radnom režimu u stalnom treningu tumaranja.

Osete to urednici, pogotovo bolećivi, koji teže da ti mali honorar nekako nadomeste, pa na tebe preusmere (manje važne) pozive na službene puteve. Da pozivara ne uvrede, a tebe nagrade za samopregorno „crnčenje“.

Međutim, nuđenje izlaska iz grada u organizaciji kakve institucije ili kompanije nije uvek privilegija kakvom ti se predstavlja. Malo je budala među poslenicima sedme sile što će se zbog nekog „važnog“ rukovanja bilo gde uputiti izvan svog atara, a pogotovo u tom cilju prevaliti na stotine kilometara. I naročito sa toliko staža u zadnjici.

Fenomen koverte i test novinarskog karaktera

Ja čim sednem u bus – uživam, da ne govorim o retkim prilikama avionskog prevoza. Ne pravim pitanje oko hrane i smeštaja, maksimalno se trudim da izvučem što više iz svake takve situacije, pa cedim i po više priča iz jednog odlaska. U stanju sam da povežem dva putovanja bez odmora.

Idealna sam saradnica (takva mi je titula), rekao bi neko u moju dušu neupućen. Jer, u sve te selendre i slična bespuća, gradove koje nemaš kad da prokrstariš, ili ka morima gde jedva stigneš da se zamočiš, mene ne vuče isključivo strast ka avanturama (i pisanju). Goni me i fenomen „koverte“, kao dodatno gorivo, ali i izvestan test karaktera koji nikako da položim. A valjalo bi, nisam baš u cvetu mladosti.

Šta se desilo sa mojom savešću i pristojnošću kad sam na pola boravka za obećane pare pitala organizatora? „Nema glupog pitanja“, uzvratio je on na moje pravdanje. Sve će biti kako smo se dogovorili! Tako sam „zabola“ treću kovertu, i svima se lepo odužila sasvim pristojnim fenomenološkim tekstom

Sa prvim takvim slučajem srela sam se davno, dve hiljade i neke. Izvesni domaći proizvođač sokova otvarao je filijalu u Sarajevu, za tvorbu likera. Prema Zakonu o oglašavanju, on ne bi takvu robu mogao da reklamira u medijima, plus što bi ga to mnogo skuplje stajalo pomnoženo sa brojem odazvanih glasila, sve i da je zakonito. Izverzirana marketinški, ili ih je neko tako savetovao, u ovaj postapokaliptični grad ova firma je povela i Vladu Georgieva, za kojim vapi ženska publika.

Tad sam još putovala bez ikakve zadrške, pa i bez straha kako ću organizatoru opravdati to što za njegove pare pišem o posleratnim međunacionalnim odnosima, što mi je naručio Rade Stanić, glavni i odgovorni u Evropi (danas ni njega ni magazina više nema).

Možda sam se nadala da ću besmislenu vest i da proturim u antrfileu, iako niđe veze sa zadatom temom. A možda sam razmišljala samo o cunjanju.

Odseli smo u pristojnom hotelčiću kojeg se jedva sećam iz narednih razloga. Za doručkom, kraj tanjira, svakog je čekala koverta sa po 50 evara. Blam me je prožeo, pa napravih grimasu u pravcu putovođe. On/ona ništa, lice mu/joj beše kao maska, potpuno bezizražajno, kao i face ostalih novinara, iz čega zaključih da je ovo sasvim normalna pojava koju samo nisam imala sreće da do tada zakačim.

Za uveče zakazan promotivni džumbus, svi su se napirlitali, osim moje malenkosti koja je samo kontala kako će te pare da potroši. Neočekivana dobit me je svrbela u džepu, a sramotu sam morala da utopim u alkoholu. Zaigrala sam se do mere da sam izgubila fotoaparat, tuđi, vredniji od mita datog da osigura objavljivanje zapravo nebitne informacije. Zapila sam se do stepena da sam ceo sutrašnji dan bila ekstremno mamurna.

Povezane priče

Da li je ta fizička nemoć oslabila i mentalne kapacitete, ili jedno bez drugog ne ide, ili je do izražaja došla moja poslovična neobaveštenost, tek, u Beograd sam se vratila sa pregršt literarnih slika o izrešetanim zgradama, natpisima o srpskoj krivici za razna razaranja, omasovljenju hidžaba i cipela ispred džamija, uz ispovesti onih što su se skrivali po podrumima i tunelima… pre 10 i kusur godina.

„Ovo je bajato“, ocenio je Stanić i, da ne trepne, tekst nije objavio. Niko me od  organizatora nije prozivao što sam putovala ne samo džabe već i pristojno podmirena, pa je to nekako umirilo i moj ego, povređen primedbom urednika da sam „činjenice napabirčila za dva sata“, a ja se toliko cimala (da bih otkrila „rupu na saksiji“) .

Koverte se u propisima ne pominju

Savest se još malo džilitala, te sam probala odavde-odande da iščačkam koliko je „koverta“ uobičajena u praksi i kakve obaveze, zapravo, povlači. Zid ćutanja sam mogla da protumačim samo na način da je to nešto što se tek sporadično dešava, a o čemu se ne priča, čak ni među saučesnicima.

Da sam, kao što nisam, konsultovala pravila i kodekse, ni tu se ne bih obogatila saznanjima. Propisi nalažu da se reklamni tekst nedvosmisleno naznači, podrazumevajući da je i samo putovanje vrsta podmićivanja, te da traži predočavanje ove činjenice u prilogu, dok se „koverte“ u propisima i ne spominju. Verovatno su kao i svi drugi zakoni prepisani sa Zapada, gde je takva pojava, kažu, nezamisliva.

Hvala ti, Bože, što sam rođena u Srbiji, pomislim često u raznim apsurdnim kontekstima, pa i ovim povodom još jednog procepa u protokolima. Sve u svemu, od tad čekam da mi se bela omotnica sa čitko ispisanim imenom i „šuškama“ unutra – ponovi.

Da redakciji priznam ekstra dobijen novac, nisam imala potrebe, jer je onaj ko mi ga je izdao u pola glasa izjavio da su „moji urednici o tome obavešteni“. Zašto bih to, i u ime čega, proveravala? Ipak sam donela malo slatkiša kolegama, da se moralno iskupim

Ali, vremena su sve siromašnija, što se odražava i na bazično zadovoljenje novinara dnevnicama i/ili iz tuđeg budžeta plaćenim putovanjima. Sa malo luksuza u prekarnom životu. Znaju to i čelnici institucija, koji o državnom trošku vodaju svitu izvestilaca po belom svetu (nekad i u tu svrhu iznajmljenim avionima). Marketinški stručnjaci kompanija su ovog još svesniji, i odgovorniji su prema gazdinim resursima, dok se turističke organizacije odavno oslanjaju na blogere, sa mnogo većom vidljivošću, što dodatno smanjuje rashode advertajzinga.

Stoga sam grabila šta mi se davalo, podsvesno se nadajući da će mi se opet „posrećiti“. Karmički, to se i dogodilo, relativno nedavno.

Put je bio dalek, u nedođiju za koju se sama nikad ne bih odlučila da odem, događaj ne posebno zanimljiv i izvan mog „ekspertskog“ opsega. Šetnje po okolini zamorne kao previše organizovane, sa preciznom satnicom. Društvo malo ali odbrano, sve vodeće redakcije po aršinima date ustanove, organizatora. Sve obično, mnogo puta viđeno, ali uveče stiže koverta.

Da je sve unutra bilo u evrima, samo bi utulio moj sarajevski osećaj, griža savesti bi potpuno izbledela u ponavljanju. Međutim, deo sadržaja u lokalnoj egzotičnoj valuti posve me je raznežio, doživela sam ga kao stvarnu brigu o novinaru. A datog funkcionera sam malo više cenila jer je to što je dao nama, mogao za sebe da zadrži, po ugledu na gro ostalih.

Zbog navedenog bih preskočila opservacije o njegovoj upitnoj stručnosti, sve i da je za to bilo mesta u nedeljniku koji me je na put poslao. A kome sam bar mogla da vratim dnevnice, da sam bila poštenija, ili inače bolje plaćena.

Da redakciji priznam ekstra dobijen novac, nisam imala potrebe, jer je onaj ko mi ga je izdao u pola glasa izjavio da su „moji urednici o tome obavešteni“. Zašto bih to, i u ime čega, proveravala? Ipak sam donela malo slatkiša kolegama, da se moralno iskupim.

Šta se desilo sa mojom savešću i pristojnošću?

Međutim, sa „kovertama“ vam je kao sa rakijom: prva kao trnje, druga kao slama, a treća klizi sama. Ili je to bio srećan splet okolnosti da sam treći takav put pošla pod patronatom jedne inostrane NGO. I ma kako ljubila iščašeni srpski mentalitet, nešto mi se i „od preko“ dopada, a to je da znaju da cene trud. Pa honorare uvrste u budžet (a dele ih na kraju, tek kad ih stvarno zaradiš), i o svemu izveste redakciju u pismu poziva.

Propisi nalažu da se reklamni tekst nedvosmisleno naznači, podrazumevajući da je i samo putovanje vrsta podmićivanja te da traži predočavanje ove činjenice u prilogu, dok se „koverte“ u propisima i ne spominju. Verovatno su kao i svi drugi zakoni prepisani sa Zapada, gde je takva pojava, kažu, nezamisliva

Šta se desilo sa mojom savešću i pristojnošću kad sam na pola boravka za obećane pare pitala organizatora? „Nema glupog pitanja“, uzvratio je on na moje pravdanje. Sve će biti kako smo se dogovorili! Tako sam „zabola“ treću kovertu, i svima se lepo odužila sasvim pristojnim fenomenološkim tekstom, gde se naziv te NGO samo jednom pomenuo.

Uprkos raširenom mišljenju da su novinari „bagra“, sklona iću i piću za džabe, što samo retki razumeju kao prirodan rezultat društvenog položaja, i u nama još ima zrnce etike. Ovaj tekst je skroman prilog tom samoposmatranju, tim skromniji što ne otkrivam imena darodavaca i daroprimaoca (zamenite prefiks „daro“ sa „mito“, i sve će biti još jasnije). Ovo prećutkujem jer bih da mi se službeni putevi opet dogode, i bar još nekad – koverte.

U očekivanju artiljerije osuda, neupitno utemeljenih, jedina moja argumentacija jeste pitanje – šta biste vi na mom mestu uradili? Da li biste se sladili ili gadili? Ali budite pošteni, tako vam novinarskog kodeksa.

1 komentar za: “Novinarka na službenom putu: „Koverta“, prva kao trnje, druga kao slama, treća klizi sama

  1. Dalibor Krstić

    Uzimao bih više i bolje i umešnije i veštije. Sada, kada je prilično kasno.
    Volonterski rad je moja čaša žuči…

    08. jula 2018. at 17:36

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend